Okolnosti nastajanja. Okolnosti nestajanja. Sinagoge Beča.

Na primeru sinagoga možda se može fenomenološki posmatrati i razumeti veza arhitekture i društva, kao i povezanost različitih uticaja većinske zajednice na sliku koju manjinska zajednica stvara o sebi.

U tekstovima o istoriji arhitekture često se susrećemo sa primerima izuzetno sofisticiranih građevina za svoje vreme, kako po funkciji, tako i po estetskim načelima, koje su podignute za one koji su bili u prilici da uživaju kulturalnu dominantnost i koji su smeli da se izraze kroz arhitekturu u sopstvenom okruženju. Utoliko je motivacija veća da se što više sazna o građevinama kao što su sinagoge, sakralne građevine jedne društvene manjine, koja nigde u Evropi nije imala stalna građanska prava, sve do 1791. godine, kada ih je najpre Francuska zvanično priznala. Jevreji su zato morali da usklađuju svoje graditeljske tendencije sa različitim društvenim i političkim prilikama. Zvanično pozvani da se dosele u neki grad, često da bi obavljali finansijske i trgovinske poslove koje lokalno stanovništvo nije dovoljno poznavalo, gradili bi atraktivne i raskošne sinagoge. Ako su živeli u mestima gde su bili samo tolerisani, gradili su jednostavne sinagoge, neupadljivog opisa ili čak skrivene od javnosti. Tokom raznih progonstava Jevreja, sinagoge su često uništavane ili otuđivane od svoje prvobitne svrhe. Nestankom ili nedostupnošću podataka o ovim građevinama ometena je uspešnija, tačnija i detaljnija slika o jevrejskim zajednicama i o njihovim građevinama.

Fotografija nastala neposredno nakon razaranja takozvane „Templ“ sinagoge (prednja fasada) u ulici Templgase, u Kristalnoj noći, 9. novembra 1938. godine 

Naslovna slika u boji na početku članka: umetnička slika sa prikazom živopisne fasade „Templ“ sinagoge, klasicističkog stila kombinovanog sa historicizmom, sa orijentalnim fasadnim dekorom mavarske arhitekture

U početku XX veka Beč je bio dom velikoj jevrejskoj populaciji koja je brojala oko 200.000 ljudi, uključujući neuobičajeno mnogo turskih, galicijskih, balkanskih i mađarskh Jevreja. Sinagoga je bilo sve više kako bi se udovoljilo različitim regionalnim grupama, različitim stepenima posvećenosti religijskim običajima i različitim zanatima u posebnim granama industrije, koji su stvorili svoje zasebne zajednice - kongregacije.
 

Nacrt, fotografija prednje i zadnje fasade iz 1914. godine, fotografija enterijera i fotografija uništenja sinagoge Pazmanitentempl u Kristalnoj noći, 1938. godine, koja se nalazila u ulici Pazmanitengase

Stilski pečati bečkih sinagoga su različiti; primeri se ređaju od neoklasicistički nadahnute građevine Štat-templa u ulici Sajtenštetengase (Seitenstettengasse), preko mavarskim stilom ukrašene građevine u ulici Templgase (Tempelgasse), slobodne mešavine masivnog ar nuvoa sa upotrebom romaničkih i gotičkih detalja na sinagogi u ulici Pazmanitengase (Pazmanitengasse), pa do stidljive modernističke građevine u ulici Ajtelbergergase (Eitelbergergasse) u naselju Hicing (Hitzing).

Sinagoga koja se nalazila u ulici Ajtelbergergase, takođe je spaljena tokom Kristalne noći

Ovaj tekst nudi samo površni uvid u događaje vezane za svega par markantnijih građevina, o kojima je tokom vremena najviše i pisano. Od svih sinagoga, kojih je do Kristalne noći, 1938. godine bilo oko 60, samo je jedna preživela Drugi svetski rat. To je bila, danas najstarija, već pomenuta sinagoga zvana „Štat-templ“, u ulici Sajtenštetengase (Seitenstettengasse), u samom centru grada. Jevrejima je trebalo mnogo vremena da se svojom ipak manjinskom populacijom i statusom izbore za pravo na tu građevinu. O njoj će detaljnije biti još reči kasnije u tekstu.

