Marijana Cvetković: Raste bes u svim sektorima kulture
Stanica – Servis za savremeni ples, jedna od regionalno i međunarodno najaktivnijih organizacija u oblasti kulture i umetnosti, prepoznatljiva je i kao svojevrsno čvorište domaće savremene plesne scene koje različitim umetničkim projektima, ali i aktivizmom u oblasti kulturne politike i umrežavanjem sa ostalim akterima, pokušava da promeni nezavidne uslove delovanja umetnika i kulturnih radnika. Osnivačica Stanice, istoričarka umetnosti, producentkinja i kustoskinja Marijana Cvetković, ocenjuje u intervjuu za SEEcult.org da je čitava plesna scena, uprkos svim naporima i uspesima, ipak ostala potpuno marginalizovana u sistemu kulture, a na to ukazuju i nedavno objavljeni rezultati konkursa Ministarstva kulture Srbije za savremeno stvaralaštvo za 2023. godinu, koje smatra skandaloznim i ocenjuje da su "dosegli vrhunac cinizma i bezobrazluka" nadležnih.
Prema mišljenju Marijane Cvetković, kulturnu politiku nije moguće promeniti bez promene i ostalih segmenata javnih politika i dominantnog javnog diskursa, zbog čega smatra da kulturu ne treba posmatrati izolovano, već je neophodno povezivanje borbe različitih društvenih grupa radi zajedničkog rada na promeni društva.
Otvaranje 15. Kondenz festivala predavanjem Thomasa DeFrantza, 2022, foto: Marija Rodić/foto tim Magacina
– Već 18 godina delujete u pravcu jačanja scene savremenog plesa i izvođačkih umetnosti u Srbiji. Koji su prelomni trenuci u tom procesu u proteklom periodu i kako biste opisali situaciju u kojoj se umetnička zajednica u oblasti savremenih izvođačkih umetnosti u Srbiji danas nalazi?
Marijana Cvetković: U prethodnih 18 godina razvoj Stanice i umetničke zajednice oko nje prolazio je kroz iste faze koje prepoznajemo u političkoj i društvenoj transformaciji koju su doživele čitava naša zemlja i njeno okruženje. Dakle, od velikog entuzijazma usled vere da su se 90-te godine završile i velike želje da se povežemo sa bivšim sunarodnicima i sa svetom, preko osvešćenja da smo sve dublje zalazili u kapitalistički režim rada, rast društvenih nejednakosti i potpuno razaranje svih vrednosti na kojima jedno stabilno društvo treba da počiva, pa sve do devastacije kulturnih (i drugih javnih) politika koje obezbeđuju polju kulture dostojanstveno i nužno mesto u društvenom sistemu: kultura, kao i obrazovanje, nauka, socijalna zaštita, radna prava, briga o manjinama proglašeni su „troškom“, sporednim oblastima koje se postepeno prepuštaju civilnom sektoru, privatnom sektoru tj. tržištu, ili potpuno brišu iz agendi političkih aktera.
U takvim degradiranim uslovima razvijala se plesna scena oko Stanice čija je, možda, najveća snaga bila u tome da su saradnja i solidarnost bili u temelju te inicijative, te je tako obezbeđen makar neki okvir u kome su umetnici mogli koliko-toliko da rade. Kroz kulturu saradnje koja je vremenom postajala sve značajnija što su spoljni uslovi bivali restriktivniji i suroviji, mogli smo da rastemo kao organizacija, da se fokusiramo na to da ukazujemo na potrebe umetničke zajednice, borimo se za uslove za njen rad i proizvodimo i delimo važna znanja o tim procesima. Na tom putu, nažalost, nismo imali neku značajniju podršku osim, možda, nakratko na početku našeg rada, kada je u upravi Grada Beograda i Ministarstvu kulture postojala svest o važnosti uspostavljanja i organizovanja plesne scene u Beogradu i kada je postojala koordinacija između ova dva nivoa kulturnih vlasti. Tih godina, između 2005. i 2009. zaista je bilo zajedničkih sastanaka i inicijativa u kojima su učestvovali različiti akteri plesne scene, predstavnici civilnog sektora, javnih institucija, prvenstveno pozorišta, beogradskog Sekretarijata za kulturu i Ministarstva kulture, što je danas nezamislivo.
