"TATA KUPI MI AUTO, BICIKL I ROMOBIL" DA ODEM DALEKO, U DIZNILEND, MEĐU ZVEZDE, GDE SUNCE SJA

Pre dve decenije, u vreme raspada svega što je podsećalo na očekivanu stvarnost, svaka vožnja javnim prevozom bila je podvig i siguran put u nihilizam. Tada sam je izbegavala. Danas, iako u prilici da je izbegavam, rado joj se podvrgavam. Prosto zato što posmatrajući svoje saputniķe, njihova lica koja nemo govore i slušajući razgovore koje vode preko svojih telefona, imam priliku da zamišljam njihove živote.

Ali, i nakon dve decenije i dalje po autobusima, ulicama, pabovima vidim lice jedne devojčice. Lice koje nikada nisam videla. Lice koje može biti bilo čije, zvati se "imenom mojim" ili tvojim. Lice koje verovatno više nije ovde, već negde tamo daleko.

Bila je to neka '92. godina. Počinjala sam da volontiram na SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja. To sam činila iz rastuće potrebe za aktivizmom koji je u tom obliku bio moj bunt protiv aktivnih dobrovoljaca, patriota, učesnika tribina sa ratnim i antiratnim porukama i svim drugim oblicima kolektivnog učešća u masovnoj psihozi. O nasilju nisam znala ništa više od onoga što i "drugi ljudi znaju". Dete divnih roditelja, odrastala u zdravom okruženju, vaspitavana sa idealizovanom slikom o svetu, ljudima i namerama. Nasilje je postojalo na ratištu, u novinskim crnim hronikama i u nekim problematičnim socijalnim miljeima.

Zvonio je telefon. Poštujući pravila, nisam postavila pitanje identiteta, već ponudila spremnost da slušam i razgovaram.

"Zovem iz Novog Sada. Imam 14 godina. Mama je nepokretna već dve godine. Od tada mi tata radi ono. Rekao je da je to način da mama ozdravi. Kasni mi menstruacija dva meseca. Ne znam šta da radim. Molim vas pomozite mi".

Razgovor, spremnost da je saslušam i utvrdim identitet upkos pravilima, trajali su tek nešto duže nego što sam uspela da saberem misli. Jasno sam čula grohotan smeh, pretnje alkoholisanog roditelja, lupanje vratima i - tu tu tu… tu tu tu…

Dugo sam držala slušalicu u ruci. Tu tu tu... i danas odzvanjaju nedge u daljini iz Novog Sada.

Nikada nisam sebi oprostila što nisam uspela. Nisam uspela ništa. Znam da njenog lica nema, da je otišla sa svojom mamom. Ali znam, a volela bih da i svi vi koji ovo pročitate, podelite i prokomentarišete. Znate da ima puno takvih devojčica, dečaka, žena, majki i baka. I nisu one u nehigijenskim naseljima i crnim hronikama. One su tu svuda oko nas. U autobusu, redu na kasi, kancelariji ili u vašem bračnom krevetu.