Nebojša Milenković u slavu idealista
Nagrada “Lazar Trifunović” za 2023. godinu svečano je uručena 14. januara u Kulturnom centru Beograda istoričaru umetnosti Nebojši Milenkoviću koji je istakao važnost idealizma tokom istorije ali i danas, opisujući i sebe kao idealistu.
Milenković je primio nagradu u galeriji Artget KCB-a tradicionalno na dan rođenja Lazara Trifunovića (1929-1983), u prisustvu članova porodice, kao i mnogobrojnih kolega, bivših studenata, prijatelja i poštovalaca tog uticajnog istoričara umetnosti, likovnog kritičara i profesora Univerziteta u Beogradu, za koga je laureat istakao da je i sam bio idealista, podsećajući na njegovo zalaganje za autonomiju umetnosti 60-ih godina XX veka.
Nagrađen za tekst “Zbogom avangardo! O jugoslovenskoj i novosadskoj umetničkoj avangardi (1968–1972)”, objavljen u časopisu za književnost, umetnost i kulturu “Gradac” (broj 225-226), Milenković je rekao da naveo da je u toj publikaciji želeo da ispriča tri priče – prva je o užasu u koji se pretvara svet lišen alternative, druga se tiče problematičnosti svakog kompromisa koje umetnici i intelektualci čine sa vlastima i treća je o tome da stanje u jednom društvu ne može postati beznadežno ukoliko to društvo, kako je govorio Vujica Rešin Tucić, ne zapostavi sopstveno čulo ljudskosti.
Napominjući da je tekst za koji je nagrađen posvetio “najdoslednijim idealistima koje je naša kultura uopšte imala”, pri čemu misli na jugoslovensku kulturu, u kojoj je odrastao i koju i dalje doživljava kao svoju, Milenković je podsetio da je poslednja avangarda verovala da zemlja i društvo u kojem živimo mogu da budu humaniji i pravedniji, te da je alat za ostvarenje te promene videla u umetnosti – književnosti, vizuelnoj, izvođačkim umetnostima, muzici, teatru i filmu.
“Pod geslom ‘Mašta na vlast’, estetsko je preraslo u etičko, postajući dokument kulture, ali i beskompromisan društveni korektiv. Da bi jedna revolucija bila uspešna, neophodno je misliti, potom i živeti revoluciju. Iza ideja moraju stajati ideali i ubeđenje da se učestvuje u stvaranju nečeg novog. Studentska pobuna ‘68, čija je retorika u korenu ove umetnosti, bila je prva internacionalna, ali istovremeno i prva revolucija duha i kulture. Ideja vodilja kojom su se mladi nadahnuli bila je ideja slobode. Tražeći svoje mesto u društvu, jugoslovenski studenti tražili su oslobađanje štampe, društvenu pravdu, dijalog, debatu, pravo na posao i jednake šanse za sve”, istakao je Milenković, kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, pisac i građanski aktivista.
Naglasio je da mu je bilo inspirativno i važno da o tome piše upravio danas.
Posebnu doslednost, kako je naveo, pokazali su umetnici u Novom Sadu, koji su zbog svoje umetnosti platili i najvišu cenu, uključujući i zatvorske kazne. Otuda su upravo oni i centralni akteri njegove knjige o avangardi.
“Na njihovom primeru vojvođanski liberali pokazali su svoje staljinističko lice. Ukratko – Čanadanović je postao Čandašvili”, kazao je Milenković, pominjući nekadašnjeg vojvođanskog funkcionera KP Mirka Čanadanovića.
U fokusu avangardne umetnosti, kako je naglasio, bila je politika, ali ne kao sredstvo plašenja ljudi ili batina kojima se disciplinuju neistomišljenici, već politika kao mesto istinske ljudske i građanske emancipacije.