Danas čitava ova scena, iako je proizvela već dve ozbiljne generacije autora, potpuno nove umetničke jezike koji su međunarodno prepoznati, postala primer saradnje, zajedničkog rada i novih oblika produkcije, uspostavila stabilne okvire za regionalnu i međunarodnu saradnju i vidljivost naših umetnika, ipak je ostala potpuno marginalizovana u sistemu kulture. Kada pogledate kulturne politike i Beograda i Srbije, o drugim mestima da i ne govorimo, videćete da su to vrlo primitivne kulturne politike u kojima je vrlo retko da se primeti prilagođavanje mera te politike u skladu sa promenama u, inače, dinamičnom kulturnom polju. Šta reći na činjenicu da Ministarstvo kulture za polje ukupnog savremenog stvaralaštva ima svega nekoliko vrlo standardnih mera: godišnji konkurs za projekte, godišnji konkurs za projekte koje su podržali Evropska unija i drugi međunarodni fondovi, otkup umetničkih dela, otkup knjiga i konkurs za mobilnost u rudimentarnom obliku? Izuzetak je filmska produkcija koja ima najrazvijeniji sistem podrške u odnosu na sve ostale. Ovo su zaista smešna dostignuća kada uporedimo Srbiju sa ostalim zemljama našeg regiona ili Evrope, kao i nekadašnje socijalističke Jugoslavije. U glavnom gradu, stvar je još gora: pored godišnjeg konkursa nema više ničega! Kada zumiramo pogled na savremeni ples, situacija je tragična: u našoj zemlji ne postoji nijedan prostor koji je namenjen sistemskoj podršci za razvoj plesa (ne računam balet i folklor). To je izuzetno teška pozicija na kojoj smo mi neprekidno već preko 10 godina.
– Šta smatrate najvećim uspehom u dosadašnjem radu?
Marijana Cvetković: Radeći već 18 godina u ovakvim uslovima svakodnevne borbe, najveći uspeh je to što smo preživeli i što i dalje radimo. Zbog svega navedenog, jedna od okolnosti našeg rada jeste bila i stalna migracija umetnika, teoretičara i plesnih aktivista: jedni su se selili u inostranstvo u potrazi za stabilnijim i boljim uslovima rada, drugi su odlazili na školovanje u inostranstvo i pravili pauze u radu ovde, treći su migrirali u druge profesije i poslove zbog nemogućnosti da prežive od umetničkog rada uprkos sopstvenom umetničkom doprinosu i ulaganju u scenu. Sve to vreme postojala je i svest o važnosti održavanja minimalnog kontinuiteta kako bi sav prethodno uloženi rad ipak ostavio vidljiv trag. Na takvoj motivaciji organizacija je, kroz mnogo transformacija i mnogo neplaćenog rada, pokušavala da preživi svaki talas izazova i sačuva rezultate rada i onih koji su otišli odavde i onih koji se još uvek bore za svoju umetnost. Uz takav režim rada, uspeli smo da uspostavimo poziciju savremenog plesa kao relevantne društvene prakse, kao umetnosti pokreta koja nije puka dekoracija scene i zadivljujuća virtuoznost, već umetnost kritičkog mišljenja i delovanja kroz kolektivno telo, kroz mnoštvo i zajedništvo.
– Jedan od najvažnijih ciljeva Stanice je da se obezbede pristojni profesionalni uslovi rada za sve aktivne učesnike umetničke scene u Srbiji i u regionu kroz programe edukacije, profesionalnog razvoja, produkciju, promociju, zagovaranje i kulturnu politiku. Koji su pomaci najveći izazovi u tom kontekstu?
