KARLO ASTRAHAN: Oaza raskošnog nemira

Gledaо sam ljude koje volim kako se pretvaraju u ljude koje ne poznajem.

Кoliko puta je svako od nas ovu rečenicu besomučno prevrtao po glavi u besanim noćima neumorno razmišljajući o svim tim dragim ljudima, kako to zvuči ironično, koji su se nesebično poslužili našom dobrotom, trošili našu iskrenost, hranili svoj ego našom ljubavlju, gužvali naše emocije kao upotrebljenu salvetu, neumorno nas uveravajući u svoju iskrenost i bezgraničnu ljubav. Na kraju od te silne iskrenosti i ljubavi nije ostalo ni bled trag gorčine. I kada sve te oluje prođu opet sami sebi kažemo samo izvolite, ja dušu imam, a nju mi ne možete oteti i sve dok je imam ostaću čovek. U poslednje vreme nečija inteligencija, kreativnost i dobrota me začude, ne zato što sam postao gnevan na svet, ne zato što moje rane teže zaceljuju,već što takvih pojedinaca je sve manje, našli su sigurna utočišta u svom svetu i njega retko napuštaju. Nekad slabo poznat put te odvede u samo srce tame, dok nekad se nađeš u oazi raskošnog nemira oplemenjenoj lucidnošću prostora i ljudi. Ovi rano jesenji dani uvaljani u nepredvidive sunčane intervale odveli su me na poetično putešestvije prošarano neizvešnoću. Prirodno je da kad čovek  putuje u nepoznato uvek ima neke pretpostavke, predrasude i na kraju stidljivo iz njegove nutrine javljaju se nadanja. Nebo iznad Tivta bilo je vedro sa nekoliko dobroćudnih oblačaka na horizontu. Avion  se bez većih problema spustio na široku pistu tivatskog aerodroma. Domaćin književne kolonije ZA DRUGA, dobri duh primorja Đorđe Gregović uz iskrenu dobrodošlicu me je sačekao i njegovom besnom mašinom od dve hiljade kubika krenuli smo  u pravcu nezvanične prestonice crnogorskog turizma. Ubrzo su se pojavile blistave zgrade Budve okupane suncem, uske ulice prepune turista i omamljujući miris mora. Bez zadržavanja smo projurili u pravcu Petrovca. Ni gužva na magistrali nije kvarila raspoloženje. Nakon petnaestak minuta vožnje automobil je skrenuo sa magistrale prateći putokaz na kome je pisalo  Kaženegre i Kuljače i manastiri Vojnići i Duljevo. Nizovi serpentina menjali su se kao na celuloidnoj traci pružajući sve spektakularnije poglede ka moru. Vatromet lepote svakim novim pređenim metrom postajao je sve raskošniji. Pramenovi magle obavijali su vrhove Paštrovske gore. Ubrzo se iza oštre krivine pojavila tabla dobrodošlice Kuljače. Kasno prepodne, selom vlada apsolutna tišina. Opijajući miris divlje prirode okruživao je impozantni hotel Paštrovski konak. Velelepno zdanje napravljeno od grubo tesanog kamena nudilo je putniku namerniku komfor.

U prizemlju hotela dočekala me je mala, ali odabrana grupa pisaca i pesnika koja je došla iz svih krajeva regiona. Za stolom su sedeli DortaJagić najbolja hrvatska pesnikinja iz Zagreba, Vita Trebovac čudesna poetesa i šefica najbolje novosadske knjižare Bulevar Books, RadeJarak kultni hrvatski pisac iz Dubrovnika, Željko Ivanković najnagrađivaniji pisac iz Sarajeva i Ilhan Pačariz pesnička gromada iz Prijepolja ujedno najmlađi u toj ekipi.Samo što sam naslonio torbu na kameni stub terase i seo na drvenu klupu vlasnik hotela Paštrovski konak kao dobrodošlicu doneo je bocu belog vina, masline i sir.Nakon sat vremena upoznavanja kroz razgovor zaključio sam da sam pronašao oazu raskošnog nemira oplemenjenog lucidnošću prostora i ljudi. Ta moja, neko bi rekao pretpostavka, potvrdila se u narednih sedam dana.Neobična skupina ljudi na čelu sa domaćinom Đorđem V.Gregovićem plenila je inteligencijom, kreativnošću i dobrotom. Inspirativni dani jedan za drugim su se nizali poput retkih bisera čineći moj boravak na književnoj koloniji nezaboravnim, mada taj termin je pomalo bledunjav da se opiše sva čarolija koja me je okruživala.  Od ranog jutra, odmah nakon doručka, mala, odabrana ekspedicija književnih stvaralaca nakon radnog dela dana i pisanja bloga, uskakala je u  automobil Željka Ivankovića i jurila prema Paštrovskim sunčanim obalama. Spektakularne plaže SvetogStefana, Miločera, Budve, izazivale su grozničav zanos kod svih članova književne kolonije.U predvečerje vraćanje u rajsko mesto Kuljače donosilo je novu dozu zanosa.Penjući se uskim drumom oplemenjenim brojnim serpentinama smišljali smo ekscentrične scenarije od kojih bi vrsni holivudski režiseri mogli stvoriti svetski blokbaster. I,tako, iz dana u dan, iz večeri u veče, malo, književno pleme, stvaralo je dobru atmosferu i energiju gde god bi se pojavilo. Ali, uvek postoji to ali, no tih sedam dana je prošlo toliko brzo, zvučaće ovo kao kliše, da smo svi imali utisak da je u pitanju jedan dan.Svaki početak ima svoj kraj, rekli bi mnogi,samo ovaj naš kraj boravka u svetu dobrih, kreativnih i inteligentnih ljudi više liči na novi početak u kome nema kraja. Evo dok kucam u drvo da ne ureknem izgovoreno pokušavam da se aklimatizujem na stvaran svet oko mene, no, to mi ide jako,jako teško.Za sada adio Kuljačama, Paštrovskoj gori, moru, do nekog novog viđenja.

*Karlo Astrahan jedan je od učesnika književne kolonije u selu Kuljače iznad Svetog Stefana (23-30.9.2019)