“Reafirmišući termin političkog, nova levica u epicentar stavlja čoveka, njegova ljudska, intelektualna, radnička, manjinska i seksualna prava. Sloboda je postavljena kao preduslov slobode za sve, a demokratizacija umetnosti otvorila je put ka demokratizacioji društva koje ne može biti bolje ako se običan čovek oseća u njemu loše ili obespravljeno. Intervencija vlasti pokazala je koliko su ove ideje bile opasne i učinkovite”, konstatovao je Milenković.
Avangarde nas, kako je naglasio, podsećaju kako samo opasne ideje mogu da menjaju svet: “Ne možete se boriti za slobodu koračajući rame uz rame sa neprijateljima slobode”.
To je, ujedno, i priča o Jugoslaviji kao “državi u kojoj su se ciklično smenjivali periodi liberalizacije i restaljinizacije”.
“Obračun sa novom avangardom bio je obračun i sa duhom jugoslovenskog internacionalizma. Njime su, uz kratki bljesak muzičkog novog talasa 80-ih, stvoreni uslovi za jačanje nacionalističke inteligencije koja je tu zemlju na kraju razorila”, naveo je Milenković.
Zahvalivši koleginicama iz žirija nagrade “Lazar Trifunović” na tome što su vrednovale i nagradile njegov trud, Milenković je konstatovao i da se broj prijatelja koje ima posle ove knjige nije povećao. Naprotiv. “Nisam zaobišao nijedan podatak koji bi nekom od mojih prijatelja mogao biti neprijatan, pa tako ni tabu temu o tome ko je od novosadskih umetnika istovremeno radiuo i za policiju”, kazao je Milenković.
U tom poslu, kako je dodao, ohrabrenje mu je bila i ličnost Lazara Trifunovića, koji je, pored toga što je bio jedan od najvećih stilista koje istoričarskoumetnička struka uopšte poznaje, bio i idealista, kritičar sa stavom koji nije izbegavao da se zameri, vodeći često i naizgled izgubljene bitke zato što “u bitke ne ulazimo samo zato da bismo pobedili, već i da bismo branili vrednosti u koje verujemo”.
Milenković je podsetio na Trifunovićevu odbranu apstraktne umetnosti 1963. godine, u jeku kampanje koja je protiv nje vođena u SFRJ, a čiji je pokretač bio niko drugi do maršal Jugoslavije Josip Broz Tito.
“Ja nisam protiv traženja novog recimo u slikarstvu, skulpturi i drugim umetnostima jer je to potrebno i dobro, ali jesam protiv da dajemo novac zajednice za takva dela koja nemaju nikakve veze sa umetničkim stvaralaštvom, a kamoli sa našom stvarnošću. I baš ta dela bez vrednosti znatno su danas zastupljena na našim umetničkim izložbama i naturaju se za skupe pare raznim ustanovama. Ko je onda kriv što je počela da preovlađuje takva kvazi umetnost. Javnost ne bi smela biti pasivna prema tim problemima”, citirao je Titove reči Milenković, ističući da je Trifunović shvatio tada da braniti apstrakciju znači braniti pravo na modernost.
Pobijajući navode predsednika Tita, gospodstveno i dostojanstveno, on u zagrebačkom listu “Danas” objavljuje tekst “Problemi slike”, ispisujući jednu od najlepših i najubedljivijih odbrana autonomije umetnosti u našoj kulturi, istakao je Milenković i podsetio na Trifunovićeve reči: “Među mnogim nesporazumima između čoveka i savremene umetnosti nalazi se problem slike i njene analize. Moderna slika postavlja sebi druge zahteve, otvara druge probleme, polazi od drugih fikcija. Apstraktna slika nije rezultat slučaja ili nepoznavanja prirodne forme i anatomije, već zakonit rezultat nove pretpostavke u umetnosti, nove čovekove relacije prema svetu i životu. U svojoj istoriji velika umetnost nikada nije ništa predstavljala. Slika nije banalno definisana ni tako strogo određena da bi se mogla svesti na nivo kopiranja. Zahtevati od slike da predstavlja znači ubiti njen život”.
