Čitavih dvadeset godina i nešto više, letnji raspust sam provodila u Boki Kotorskoj u porodičnoj vikendici, na obali mora. Tu polovinu mog života i vreme provedeno u vikend naselju smeštenom na verovatno najlepšem delu zaliva, obeležili su brojni susreti, događaji i saznanja o ljudima, njihovim sklonostima, slabostima i karakterima.
U SC sam došla sa elementarnim predznanjem o temi filma i, podrazumeva se, kulturi ponašanja za vreme projekcije. Odložila sam tako lepo pečeni kikiriki, ni previše slan, ni previše lisnat. Projekcija od 22h obećavala je solidnu popunjenost sale, s obzirom na intrigantno pitanje koje film tretira, ali i odsustvo glasnih manifestacija negodovanja onih koji su kupili karte u kompletu, te im se i ona našla u fokusu, ali i onih koji su ih kupili jer su želeli na Fest, a ulaznice za ostala ostvarenja već rasprodate.
Nikada nisam volela cirkus. Svoga sina nikada nisam vodila u cirkus. Često se osećam kao Čovek slon. Ne volim ljude koje prepoznajem u filmu. Volim samo jedan Cirkus. Sa one strane reke. Cirkus u boji. Tamo sam vodila sina.
I crno-belo SEĆANJE - CIRKUS SLON
Slon, gutač vatre, žena na žici… Znam da sam rođena sa čudnom i, neskromno ću reći, nesvakidašnjom intuicijom, često nesasnom i maglovitom, nekada prepoznatljivom, hipnotišućom i jasnom, na žalost kobno zanemarenom.
Ja sam osoba oslobođena predrasuda, zainteresovana da podržim svaki pokušaj rušenja tabua, vernik u meri koju mi porodična tradicija nalaže i slučajna pripadnost veroispovesti na ovim prostorima, verujem u Darvina i svog ličnog Boga koga ne delim ni sa kim. Više od pola decenije bavila sam se nasiljem, posebno seksualnim nad ženama i decom, i najzad - sistemom u najširem smislu reči koji ne tretira ili na pogrešan način tretira problem zlostavljanja i ucenjivanja.
Od tačke A do tačke B možemo stići - znanjem. Od tačke A do kraja sveta - maštom, reče neko daleko mudriji od mene.
Čudno je kako se neki događaji, susreti ljudi u našim životima. odvijaju spontano, bez najave. I prošli bi pored ili kroz nas da toga nismo ni svesni, da nam nešto u trenutku njihovog zbivanja unutar nas samih ne da znak upozorenja. Zaboravili bismo ih kao i dugi niz dnevnih sadržaja, nebitnih trenutaka i potrošenih sekundi i minuta našeg animiranog, dokumentarnog ili dugometražnog filma zvanog - život.
EGZISTENCIJALNI STRAH KESA - OBDANIŠTE (DETE)
Imala sam pune četiri godine kada su me roditelji upisali u najbliže obdanište u kraju. Do tog trenutka, u toplini doma moga, čuvale su me najpre moja pokojna baka, a u njenom odsustvu razne Dane, Nine, Nene… Zvaću ih Nane. Neke Nane su bile drage, blagih kontura lica, neke sa utisnutom crtom nezadovoljstva na potamnelom čelu, a neke pomalo i brkate. Ipak, sve su se one starale da moje potrebe, kao i potrebe moje starije sestre - školarca, budu blagovremeno podmirene.
Tri priče, tri deteta, tri majke. Puno dilema, puno varijacija, odgovora, uzroka i posledica. Da li sopstvenu decu sputavamo svojim strahovima, činimo ih nesposobnim ili manje sposobnim preteranom brigom o sporednim stvarima, da li ih gušimo očekivanjima i sopstvemim projekcijama i potcenjujemo granice njihovih sposobnosti koje nisu naše, već isključivo delo njihovog prodora u svet oko nas, makar to bio i svet kompjutera, interneta i savremenih sredstava komunikacija.
ČISTOĆA JE POLA ZDRAVLJA
Kao što je moja odluka da klikom na like izrazim slaganje, simpatiju ili prečutno saosećanje sa predmetom slaganja, kao što sam i nakon prvog napisanog teksta razmišljala da li da ga objavim, i sada osećam nesigurnost i neizvesnost. Spremna sam i nju da podnesem sa svim mogućim konsekvencama.
Oni koji su pročitali moj tekst "FB-globalna pijaca", upoznati sa sa mojim ambicijama da na tom tržištu plasiram svoj proizvod "Handmade by Seli-B". Istinite priče obično neobične žene. Danas je u ponudi jedna moja, jednako koliko i vaša priča o odrastanju generacije 70-ih, školovanju i opravdanim ili neopravdanim izostancima pripadnika iste iz "jedne zemlje seljaka sa brdovitog Balkana".
Pre dve decenije, u vreme raspada svega što je podsećalo na očekivanu stvarnost, svaka vožnja javnim prevozom bila je podvig i siguran put u nihilizam. Tada sam je izbegavala. Danas, iako u prilici da je izbegavam, rado joj se podvrgavam. Prosto zato što posmatrajući svoje saputniķe, njihova lica koja nemo govore i slušajući razgovore koje vode preko svojih telefona, imam priliku da zamišljam njihove živote.
