BEOGRAD NA ADI - APOLONI I SILIKONI

Dugo toplo leto, sunce u zenitu, sparni vikend odlazećeg jula i Ada, nekada Ciganlija, a poslednjih godina samo Ada. Uputila sam se s porodicom i prijateljima ka beogradskom moru, ponesena pogrešnom procenom da će broj mojih sugrađana ležerno rasutih po njegovoj obali, biti osetno manji. Moje očekivanje da je jedan deo njih još uvek u prevoznim sredstvima na putu ka ili u povratku sa Egejskog, Jonskog, Jadranskog ili nekog već kristalno bistrog mora, pokazalo se kao neosnovano. Pokušavajući da svog potomka u pubertetu vakcinišem protiv globalnog virusa zvanog potraga za pokemonima, ponudim nove sadržaje i razonodu kojom bi se branio od pomenute pandemije, reših da se izložim tom mentalnom i psihičkom naporu i posetim gradsko kupalište u jeku sezone kupanja.

Ovoga puta, kao usrećujući roditelj, reših da ponudim skijanje na vodi, svakako ne moje, već njegovo. Jedan u nizu oblika zabave i rekreacije koji nudi ova turistička atrakcija grada u kome živimo, a koje još nismo uvrstili u asortiman isprobanih aktivnosti, bravura na kopnu, vodi i vazduhu.

I kako to već zdrav razum nalaže, pođosmo po svoje mesto pod suncem, suncobranom i logično parkingom u ranim jutarnjim časovima. Sunca je bilo i previše, suncobrana činilo se dovoljno, ali prostora za odlaganje našeg četvorotočkaša ni u najavi. Promicali su kraj nas kartoni sa flomasterima ispisanim natpisima: PARKING 150 din. Srećni vlasnici nekog budućeg građevinskog zemljišta, sada samo skromnih kućica na levoj strani puta ka Makišu, nudili su ga očajnicima poput nas u kilometarskoj koloni nanizanih automobila. No i te okućnice bile su već popločane nasukanim motornim vozilima različitih godina proizvodnje, kubikaže i zemlje porekla. Pomisao da ću uskoro upoznati deo grada koji još nisam, fabriku za preradu vode koja teče mojom česmom, učinila je vodu u beogradskom moru nikada privlačnijom. Kako svaka rupa nađe svoju zakrpu, i mi zakrpismo jednu u nekom šipražju kraj lokalnog puta.

Letimičan pogled na obalu demantovao je moje procene i očekivanja. Baš kao i travnate površine na trasi busa u neposrednoj blizini biciklističke staze, prepuna plaža je najavila novi podvig - osvajanje suncobrana i ležaljki. Srećom, prijatelji zlata vredni, vredniji od nas, već su prisvojili jedan bračni krevet dovoljan za sve bočne i pobočne srodnike, podrazumljivo uz novčanu nadoknadu koju je inkasirao vlasnik kafea i bračnog kreveta. Ja sam, radi očuvanja mukom stečene bronzane boje, ugrabila poslednju ležaljku van suncobrana koja mi je omogućavala pogled na šetalište, doduše, neželjeni bliski kontakt sa donjim i gornjim ekstremitetima osoba u najbližem.

Dok su moj potomak i njegovi drugari učili prve korake skijanja na vodi, više koračajući obalom sa skijama u rukama nego balansirajući na površini među iskusnim surferima, borderima i ostalim virtuozima na vodi, ja sam, za početak, pokušavala da sagledam svet u kome živim iz ugla nemog posmatrača, ne i kupača.

Logično, setih se najpre filma uz koji sam odrastala, prepoznavala svoju i porodice svojih prijatelja, film u kome su bile sublimirane sve zamke puberteta u kome sam nekada sama bila, a danas u njemu učestvujem, izgleda, takođe, kao nemi posmatrač, film koji je bio svedočanstvo jednog vremena i ideologije i načina života. I ovo leto je varljivo, ali nema ideologije, nema serije protesta različito motivisanih, nema Jugoslavije, Vijetnam je zamenila Sirija, nema Bate Stojkovića, ni scena na plaži u kojima smo se svi do skoro prepoznavali. Ni moja porodica ne liči više na onu iz filma, izuzev što s vremena na vreme iznosim iz sobe svoga sina LCD, jednakim rasponom ruku kao Bata Stojković.