Pažljivo čitanje tog tekst Lazara Trifunovića Milenković je posebno preporučio koleginicama i kolegama koji, kako je naveo, ni danas “ne zaziru od pružanja otvorene podrške aktuelnom autokrati”.
Zahvalivši kolegi Zoranu Eriću na tome što ga je predložio za nagradu “Lazar Trifunović”, Milenković je posebno zahvalio i Branku Kukiću kao “još jednom idealisti”, koji u Čačku već 50 godina izdaje i uređuje “Gradac”, pružajući nam bar na trenutak osećaj ili možda iluziju o pripadanju jednoj ozbiljnoj, dostojanstvenoj, polemičkoj i pre svega mislećoj kulturi.
Zahvalio je posebno i umetnicima i institucijama koje su mu učinile dostupnim vlastite arhive, kao i svojoj porodici – supruzi Suzani i ćerki Nikolini Aleksandri, kao i neprisutnom psu Lili.
Prisutnima je zahvalio na tome što su mu odagnali tremu i ulili veru da se “za ideale još uvek vredi boriti”.
“Pošto verujem da je idealizam jedan od ključnih preduslova da bismo se uopšte bavili našom strukom, verujem da nas idealista zapravo nema toliko malo i stoga - mole se idealisti da više ne popuštaju”, poručio je Milenković, kome je nagradu "Lazar Trifunović" dodelio žiri koji su činile: viša kustoskinja Narodnog muzeja u Beogradu Evgenija Blanuša, naučna saradnica na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ana Ereš i teoretičarka, istoričarka umetnosti i dekanka Fakulteta za medije i komunikaciju Maja Stanković.
Milenković u nagrađenom studijskom tekstu “ocrtava sveobuhvatan pogled na fenomen novih umetničkih praksi na jugoslovenskom prostoru sa posebnim osvrtom na pojave i protagoniste na novosadskoj umetničkoj sceni”, pružajući detaljnu rekonstrukciju nastanka i razvoja neoavangardnih i konceptualnih umetničkih praksi u lokalnoj sredini, navedeno je u obrazloženju koje je pročitala Maja Stanković.
Milenkovićev tekst “ne zadržava se na analizi ovih fenomena u izolovanom okviru domaće umetničke scene, već tendencije iz lokalnog konteksta sučeljava sa istovremenim i idejno srodnim pojavama na internacionalnom planu, ali i sa širim društveno-političkim i kulturnim kontekstom vremena u kome su nastale i na koji su reagovale, i time nudi jedan slojeviti istorijski osvrt na, kako autor naziva, ‘poslednju avangardu’ umetnosti na ovim prostorima. Insistirajući na potencijalu umetnosti da iskorači ili prevazilazi postojeće i prihvaćene forme delovanja i ponašanja, Milenković svoj kritički doprinos pisanju o umetnosti temelji na detektovanju i isticanju onih strategija umetničkog delovanja neoavangardi koje se i danas nameću kao aktuelne, odnosno podstiču potencijal umetnosti da otkriva i nudi alternativne načine mišljenja i angažovanja u savremenosti”, istakao je žiri.
Žiri je razmatrao predloge prispele na konkurs za nagradu “Lazar Trifunović” za 2023. godinu, kao i druge javno dostupne doprinose kritičkom mišljenju o modernoj i savremenoj umetnosti objavljene tokom 2023. godine.
Nebojša Milenković (Niš, 1971), istoričar umetnosti, kustos, muzejski savetnik, pisac i građanski aktivista, diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 2001. zaposlen u MSUV u Novom Sadu kao kustos Zbirke konceptualne umetnosti. Kustoski je priredio više desetina autorskih i monografskih izložbi. Uređivao je jugoslovensku haiku biblioteku Macuo Bašo (1989-1996), kao i časopis za kritiku, istoriju i teoriju umetnosti “Anomalija” (2005-2007). Tekstove o književnosti, umetnosti, kulturi i politici objavljuje u mnogim regionalnim novinama, časopisima i na veb portalima.
