OTO OLTVANJI: Pisci piju

Pisci piju.

To je kliše. I to je istina.

Ko zna zašto to rade. Slavni pisac naučne fantastike i profesionalni vizionar Brus Sterling, sa kojim sam imao čast i zadovoljstvo da pijem, kaže da se velika većina pisaca koje je upoznao pre ili kasnije odala alkoholu. Njegov stav je, otprilike, da je to zato što moraju nekako da se izbore sa nepoverenjem u sopstveni kvalitet, popuste pod pritiskom želje i očekivanja – tuđih i sopstvenih – pobede potrebu da neprestano budu dobri, uspore taj ludi ringišpil ubacivanja u trans stvaranja i izlaženja iz njega. Što sve na kraju neizbežno postaje neka vrsta kreativne šizofrenije. A alkohol pomaže. Alkohol je uteha. Alkohol opušta zategnute strune.

Svaki izgovor je dobar.

Nisam, zato, bio previše iznenađen kad sam, nakon što sam u subotu ujutro stigao na Mobilnu književnu koloniju u organizaciji Zadruge, ZMUC-a i Tradukija, ove godine u selu Blizikuće u Crnoj Gori, ponuđen lozom dok još nisam maltene ispustio ručku kofera. I prihvatio sam, rado, jer i inače volim žestinu, prekršivši jedno od sopstvenih zlatnih pravila ("Alkohol samo kad padne mrak").

I bila je lepa ta loza. Klizila je glatko, tražila još. Nisam preveliki ljubitelj te konkretne rakije, ali ovo je bila samo još jedna potvrda ispravnosti stare dobre taktike "u Rimu se ponašati kao Rimljanin": kao što bih na Kubi gotovo sigurno pio Kuba Libre, u najvećoj harmoniji sa prirodom oko sebe ovde sam bio na lozi.

Popili smo par čašica da bismo skupili snagu i smestili se na sprat sa ludačkim pogledom na more. Popili smo par čašica kad je u toku dana pristizao ostatak ekipe. Popili smo jednu za put i otišli na kupanje sa domaćinom koji maltene sujeverno nije želeo da prekida zavidan niz ronilačkih dana bez pauze. "Plivanje pod dejstvom" nije bila neodgovorna, opasna rabota. Delovalo je spokojno i otrežnjujuće.

I to veče smo pili, kad su nam se onako zajednički razvezali jezici o ovogodišnjoj okvirnoj temi ("Jezik i zajednica"). I posle toga, kad su nam se razvezali na slobodne teme.

Loza se sutradan ponašala još bolje. Nije bilo glavobolje niti drugih neželjenih nuspojava postpejd naplate za dobar provod. Prva stvar koju sam ugledao kad sam se probudio – posle blagotvornog prizora mora – bila je puna čašica stavljena pred mene. Slegao sam ramenima u sebi i – nastavio. Pio sam i za vreme baksuzne, neuspešne večernje projekcije filma jedne od učesnica. Pio sam tokom neformalnog, konstruktivnog razgovora o stavu prema tradicionalnim književnim večerima koji je poslužio kao možda najbolje upoznavanje sa kolegama.

Pio sam i trećeg dana. Pasalo je uz dogovorene aktivnosti dinamičnog predstavljanja sopstvenog opusa pred ostatkom kolonije ili konačno uspešnom projekcijom filma. Svi su bili raspričani, raspoloženi, razigrani. Niko nije bio pijan. Posle zvaničnog dela večeri, popili smo još malo da dopunimo pogonsko gorivo. Izgledalo je da tako može doveka.

Četvrtog dana sam rekao: Ej, stani malo. Lokanje se, naime, nije slagalo sa jednom sitnicom.

Pisanjem.

Trebalo je blogovati, sklapati prozu, okretati kurblu mašine za ideje, a moj um je šlajfovao obavijen stalnom izmaglicom boje grožđa. Kretenski isceren, prepuštao sam se događajima umesto da o nečemu i sam odlučujem.

Kako čudan usud i nakaradna zakonitost: pisci piju i od toga možda čak perverzno imaju neku korist, samo što to nije dobro za ono najbitnije. Pored toga što piju, pisci bi morali još i da pišu. Ne mogu da pišem omamljen i nije to pravo pisanje. Osim kad me omami sopstveni tekst.

Sve je, međutim, nekako proradilo kad sam prikočio. Bura u glavi je rasterala oblake, a unutrašnje more postiglo bonacu. Poteklo je iz mene kao iz petolitarskog balona. Uspelo je nešto da se napiše, još ponešto smisli, uzjaše talas spisalačke igre koji se još nije prelomio.

Eto dobrog povoda da se proslavi. Ne mnogo. Čašicu, dve.

Književna kolonija 2015, Blizikuće, Crna Gora