Sinagoga Štat-templ u ulici Sajtenštetengase

Jevreji su u Beču živeli od kasnog XII veka veka. Prva se sinagoga pominje u jednom dokumentu iz 1204. godine, u parohiji Svetog Stefana. Iz kasnog XIII veka  veka postoje beleške o ovoj ili o još nekim drugim sinagogama, da bi u tekstovima iz 1406. i 1420. godine bilo pomenuto i spaljivanje sinagoga.

 Maketa jedne srednjevekovne sinagoge koja se nalazila na trgu Judenplac

Zapis iz 1420. godine opisuje sinagoge na trgu Judenplac (Judenplatz). Imale su mušku salu za molitve i žensko odeljenje, koje je sa muškim bilo povezano prozorom. Sedišta su se po potrebi mogla skloniti, a pominje se i prostor gde se čuvalo ulje. Ostaje nejasno da li je u 1421. godini došlo do proterivanja ili do spaljivanja preostalih Jevreja koji su preživeli pogrom tokom  prethodne godine. Ipak, nakon što su zvanično prognani, samo je nekolicina njih uspela da se vrati u Beč, gde su se uglavnom bavili medicinom ili trgovinom. Većina je bila bez stalnog doma, pa je bila prinuđena da odsedne u posebnim jevrejskim utočištima, gde su se, kako se pretpodstavlja, obavljale i religijske službe.

Nakon izvesnog vremena Carski sud je procenio kao finansijski korisno da se nekim imućnim Jevrejima odobri život u gradu. U 1614. godini u Beču bila su 44 jevrejska domaćinstva. Tada su postojale dve sinagoge.

Jedna, za koju se pretpostavlja da je bila zatvorena 1620. godine i kasnije, tokom 1623. godine ponovo otvorena, bila je u ulici Šterngase (Sterngasse).

Drugu je, odobrenu 1603. godine, sagradio Fajt Munk (Veit Munk), vođa mesnih privilegovanih Jevreja.

Ali Jevreji su bili preseljeni u Leopoldštat, na drugu obalu Dunava 1625. godine (Leopoldstadt - današnji Drugi bečki kvart), gde se populacija nekoliko puta povećala, pre nego što će ponovo, 1670. godine, biti proterani. Tokom ovog perioda postojale su dve sinagoge, obe u ulici Grose Pfargase (Große Pfarrgasse), kao i najmanje dve privatne.

Leb Maor Katon (Loeb Maor Katon), poznat kao Leo Lucerna, fizičar, koji je bio i rabin, posedovao je jednu od tih privatnih sinagoga. Njegova sinagoga je imala po tri prozora na sve četiri strane. Pretpostavlja se da je osnova bila kvadratna.

Zeharija Halevi (Zechariah Halevi), poznat kao Zeharija Majer (Zecharia Mayer), takođe učen čovek, ili je posedovao drugu privatnu ili je pomogao finansiranje nove, javne sinagoge, koja je bila dvostruko skuplja od stare. Zaključno, nakon kraćeg korišćenja u svrhu crkve, neposredno po proterivanju Jevreja 25. jula 1670, na mestu Nove sinagoge, koja se dovodi u vezu sa ovim čovekom, podignuta je Crkva Sv. Leopolda, dok je na mestu druge sinagoge podignuta Kapela Svete Margarete 1675. godine.

Proterani Jevreji migrirali su uglavnom u Moravsku, Prag i Bratislavu, gde su sinagoge nekad morale da posluže i kao utočiše novopridošlima.

Nakon proterivanja 1670. godine, opet saznajemo za privilegovane Jevreje u XVIII veku.

Postoji zapis i o sinagogi, osnovanoj oko 1715. godine u kući porodice Verthajmer (Wertheimer), koja je tu postojala sve do 1817. godine.

Jedan posetilac, 1735. godine, izneo je procenu brojnosti jevrejskog stanovništva u gradu na osam stotina. Svi su imali zvanične privilegije ili veze sa sudom. Tokom celog tog perioda postojalo je osam sinagoga, sedam je pripadalo Aškenazima, a jedna Sefardima. Sve su bile u privatnim kućama.

Za Sefarde je bilo rečeno da su došli iz Temišvara, a da se smatraju Turcima. Prema tome, bili su tretirani zakonima namenjenim Turcima, prema austro-turskom zakonu iz 1730. godine. Zato im je bilo dozvoljeno da imaju prostor za molitvu, a tek aprila 1778. godine da ga nazovu sinagogom. Ipak, to je bila samo soba u jednoj zgradi u ulici Obere Donauštrase (Obere Donaustraße).