Autor je monografija: “Ich bin Künstler Slavko Matković” (2005), “Szombathy art” (2005), “vladimir kopicl: ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara…” (2007), “Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde” (2011), “Slobodan Šijan: Moraću da skrenem!” (2013), “Natrag: Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka” (2015) i “Ilija Šoškić: Akcione forme” (2018, sa Zoranom Erićem).
Autor je i istorijsko-umetničkih studija: “Zvezda i njena senka – Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva” (2006) i “Zbogom avangardo!, O jugoslovenskoj i novosadskoj umetničkoj avangardi 1968-1972”, (tematski broj časopisa Gradac, 2022). Napisao je i šest zbirki pesama, knjigu priča “O Harmsu i drugim demonima” (2016), kao i romane “Nešto što strašno podseća na život: Kratka istorija letenja u Subotici“ (2019) i “Savršen antitalenat za sreću” (2021, 2022).
Dobitnik je više stručnih priznanja, uključujući nagradu Društva istoričara umetnosti Srbije (2006), nagradu Porodice bistrih potoka (2013) i nagradu “Pavle Vasić” (2014).
Nagrada “Lazar Trifunović” dodeljuje se od 1993. godine u cilju podsticanja, razvoja i afirmisanja novih metodoloških i interpretativnih modela i pristupa u pisanju o modernoj i savremenoj vizuelnoj umetnosti u štampanim i elektronskim medijima, predstavljajući jedino stručno priznanje koje motiviše kritičko mišljenje u toj oblasti.
Nagrada se dodeljuje u znak sećanja na uticajnog istoričara umetnosti, likovnog kritičara i profesora Univerziteta u Beogradu Lazara Trifunovića (1929-1983), svojevremeno najmlađeg direktora Narodnog muzeja u Beogradu, plodnog publiciste i harizmatičnog profesora istorije umetnosti XX veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trifunović je stručno delovao u dve osnovne oblasti: kao istoričar (moderne) umetnosti i likovni kritičar, uz to i kao profesor Moderne umetnosti na beogradskom Univerzitetu i muzeolog - kao direktor Narodnog muzeja u Beogradu, te kao osnivač i direktor Galerije savremene umetnosti u Nišu. Trifunović je bio osnivač katedre za Modernu umetnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je predavao istoriju modernizma do kraja života. Bio je i član i predsednik Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja umetničkih kritičara (AICA).
Nagrada “Lazar Trifunović” sastoji se od plakete sa likom Trifunovića (rad vajara Mihajla Paunovića), novčanog iznosa i izložbe koju lauret priređuje u okviru ciklusa “Kritičari su izabrali” u Likovnoj galeriji KCB-a, a kao i prethodnih godina, dodeljena je uz podršku Ministarstva kulture Srbije i Sekretarijata za kulturu Beograda.
Prema rečima koordinatora programa u KCB-u Vladimira Bjeličića, razmišlja se o određenim inovacijama u dodeli tog prestižnog priznanja kako bi i mlađi istoričari umetnosti mogli više da dođu da izražaja.
Dosadašnji dobitnici nagrade “Lazar Trifunović” su: Mileta Prodanović, Ljiljana Ćinkul, Lidija Merenik, Branislav Dimitrijević, Jasmina Čubrilo, Stevan Vuković, Bojana Pejić, Jovan Despotović, Dragica Vukadinović, Branislava Anđelković, Svetlana Racanović, Darka Radosavljević Vasiljević, Zoran Gavrić, Milanka Todić, Maja Ćirić, Dejan Sretenović, Nikola Dedić, Jerko Denegri, Sava Stepanov, Jelena Stojanović, Irina Subotić i Milan Popadić, Radonja Leposavić, Danijela Purešević, Sanja Kojić Mladenov, Dragana Kovačić i Ana Ereš (Bogdanović), Maja Stanković, Simona Ognjnović, Sofija Milenković i Gordana Stanišić, Slađana Petrović Varagić i Miroslav Karić.
(SEEcult.org)