Umesto toga, porodice oko mene više su mi ličile na grupe građana ujedinjene idejom i potrebom da utope dan u rashlađujućoj vodi, sa doduše, impozantnom količinom urina po kubnom santimetru. Dok su deca bacala gumene ''nivea'' lopte i druge naprave puta 6 po glavi stanovnika - kupača, roditelji su surfovali svako za sebe po društvenim mrežama, ometeni sporadičnim beleženjem sebe i svog selfija istim aparatima na kojima su i surfovali. Pubertetlije i dalje uzdišu za Jagodinkama na FB-u, Instagramu i drugim, (a)socijalnim virtuelnim prostorima, kao i njihovi roditelji.

AJFONI I SILIKONI

Prateći pogledom svog potomka kako pomera granice sopstvene izdržljivosti i pređene distance, zapazih reklamu koja je plutala na vodi, mamila i pretila onima koji ne odgovaraju opisu: ''Savršena linija za plažu''. Položena flaša ''koka-kole'' je svojim konturama asocirala na lepo, položeno, žensko telo. Takvih je vajarskih dela prirode, proteinskih napitaka i anti-celulit tretmana u mom vidokrugu bilo na pretek. Položenih daleko više nego uspravnih, bar kada su u pitanju pripadnice lepšeg pola. One uspravljene, trijumfalno su izlagale svoja poprsja neprirodno uokvirena silikonskim poluloptama. Te zakrivljene linije, vijadukti na bistama, drhtavi pudinzi ''Dr. Etker'' nauljeni bronzerima, mamili su poglede posmatrača, uključujući i diskretne trzaje očima preko ajfona', očeva zavaljenih u bračnim krevetima na plaži. Njih i, podrazumljivo, sinova željnih Jagodinke Simonović.

APOLONI U KOLONI

Moja ležaljka i ja u njoj prkosile smo na podnevnom suncu gravitaciji. Kafa u staklenoj čaši odolevala je nagibu plastičnog stola na koji je odložena. Pijem je brzinom kojom bih žedna ispila vodu, kako bih sprečila njeno izlivanje usled tektonskog poremećaja izazvanog prolaskom Kupidona tik preko mojih nogu. Pomračenje Sunca, izazvano rasponom njegovih istetoviranih krila, skrenulo je moju pažnju sa tate i njegovog pogleda preko ajfona. Kupidon je na sebi nosio čitav mural, Bibliju, Oče naš. U to ime, prekrstih se i pomolih: "U ime oca (sa ajfonom), sina (željnog Jagodinke Simonović) i svetog duha (Kupidona), amin". Stajao je tu preda mnom, istetotoviranog krsta ispod maljavih grudi, raširenih krila i uperenih strela požude u sve Venere Ade Ciganlije i možda jedne Psihe. Ajfoni u ženskim rukama, svi do jednog zabeležiše ovog Amora, Boga erotske ljubavi, sina Haosa u grčkoj mitologiji i prototipa savršenog muškarca većine današnjih Venera. Ostali Apoloni udobno zavaljeni u separeima sa baldahinima, po pravilu desnim člankom oslonjenim na levo koleno, ignorisali su prisustvo konkurencije. Kao bogovi Sunca, muške lepote i muzike, doduše bez lira, birali su svoje muze na rolerima po šetalištu i biciklističkoj stazi. Ako je sudeći po onoj Mens sana in corpore sano, Beograd je grad zdravih telesa i zdravog duha u njima.

I dok su krofne, kuvani kukuruz i promoterke spoticale o moje usijane tabane, reših da ih rashladim u plićaku do koga sam, uzgred, jedva i došla. Kako sam sklona imaginaciji, autosugestiji i projekciji paralelnih filmova u sopstvenoj glavi, ponavljala sam sebi: "Ti si na moru, čistom, bistrom, okružena palmama". I taman uz osmeh poverovah u to, shvatih da kraj mene izranja dete koje se nije ni videlo dok je bilo ispod površine vode. Pogledah u svog potomka i njegove drugare, skijaše u najavi, opružene na krevetu sa telefonima u rukama, pogledah bračnog druga na stolici obližnjeg kafića, potražih svoja stopala u vodi i rekoh: ''Društvo, dosta je bilo surfovanja, hajmo kući''.

Ostavila sam Adu, Apolone i silikone. Pokemoni su me sačekali na prvoj sledećoj krivini. Leto je ipak varljivo, svuda, pa i na Adi i u Beogradu.