Još jedan april u Beogradu, još jedno proleće u mom kraju, još jedni izbori u Srbiji. Većina događaja i situacija, u kojima smo se tokom svojih života našli i još uvek se nalazimo, nisu bili proizvod ličnih izbora. Bili smo i jesmo vođeni, dovođeni, izvođeni, privođeni, uvođeni, sprovođeni... Mimo nas. Nekad gubili glas, vremenom stas, tražili spas. Neke smo i birali, pa sabirali - glasove i čudne neke asove.
“Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca”. Žan Pol Sartr
Posmatram svoj grad sa vidikovca okruženog šumom i stazama svog detinjstva. Još uvek sam ovde. Staze su me vodile kroz iskušenja, izazove i dileme čitavog života. Koračala sam njima jer su one vodile mene, a ne ja njih.
Rođena sam davno. Bila je noć punog meseca. Srebrno nebo i na njemu puno odraza dalekih zvezda čije nestajanje zapažamo tek protekom vremena. Baš kao što i odlazak nekih ljudi i njihovih duša osećamo tek kada prazninu koju ostave za sobom možemo ispuniti samo sećanjima.
Ponekad u snovima zaronim u daleku prošlost odakle sam i potekla. Čini mi da se iz nje nisam ni vratila. Kada sam prvi put u nju kročila, tamo sam i ostala. Moj boravak na ovim prostorima u ovom trenutku, istorijskom kontekstu i okruženju, samo je privid iz koga me na trenutak trgnu događaji, strahovi i bljesak istorije koja se ponavlja. Od davnih predaka nasledila sam neke lepe priče, svedočanstva prenošena s kolena na koleno, porodičnu tradiciju i mnoge antikvitete. Dodir svakog od njih je dodir prošlosti, života, stradanja, preživljavanja, ali i uživanja u umetninama emotivne vrednosti.
Ne znam da li je nastupila epidemija ili pandemija karcinoma, ali znam da nas svakodnevno podsećaju da obavimo preventivne preglede svog tela i njegovih delova- parcijalno. I svakoga dan je dan karcinoma nekog organa: dojke, grlići, prostate...
Odnos prema pomenutim organima je, svi ćemo se složiti, odnos nama samima, sopstvenom potomstvu i kulturi življenja.
Odnos države prema zdravlju njenih građana je: odnos prema natalitetu, mortalitetu, zdravlju nacije kao takve i društva kao takvog. Najzad i troškovima lečenja pacijenata. Prevencija.
Sada sam roditelj. Do pre 12 godina to nisam bila. Do tada sam znala sve o roditeljstvu, posvećivanju, razumevanju, toleranciji. Znala sam kakva ću majka biti i kakva sigurno neću biti. Znala sam i mnogo toga o porodičnom nasilju, deci kao žrtvama i roditeljima kao akterima. Iskustvo, srećom, nisam stekla u svojoj porodici. Rođena sam i odrastala u zdravom okuženju.
Peglam. Ukočena. Slušam pregled aktuelnih događaja, ispravno izgovorenih, lektorisanih, i ponavljam u sebi reči koje sam do sada pogrešno izgovarala. Mnogo ih je. Ne mogu da ih tom brzinom memorišem. Nastaviću sutra u istom terminu.
OTPISANI
Stojim u parku svog detinjstva, među barama, nezaposlena i na pragu klimaksa. Sama sam. Držim kišobran, maramicu i sećanja. Vidim Tihog, Prleta, Mariju, drugove partizane i brojne neprijatelje. Okupirani smo, frontalno napadnuti, iz zasede vreba opsasnost i budi naš oprez.
Sinoć, nešto pre 19h, krećem sa sinom i psom na aerodrom po supruga. Kasnim u startu, trudim se da nadoknadim uludo izgubljene minute. Vozim 130, slušam sina i njegovu odu nekoj misiji u nekoj u mnoštvu igrica, zamišljam ulice Las Vegasa po kojima vodi bitku sa imaginarnom konkurencijom. Slušam Leonarda Koena, i moju Dejzi kako negoduje. U sebi se preslišavam: Studenjak, Zmaj, mala tabla - ne tu, velika tabla - piše "Aerodrom".
Ustajem. Najzad sam prespavala noć. Za mnoge, nekada i za mene, jednu od brojnih, prolaznih, bezazlenih i besvesnih. Patim od insomnije poslednjih meseci. Vremenom sam je prihvatila, prestala da se opirem i trudim se da je prevaziđem. Vremenom sam počela i da uživam u njoj. Ali put je bio dug i iscrpljujući.
Ispovest namenjena devojčicama koje zamišljaju sebe, devojkama koje brinu kako ih drugi zamišljaju, ženama koje brinu da li muževi zamišljaju neke druge žene. Ispovest namenjena dečacima, momcima, muževima i svima koji bi rado pojeli sebe, ili podstakli svoje druge lepše i teže polovine da pojedu sebe.