Marijana Cvetković: Najveći izazovi dolaze iz kulturno-političkog okvira koji je na vrlo niskom nivou promišljanja kulturne politike i uloge i značaja umetnosti u društvu. Zbog generalne opredeljenosti dominantne kulturne politike da savremeno stvaralaštvo gura u kulturne industrije i tržište, te da mu pretpostavlja tzv. tradicionalne vrednosti i nacionalističke narative, čitavo ovo polje je ostavljeno na milost i nemilost stranim i međunarodnim finansijskim izvorima, kao i snalažljivosti i izdržljivosti civilnog sektora. Tu je važno pomenuti da su javni resursi u vidu javnih institucija kulture političkim odlukama gotovo potpuno sklonjeni iz polja savremenog stvaralaštva, tj. njegovog progresivnog dela, i da danas služe više pukoj reprodukciji znanja nego produkciji novog znanja (sa malobrojnim izuzecimaa). Uz ovo, napominjem i važnost uticaja drugih okvira, poput okvira Zakona o radu koji ne prepoznaje oblike nestandardnog rada koji je dominantan u polju umetnosti, Zakona o penzijskom i socijalnom osiguranju koji, na primer, samostalnim umetnicima obračunava doprinose na nivou minimalnog ličnog dohotka, pretvarajući ih unapred u socijalne slučajeve nakon odlaska u penziju, mnoge zakone koji regulišu finansijske aspekte rada u kulturi itd.
Kada se suočavate sa potpuno nepodsticajnim okruženjem, tada je najvažnije izgraditi podsticajno neposredno okruženje, odnosno mrežu saradnika. Mi smo to uradili kroz Stanicu i deo plesne scene okupljene oko nje, ali i kroz druge saradničke mreže kao ko-osnivači, poput Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), Kulturnog centra Magacin i mreže Nomad Dance Academy. To su platforme kulturnih radnika koji udružuju svoja znanja i resurse, podržavajući jedni druge u različitim situacijama i boreći se za zajedničke interese i bolji položaj u društvu. Održavanje i razvoj tih platformi u uslovima velikih ekonomskih i političkih pritisaka je jedan od najvećih izazova, ali i najveći zadatak, jer samo udruženi možemo proizvesti bolje okruženje za svoj život i rad.
– U pogledu neophodnih promena u oblasti kulturne politike, aktivni ste i već godinama i kao članica Asocijacije NKSS i kao reprezentativno udruženje – učestvovali ste u kampanjama kao što je za “Dostojanstven rad u kulturi”… Kako u tom kontekstu ocenjujete upravo objavljene rezultate konkursa Ministarstva kulture za savremeno stvaralaštvo, koji inače kasne gotovo mesec dana? Čini se da su akteri nezavisne scene ove godine dodatno marginalizovani?
Marijana Cvetković: Rezultati ovogodišnjeg konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture su možda dosegli vrhunac cinizma i bezobrazluka ministarke, zamenika ministra, Sektora za savremeno stvaralaštvo i njihovih komisija. Ne samo da su kasnili i bez objašnjenja prekršili zakonski rok za obavljanje ovog posla, već su uspeli da devastiraju sve oblasti stvaralaštva kroz oduzimanje sredstava za produkciju i njihovo preusmeravanje na sumnjive projekte, novoosnovane i organizacije bez ikakvog kredibiliteta u umetničkoj oblasti, na partijske „kolege“ i slično. Na primer, u oblasti plesa, ponavlja se praksa od poslednjih nekoliko godina da se trećina budžeta namenjenog savremenom stvaralaštvu u plesu daju folklornim ansamblima, KUD-ovima i manifestacijama iz sela i gradova, sa objašnjenjem da oni doprinose ostvarivanju javnog interesa u kulturi na nivou Republike! To je čist nonsens i izraz neznanja, nekompetencija i nacionalističke ostrašćenosti donosilaca odluka u Ministarstvu kulture. Uz ovo, komisija je preporučila, a ministarka potvrdila, da će se podržati samo jedna jedina nova plesna predstava, i to diplomska predstava privatnog fakulteta u Beogradu. Pomenuću i da je jedna članica komisije svom udruženju dodelila 3 miliona dinara. Svi ostali umetnici i njihovi projekti su odbijeni, a direktna posledica takve odluke je izumiranje, ukidanje, kažnjavanje plesne scene kao polja umetničkog delovanja. Kada nemate plesna dela i produkciju, šta će vam sve ostalo? Naravno, predsednica komisije svom udruženju dala je 3 miliona, a i nastavljena je i politika najveće podrške privatnom i bogatom Beogradskom festivalu igre, koji uzima trećinu ukupnog budžeta namenjenog civilnom sektoru u plesu, ali koji je ove godine prvi put dobio više novca od BITEF festivala! To je nezabeleženi skandal! Takođe, pomenuću i da je Bitef Dance kompaniji odbijen svaki projekat, opet prvi put od njihovog osnivanja 2009. godine.
