Ne znam koja je to godina, nekad s početka ovog 21. vijeka, kad se ono tek počelo ići “tamo” kod njih, što znači ovdje kod vas, u Crnu Goru, i padne nama na pamet da se napravi serija reportaža iz glavnih gradova zemalja, što se kaže, nastalih raspadom bivše Jugoslavije.
I zapadne mene da to sve oposlim, pa dođe vrijeme, a čemu vrijeme tome i vakat, da se ide i u Podgoricu.
Mobilna književna rezidencija u selu Čelobrdo iznad Sv. Stefana u Crnoj Gori, 25. septembar - 2.oktobar 2016. Pisci iz regiona tematizovaće problem korupcije putem umetničkog istraživanja i tako ponuditi prve eksponate za nedavno osnovani virtuelni Muzej korupcije (MK).
Ideja o mom nastajanju rodila se u vetrovitoj, ledenoj večeri zime 1970. i neke godine. Noć je u gradu bila neobično svetla. Polarna svetlost nastala je refleksijom novogodišnjeg optmizma zaostalog na ulicama velegrada, obasjanog napadalim snegom.
Štap, kao pomoćno sredstvo slepih, služi poput proteze da slepa osoba, kao nekom vrstom produžene ruke, “opipa” neposredno okruženje. Možda bi ovakva percepcija neposrednog prostora mogla jezikom sveta koji vidi da se karakteriše i kao „kratkovida“, bez namere da se pri tome bude zabavan, već da se naglasi ograničenost dobrobiti pri njegovom korišćenju. Ipak, štap se nalazi u kategoriji pomoćnih sredstava za slepe, a ne u kategoriji proteza, jer olakšava taktilnu percepciju okruženja u odsustvu vida.
Jutro je. Moj pas, moja kafa i ja šaljemo pozdrav suncu. Na jednoj sasvim običnoj terasi, krajem običnog meseca avgusta, udišemo dan, posmatramo obične i neobične prilike i neprilike kraja u kome smo. Promiču u pravilnim vremenskim razmacima, nestaju u vremenu i prostoru iz koga su i ušetali u moj krajolik. Njihova lica i likovi mogli bi se naći u nekoj drugoj priči, ne i u ovoj. Ovo je priča o ČOVEKU i PTICI. Stvarna je - koliko je stvaran i Čovek, životna je - koliko i Ptica, kojoj je on udahnuo život.
Najlepše godine svog života većina mojih sunarodnika, uključujući i mene samu, provela je trpeći i čekajući. Tu poletnu, treću deceniju života kotrljali smo između ratova, barikada, mobilizacija, sankcija, inflacija, bombardovanja, gubitaka prijatelja, vremena i ambicija. Trpeli smo strah i beznađe, nedostatak vidljive perspektive i smislenih razloga za projekciju svoje budućnosti u egzistencijalno obezbeđenim, emotivno obojenim i decom upotpunjenim porodicama.
Dugo toplo leto, sunce u zenitu, sparni vikend odlazećeg jula i Ada, nekada Ciganlija, a poslednjih godina samo Ada. Uputila sam se s porodicom i prijateljima ka beogradskom moru, ponesena pogrešnom procenom da će broj mojih sugrađana ležerno rasutih po njegovoj obali, biti osetno manji. Moje očekivanje da je jedan deo njih još uvek u prevoznim sredstvima na putu ka ili u povratku sa Egejskog, Jonskog, Jadranskog ili nekog već kristalno bistrog mora, pokazalo se kao neosnovano.
Na primeru sinagoga možda se može fenomenološki posmatrati i razumeti veza arhitekture i društva, kao i povezanost različitih uticaja većinske zajednice na sliku koju manjinska zajednica stvara o sebi.
Subota 23. jul 2016. godine. Sparno, lenjo, tromo prepodne jednog sasvim običnog letnjeg dana, jedne po mnogo čemu posebne godine. Dok subotama, mesecima i godinama provodim prepodne pokušavajući da se održim na površini svog Bermudskog trougla, plutam po površini svog malog mora u delu okeana zvani Život, ove sate neobične subote provela sam kraj malog-velikog ekrana.
Tekst je moj pokušaj da ponudim odgovore na brojna pitanja koja se ovih dana uz mnogo neukusa i degutantnosti otvaraju u našoj javnosti. Tekst je svedočenje svedočenja, dug je, jer je i postupak dug. Svako može da odustane od čitanja, ali ne i žrtve koje bi odustajanjem rizikovale da budu dodatno anatemisane, optužene i proglašene krivim za lažno svedočenje. Ovom prilikom zahvaljujem se NJOJ i članovima njene porodice na iskazanom poverenju i saglasnosti da ovo svedočenje predstavim onima koji su zainteresovani da ga pročitaju.