Nakon što je 1824. godine bila spaljena, nova sinagoga je bila podignuta u ulici Grose Hafnergase (Große Hafnergasse), kasnije (1867-68. godine) renovirana za 85 sefardskih porodica koje su tada živele u gradu.

Pošto se ta kongregacija povećavala, Hugo fon Videnfeld (Hugo von Wiedenfeld) projektovao je novu, veću sinagogu u mavarskom stilu u ulici Cirkusgase (Zirkusgasse, tadašnja Große Fuhrmannsgasse), koja je bila otvorena 17. septembra 1887. godine.

  Fotografije ulaza, unutrašnjeg dvorišta, umetička slika enterijera i 1938. godine do temelja spaljenog „Turskog“ Templa, koji se nalazio u ulici Cirkusgase

                                                                   ŠTAT-TEMPL

Aškenazi su vršili religijske službe u privatnim kućama. Jedina javna prostorija, prvenstveno namenjena putnicima, koju su posećivali i siromašni Jevreji, nalazila se u ulici Šterngase. Ova sinagoga je, prema jednom opisu iz 1811. godine, bila mračna, vlažna i ispod nivoa tla, „više nalik zatvoru, nego Božijoj kući“.

Dekretom Cara Franca I iz 1811. godine, ovim Jevrejima bilo je odobreno da postave prostor za molitve u zgradi, koju su kupili u ulici Dempfingerhof (današnjoj ulici Seitenstettengasse), da bi zgrada bila ozvaničena kao sinagoga 11. septembra, 1812. godine. Ona je postala centralna sinagoga zajednice, kada su one privatne, 1817. godine, bile zatvorene. Ali, zahtev za sedištima ubrzo je nadmašio njen kapacitet. Car Franc nije dozvoljavao da se sinagoga proširi, da se podigne nova ili da se mesnim reformističkim Jevrejima odobri da osnuju sopstvenu sinagogu. U nameri da dobiju veću zgradu, gde bi njihove nove ideje mogle imati nekog uticaja, neki od vođa reformista odlučili su se na trik. Objavili su da je postojeća zgrada loše građena i da je u opasnosti od rušenja. Pre nego što je ta tvrdnja bila proverena, njihov vođa Mihael Lazar Biderman (Michael Lasar Biedermann), organizovao je postavljanje skela kako bi prekrio zgradu, da bi tada bila razidana. Čak i zlovoljni car nije mogao Jevrejima uskraćivati pravo na mesto za verske običaje, tako da se sa  planovima nove zgrade nastavilo. Tokom 1823. godine vođe Zajednice razmatrale su rešenja arhitekata. Na sastanku 26. oktobra 1824. godine, odabrana su rešenja Jozefa Kornhojzela (Joseph Kornhäusel, 1782-1860), koji je radio kombinujući ampir i bidermajer, inače arhitekta kod cara, kao i kod princa Lihtenštajna.

"Štat-templ“ u ulici Sajtenštetengase: bočni presek i osnova

Pretpostavlja se da su jevrejski čelnici mislili da bi prestiž i uticajnost Kornhojzela mogli smanjiti šanse da car ili policija imaju prigovor na arhitektonsko rešenje. Kornhojzelu su u rešenjima asistirali Jakob Hajnc (Jacob Heinz) - opštinski građevinski preduzimač, i Matijas Jaks (Mathias Jacks) - opštinski stolar. U jednoj kasnijoj kritici smatra se da je jedna takva građevina u pomodnom savremenom stilu bila važna jevrejskoj zajednici u cilju sticanja dobre slike o samoj sebi, čiji su se mladi sve više okretali hrišćanstvu. To je čak smatrano znakom reformističke svesti i težnje -  ne ka hrišćanstvu, već ka univerzalnoj humanosti, dok je isto tako shvatano da je pomodarsko rešenje bilo usvojeno u nameri da se izbrišu sećanja na geto. Čelnici, koji su se zalagali za novu zgradu, bili su bogati Jevreji, snažno privučeni estetskim prečišćenostima reformizma. Sinagoga je otvorena 9. apila, 1826. godine, uz muzičku pratnju hriščanskog kompozitora Jakoba Drekslera (Jacob Drechsler), koji je bio kapelmajster u Katedrali Svetog Stefana (Stephansdom). Kantor Salomon Zulcer (Salomon Sulzer) i reformistički orijentisani rabin, Isak Noa Majnhajmer (Isaak Noah Mannheimer), pitali su mnoge kompozitore, pa i Betovena, da komponuju muziku za tu priliku. Zulcer je kasnije dobio od Šuberta kompozicijsku postavu za Psalm 92. Zulcer je bio nestrpljiv da reformiše muziku, a rabin da izmeni službu. Autoriteti su bili protiv toga da nekatolička sakralna građevina bude dostupna očima javnosti, tako da je ulična fasada sinagoge bila, takoreći, stisnuta između dve stambene petospratnice, čime je preostali deo građevine ostao zaklonjen.