U drugoj oblasti, projektima namenjenim deci i razvoju kulture za decu, na primer, smanjen je budžet u odnosu na prošlogodišnji, a tokom konkursa smanjeni su i minimalni iznosi tako da su dodeljeni budžeti za projekte u visini od oko 150.000 dinara sa kojima se ne može izvesti nijedan segment projekta, a kamoli ceo projekat. U aktuelnoj društvenoj krizi, u kojoj se preispituju naše javne politike za smanjenje nasilja i za stvaranje kvalitetnijeg, sigurnijeg i podsticajnijeg okruženja za razvoj dece i mladih ljudi, kultura za decu je od strane Ministarstva kulture Republike Srbije de facto proglašena nebitnom, minornom, usputnom i poslata je poruka umetnicima i kulturnim radnicima da se njom ne vredi baviti!
Raste bes i nezadovoljstvo u svim sektorima i to se mora nekako iskazati.
– I vama je odbijeno na konkursu za izvođačke umetnosti niz projekata? Imate li alternativna rešenja za nastavak njihove realizacije?
Marijana Cvetković: Na sreću, zahvaljujući učešću u nekoliko većih međunarodnih projekata koje uglavnom finansira Evropska unija, imamo mogućnost da podržimo umetnike i „preživimo“ svi zajedno do sledeće godine. Ali, to nije rešenje, a nama se to nameće prečesto… Činjenica da nas naša sopstvena zemlja i sopstveni grad ne podržavaju u onome što radimo 18 godina kao organizacija, a neki umetnici i mnogo duže, je porazna, a odražava se na ukupnu motivaciju i želju svih nas da radimo i dalje. U vreme epidemije koronom, kada nije bilo igranja ni putovanja, uspeli smo da dobijemo grantove kojima smo pomagali veliki broj plesnih umetnika da bi nastavili da rade i zarađuju za život u tih nekoliko kriznih meseci. Festival Kondenz, koji će ove godine imati svoje 16. izdanje, podržava se sa minimalnim iznosima već godinama, manje od folklorne manifestacije u Prijepolju ili jednodnevnog folklornog programa u Beogradu, a isto kao folklorni festival na Čukarici ili gostovanje jednog KUD-a na Saboru Srba u Republici Srpskoj. Ovim samo ističemo da se ne mogu meriti istim kriterijumima profesionalni umetnički rad i amatersko stvaralaštvo, koje mora imati svoje posebne konkurse i merila doprinosa ostvarivanju javnog interesa na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou.
– Veliki problem umetničke scene u Beogradu i šire, i to ne samo u oblasti scenskih umetnosti, jeste i nedostatak adekvatnog prostora za rad i prezentaciju rada. Stanica od 2007. godine koristi kancelarijski prostor u Magacinu u Kraljevića Marka i deli sa drugim akterima plesnu salu – i dalje jedinu u Beogradu koja je dostupna nezavisnoj plesnoj sceni. Ima li nekih promena u pogledu spremnosti javnih ustanova kulture da ustupe prostor nezavisnoj sceni, ili je i dalje to na nivou ličnih kontakata i par izuzetaka?
