SLOBODA NA GRANI, ŽIVOT PREKO GRANE
/ SELI-B
Jutro je. Moj pas, moja kafa i ja šaljemo pozdrav suncu. Na jednoj sasvim običnoj terasi, krajem običnog meseca avgusta, udišemo dan, posmatramo obične i neobične prilike i neprilike kraja u kome smo. Promiču u pravilnim vremenskim razmacima, nestaju u vremenu i prostoru iz koga su i ušetali u moj krajolik. Njihova lica i likovi mogli bi se naći u nekoj drugoj priči, ne i u ovoj. Ovo je priča o ČOVEKU i PTICI. Stvarna je - koliko je stvaran i Čovek, životna je - koliko i Ptica, kojoj je on udahnuo život. Čovek i Živko žive nestvarnu priču u stvarnom životu. Ja sam je sa svoje terase posmatrala i čitala prošlog, a priču o njima zapisala ovog, odlazećeg avgusta.
ČOVEKA sam prvi put primetila početkom prošlog aprila. Bilo je rano proleće, moj kraj je tek poprimao zvuke, nakon kratkih zimskih dana i dugog zimskog sna. Prva jutarnja, a i svaka naredna kafa, imala je poseban ukus i miris na terasi na kojoj sam slagala misli i sećanja. I jedni i drugi su se razlivali u mom unutrašnjem svetu. Jedino se pogled zadržavao na stvarnom ČOVEKU. Sedeo je na proplanku spram moje zgrade, u ravni moje terase, uvek podlakticama oslonjenim na kolena, činilo mi se zamišljen i zagledan u mene. Shvatila sam da je Ptica jedini subjekat njegovog pogleda. Danas znam da je Ptica jedini subjekat njegovog života.
U pravilnim vremenskim razmacima, običan ČOVEK je donosio neobičnu Pticu, puštao je na proplanak, pričao, čuvao i odlazio zajedno sa njom. Nije letela, plašila se svog prvog i njegovog sledećeg koraka. ČOVEK je uvek bio tu, kraj nje. Ptica je najpre samo sletala, čini mi se prepuštajući se prirodnom padu kojim je žurila ka njemu. Krajem leta - poletela je, ali ne i odletela. Nošena istim vetrom, strahom i ljubavlju, vraćala se svom prirodnom staništu - ČOVEKU. Tada nisam sasvim razumela prizor koji je i sam postao deo mog pogleda na svet. Sa moje terase, prerasle u osmatračnicu, njihov svet je bio tako čudan i nedokučiv. Nešto je nedostajalo. Znala sam šta, ali ne znam zašto nisam otišla po naslov, već sam njihovu knjigu čitala bez uvodne reči autora.
Sa prvom košavom nestali su ČOVEK i ptica. Ja sam se povukla sa svoje terase, a stvaran svet oko sebe nastavila da osmatram kroz zavese svojih prozora. Jutarnju i svaku narednu kafu sam i ovog leta ispijala na svojoj terasi na kojoj su imale poseban miris i ukus, slagala misli i sećanja. I jedni i drugi su se razlivali u mom unutrašnjem svetu. Jedino je pogled ovog leta lutao tražeći neki stari ili novi lik, lice. I pojavili su se ČOVEK i PTICA. Ovog odlazećeg avgusta, otišla sam po uvodnu reč autora. Priča je dobila naslov, a ja odgovore koji su mi nedostajali.
Ime mu je Živko. Živko živi život, ja sam ga udahnuo kada je pre dve godine ispao iz gnezda. Tada, ali i nebrojano puta kada je bio ugrožen, pokušavajući da oseti slobodu. Povređivali su ga mnogi - druge životinje, druge ptice i drugačiji ljudi. I svakoga puta iznova sam ga vraćao u jedino gnezdo iz koga nikada nije ispao. Vrata moje kuhinje postala su njegova grana na kojoj je imao slobodu, grana na drvetu u parku postala su gnezdo iz koga ispada. Živko je moj život, a ja sada moram da nastavim svoj - daleko, bez njega. Živko mora živeti svoj - ovde ili daleko. Pokušavam da ga približim drugim pticama, njih da upoznam sa Živkom i njega sa njima, pomognem mu da bih se i ja udaljio. A on i dalje čeka na istoj grani, doleće kada me vidi i pati kada odlazim.
Dolazi jesen, sa njom ptice odlaze na jug. Živko živi život očima i emocijama ČOVEKA. Slobodu na grani ostavlja onima koji nemaju Čoveka. Živko je postao ČOVEK, a pružena sloboda teret.
Dolazi jesen, sa njom ČOVEK odlazi na zapad. Čovek živi slobodu krilima ptice - Živka. Slobodu u duši ostavlja onima koji nemaju Živka. ČOVEK je postao Ptica, a sloboda kretanja teret.
Da li će odleteti ČOVEK i PTICA, saznaću sledećeg aprila ili avgusta, uz jutarnju i svaku narednu kafu na svojoj terasi. Ako ne odletim na jug..............................................................................
How could you
You are the river
Pour out of this life
How could you
You are the morning bird
Who sang me into life every day
Fly away
You are the blood of me
The harvest of my dreams
Theres nowhere I can find peace
And the silence wont cease
Nothing quite how it seems
The ghost of my joy
Wont let me be
If you set me free I will not run
I will not run
I will not run...