"Štat-templ“ u ulici Sajtenštetengase: google snimak iz satelita (kompletno rešenje dnevnog osvetljenja u glavnoj prostoriji je proisteklo iz arhitektonskih ograničenja na toj parceli); fotografija neupadljive fasade sa ulične strane i fotografija enterijera sa gornje, ženske galerije. Jedina sinagoga koja koja nije bila srušena u Drugom svetskom ratu

Rustično obrađene fasade u prizemlju, a glatkih površina u višim spratovima, izgledala je kao tipična građevina tog doba u svemu, osim u svojoj funkciji. Glavna prostorija je ovalna, uokvirena dvanaestercem nažljebljenih jonskih stubova koji nose dva nivoa galerija. Ukrašena kupola nadkriva prostoriju i kontrolisano propušta svetlost kroz lanternu u svom centru. Nad ulazom, zastakljena luneta davala je dopunski osvetljaj, baš kao i svećnjaci i lampe u dnu nižih galerija. Centralni prolaz izlazi iz kruga stubova i nastavlja se ispod galerija. Ranije je kružni prolaz pod galerijama bio manje jasno osvetljen od centralnog prostora. Visoki zakloni nad parapetima galerija su prvobitno vizuelno odvajali žene od muškaraca. Svim ženama bio je omogućen barem delimični pogled na Aron Kodeš (ormar u kojem Jevreji čuvaju svoju najveću svetinju, Toru - prvih pet svitaka Starog zaveta, Petoknjižje), pa je prvobitno prostor neposredno uz njega bio bez sedišta i galerija. 

  "Štat-templ“ u ulici Sajtenštetengase: fotografije istočne strane enterijera, sa Aron Kodešom kao centralnim enterijerskim događajem, i zapadne, naspramne strane

Mesto na kojem je smešten Aron Kodeš nije se projektovalo apsidom na spoljni oblik građevine. Ono je u enterijeru bilo uokvireno dorskim pilastrima, noseći pravilno-kružne lukove. Nad njim su ploče sa Božjim zapovestima bile okružene zracima u polukružnoj konturi, koja je ponavljala konturu nižih lukova i činila prostornu vezu sa lunetom nad ulazom u sinagogu. Jednostavna bima, podest, sa crvenom draperijom, bila je smeštena na istoku, sa mestom za Aron Kodeš, po želji reformističkih članova. Sva muška sedišta bila su postavljena tako da bi se sa njih gledalo ka istoku. Hor, smešten u središtu gornje galerije, gledao je u kongregaciju. Ovalni oblik ove građevine, kombinovane podužne ose ka istoku i centralizovanog poteza od kupole i lanterne, možda bi bolje pristajao nekoj ortodoksnoj nego reformističkoj sinagogi. Nije bilo razloga da se u jednoj reformističkoj sinagogi naglašava centar, ali je Kornhojzel možda tu formu koristio iz čisto estetičkih pobuda. Krinski (autor lit. izvora) pretpostavlja da je imao Panteon na umu; dakle, “najpre hram svim bogovima, kasnije Crkva Svete Device i Svih Svetaca Velikomučenika, a onda hram kojem bi ideali univerzalne tolerancije i bratstva sa ostalim verama mogli biti obuhvaćeni. Unutrašnji krug, sa tamnim spoljnim prostorima, kupola sa centralnim izvorom svetla, luneta nad ulazom koja je u vezi sa Aron Kodeš-om na suprotnoj strani; to su elementi prerađeni najviše iz opisa Panteona.” Dalje smatra da je svetovna ideja Panteona, kao sale u slavu eminentnim ličnostima, smanjila pagansko-hrišćanske asocijacije romanske građevine i načinila je prihvatljvom kao model za bilo kakvu vrstu građevine, uključujući i jevrejsku, gde je Kornhojzel verovatno isto tako bio i pod uticajem svetovnih modela, kao što su pozorišta ili Zimska škola jahanja u Carskoj palati, u Hofburgu).