Marijana Cvetković: Otvaranje Magacina 2007. godine kroz dijalog tada nezavisne beogradske kulturne scene i Grada Beograda trebalo je da bude samo prvi korak ka obezbeđivanju prostora za savremeni ples. Nažalost, od tada do danas se nismo mnogo pomerili. Između 2009. i 2013. godine imali smo na raspolaganju još jedan prostor – Bitef teatar, koji je, pod rukovodstvom Jelene Kajgo, bio namenjen plesu i koji je tada izrodio Bitef dance kompaniju, ali i otvorio vrata za sve nezavisne plesne produkcije, gostovanje stranih umetnika i domaće plesne festivale. Nažalost, to je trajalo koliko i njen mandat, nakon kojeg je sve vraćeno na staro. Iako Stanica dobro sarađuje sa Bitefom sve ove godine, to nije dovoljno, a svakako nije sistemsko rešenje.
Osim hroničnog nedostatka prostora, na ovo se nadovezala i politika gradskih institucija koje su nakon 2011. godine zatvorile vrata saradnji sa nezavisnom kulturnom scenom (iako se povremeno te saradnje realizuju, ali uz mnogo muka i zahvaljujući kolegama koje otvaraju takve mogućnosti iznutra).
Zbog toga danas čitava nezavisna plesna scena nije u stanju da sistemski podržava umetnike i umetničke produkcije jer nema prostora na kome bi se redovno prikazivao plesni program; zato se svaka nova premijera svodi na prikazivanje dva do tri puta, čak i kada se radi o velikim plesnim produkcijama. To za sobom vuče nemogućnost sistemskog razvoja plesne publike, što je jedan od preduslova razvoja čitavog polja. U slučaju Stanice, vrhunac tog problema pokaže se prilikom organizovanja festivala Kondenz koji je izrastao u važan kulturni događaj, koji okuplja umetnike i mislioce ne samo iz polja plesa, već mnogo šire, koji je potpuno besplatan za publiku, ali za koji sa velikom mukom uspemo da obezbedimo prostore koji su potrebni.
Dakle, samo na tom primeru pokazuje se „kulturna politika“ zasnovana na iscrpljivanju, nipodaštavanju i nezainteresovanosti za bilo kakve potrebe i vrednosti koje jedno umetničko polje donosi u javni prostor.
– Izgradili ste i veliku mrežu lokalnih, regionalnih i međunarodnih partnera. Između ostalog, u okviru projekta Puzzle prvi put obezbeđujete kolektivni odlazak učesnika u Zagreb i saradnju sa tamošnjim partnerima. Kako u ovim uslovima uspevate da održite regionalnu i međunarodnu saradnju, s obzirom na nejednake uslove delovanja i velike razlike u položaju aktera na domaćoj i stranim scenama?
Marijana Cvetković: Regionalna saradnja je od najvećeg značaja za naš rad i deo je konteksta koji smatramo neophodnim za razvoj savremenog plesa u našoj zemlji. Od početka postojanja Stanice postoji i mreža Nomad Dance Academy koju razvijamo zajedno sa brojnim partnerima iz regiona i šire čitavih 18 godina. Kroz mnoge teške trenutke u našim zemljama prolazili smo tako što smo podržavali jedni druge i pomagali onima koji su u nedaćama da preguraju, da nastave da rade i da dobiju prostor da pokažu svoje radove dok se kod kuće ne popravi situacija. Mnoge projekte stvaramo zajedno, za njih nalazimo sredstva i na taj način čuvamo i podstičemo regionalnu saradnju i razmenu. Uslovi su sve vreme različiti ali se i oni menjaju i postojanjem mreže uspevamo da donekle nadomestimo nedostatke na pojedinačnim scenama. Na taj način stvaramo i znanje koje je regionalno i koje se, kao takvo, prepoznaje u svakoj lokalnoj sredini. To nisu samo gostovanja umetnika, kako se pojednostavljeno razume saradnja, već zajednička izgradnja diskursa, platformi, teorijskog znanja, umetničkih i kulturnih praksi samoorganizovanja i saradnje koje su jedinstvene za ovu mrežu.
Van regiona, mi imamo mnogo dugogodišnjih partnera iz cele Evrope i iz SAD, i saradnja sa njima je jedna od stabilnih strana rada Stanice. Ova partnerstva, uprkos razlikama u uslovima rada i kulturnim politikama koje određuju te uslove, opstala su jer su ustanovljena na međusobnom poštovanju i zainteresovanosti da se nešto od onog drugog nauči o strategijama opstanka i otpora, o strategijama razvoja, o umetničkoj produkciji i tako dalje. Zahvaljujući takvim partnerstvima, mnogi naši umetnici dobijali su priliku da – kada od svoje zemlje nisu dobili uslove za umetnički rad, odlaze na rezidencije, obrazovne programe, festivale ili dobijaju sredstva za produkciju.
– Nedavno ste izazvali veliku pažnju javnosti predstavom “Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom” koja je okupila neke od ključnih aktera i akterki domaće savremene scene izvođačkih umetnosti, čiji je višedenijski rad zasnovan prevashodno na ogromnom entuzijazmu, nedovoljno prepoznat, vrednovan i sačuvan. Vidite li naslednike/ce njihove umetničke prakse i njihovih prethodnica poput Mage Magazinović i Smiljane Mandukić među mlađim umetnicima? Ima li među njima entuzijazma i spremnosti na prekarni rad, koji je obeležje starije generacije umetnika?
Marijana Cvetković: Ta predstava je pokazala i ukazala na istrajnost i borbenost umetnika koji rade u polju plesa više decenija unazad, na direktnu zavisnost umetničke produkcije od društveno-političkih procesa i na kritičku svest koja se na našoj sceni neguje sve to vreme, dopirući do danas. Svi oni koji danas rade na plesnoj sceni sarađivali su sa većinom ovih umetnika i umetnica iz predstave i na mnogo načina bivali pod uticajem tih umetničkih ličnosti, njihovih istorija, načina rada i pristupa plesu. I sadašnje generacije umetnika uveliko rade u prekarnim uslovima i za druge uslove i ne znaju. Nažalost!
– Autorski tim predstave na čelu sa Igorom Korugom kritički se osvrće i na donatorsku politiku stranih fondacija i institucija. Koliko je teško osmisliti programe zasnovane na potrebama lokalne umetničke scene i publike i ujedno ispuniti zadate okvire donatora?
Marijana Cvetković: Moja je mišljenje je da projekti imaju smisla samo i jedino onda kada odgovaraju na potrebe lokalne zajednice i kada proističu iz tih potreba. Sve drugo je lažno bavljenje kulturom i protivno je interesima lokalnih umetnika jer učvršćuje projektarijat i projektni režim proizvodnje kulture. Naravno, projektni oblik rada je dominantan i prožima sve formate rada u kulturi, ali je naš zadatak da ga sabotiramo jasnim političkim, ali i kreativnim zahvatima. To ne znači da ćemo uvek imati sredstva za svoj rad. Kroz taj se proces mnogo toga može naučiti, ali i izoštriti perspektive i izgraditi koalicije i partnerstva. Sigurna sam da je uvek moguće preokrenuti „donatorske okvire“ u korist umetničke zajednice umesto robovati im i tako ih dalje ojačavati.
– Mislite li da je do promena u oblasti kulture moguće da dođe bez korenitih promena na širem planu? Na koji je način moguće postići sinergiju u toj borbi sa ostalim akterima društva?
Marijana Cvetković: Ne, sasvim sam sigurna da nije moguće promeniti kulturne politike dok su ostali segmenti javnih politika isti i dok je dominantni javni diskurs nepromenjen. Zato se zalažem da se kultura ne posmatra izolovano, u nekoj lažnoj autonomiji, već da se neprekidno povezuje sa i referira na borbe različitih društvenih grupa i da kroz okretanje jednih drugima stičemo i jačamo svest o povezanosti naših interesa, o klasnoj borbi, o neophodnosti zajedničkog rada na promeni društva. Aktuelne politike mnogo rade da nas sve izoluju, da nas svađaju i dele: ono što živimo rezultat je takve strategije. Nesigurnost i nemoć, odsustvo pravde i zaštite kada je najpotrebnija, strahovi od siromaštva, bolesti, svakakvog nasilja, čak i od budućnosti, deli većina nas. Zajedništvo oslobađa od straha.
*Naslovna fotografija: privatna arhiva
(SEEcult.org)
*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.