Enterijer i fasada “Polniše Šul”, sinagoge Poljske kongregacije, koja se nalazila u ulici Leopoldsgasse

Prethodno projektujući više sinagoga, uključujući i jednu 1893. godine za Poljsku kongregaciju u ulici Leopoldsgase (Leopoldsgasse), Vilhelm Stjasni (Wilhelm Stiassny) je između 1895. i 1904. godine preuredio enterijer sinagoge Štat-templ-a, produživši njene galerije ka istoku, sve do Aron Kodeš-a i skinuo zaklone nad parapetima galerija, a zatim i same galerije malo preuredio. Svetla u dnu galerija bila su takođe uklonjena radi nove rasvete lampama, okačenim u prostorima između stubova. Ove izmene spojile su prethodno svetlu kupolu koja je kontrastirala velikom tamnom prstenu senovitog prostora, u svetlosno jedinstveni prostor ovalnog oblika, razigranog stubovima galerija.

Profesor Oto Nidermozer (Otto Niedermoser) generalno je renovirao prethodno delimično saniranu „Štat-templ“ sinagogu, vrativši joj 1963. godine originalni opis, zadržavajući rešenje rasvete koje je Stjasni postavio, uvodeći delom i električnu rasvetu u ceo koncept. Svod je obradio pozlaćenim zvezdama i pozlaćenim krugovima plamena oko lanterne. Ipak, ova sinagoga zadržava svoju originalnost i svoju formu u dovoljnoj meri, kako bismo naslutili ukus reformistički orijentisanih Jevreja iz Beča. Jedini znaci da je tada ta građevina bila posvećena judaizmu bilo je Deset Božjih zapovesti. Sve dok Jevreji nisu stekli ista građanska prava kao i svi ostali, 1867. godine, sinagoga nije imala egzotične fasadne ornamentike, koja bi ukazivala na njihovu odvojenost od hrišćana Austrije. Očigledno, Jevrejima je bilo ostavljeno da imaju onakvu sinagogu u kakvu su želeli da investiraju, sve dotle dok nije privlačila pažnju kao nešto strano ili podrivačko. Carevi su zasigurno bili zabrinuti zbog etničke raznolikosti u svojoj zemlji ili nad problemima nacionalnog jedinstva u vreme kada je sećanje na Napoleona još uvek bilo sveže.

Ali, pošto su bili uz Krunu, gradeći građevine koje su se uklapale u ukus i stil okoline, nije bilo razloga zabraniti im da grade lepe sinagoge.

Tekst je nastao kroz dugogodišnji kontakt sa arhitekturom ovog grada, razne razgovore na ovu temu, praćenjem intervjua starijih generacija u okviru delatnosti kojom sam se ranije bavio, kao i korišćenjem literature. U mnoštvu, obiljem zanimljivih detalja raspolažu:

• Pjer Žene: Bečke sinagoge 1825-1938; 1987, Beč
(Pierre Genée: Wiener Synagogen, Löcker, 1987, Wien)

• Bob Martens/ Herbert Peter: Porušene bečke sinagoge; Virtuelne šetnje, 2009, Beč
(Bob Martens/ Herbert Peter: Die zerstörten Synagogen Wiens; Virtuelle Stadtspaziergänge, Mandelbaum 2009, Wien)

• Kerol Hersel Krinski: Sinagoge Evrope: Arhitektura, istorija, značenje. 1985, London
(Carol Herselle Krinsky: Synagogues of Europe: Architecture, History, Meaning. The MIT Press, Cambridge/London, 1985)

• Širion Eliševa: Knjiga sećanja na sinagoge i austrijske jevrejske zajednice, 2012, Beč
(Shirion Elisheva: Gedenkbuch der Synagogen und jüdischen Gemeinden Österreichs, Berger & Söhne, Ferdinand, Wien, 2012)