VITA TREBOVAC

selo kuljače, kraj septembra, neki dan, 2019.

dani su lepi i lenji. kraj leta je najtužniji, pa je dobro da smo ovde, jer kroz prozor se vidi more. pored toga, ovde vreme ništa ne znači. datumi i dani su samo datumi i dani i ja sa tim nemam ništa.
naučila sam i nove reči, ali reči nikad nisu samo reči i sa njima uvek imam nešto.
ove su za životinje: čagalj, kolumbar, blavor,
a za drvo: pitospora.

prozor iz spavaće sobe gleda u stenu. kad ga ujutru otvorim, kažem- zdravo steno, a onda odem u dnevnu i kroz onaj prozor kažem- zdravo more. uvek mi se tako namesti u životu- s jedne strane tesnac, sa druge sloboda. a između toga, u meni je ona široka livada, po kojoj svi mogu da se valjaju.

još uvek sam jedina žena sa muškarcima i ponovo mi se vratilo drugarstvo. jer sa muškarcima je drugarstvo. a sa ženama drugarica. celo moje detinjstvo su dečaci.

:::::::::::::::::

istorija

uvek se radi o detinjstvu
o stvarima kojih se sećamo
o stvarima koje se pojave
kada se sve drugo zaboravi
u starosti
još nisam starica
ali znam kako ću izgledati
kao baba i kao mama
nema tu mnogo metafizike
vraćaju se ta bespotrebna sećanja
letnji dani isparava put
polje suncokreta reka
lubenica u podrumu
a tamo je strah
kad deda dođe s njive
nosim flašu hladnog piva
on se smeje
teška mi je
koga briga
za ono što više ne postoji
inače ne podnosim istoriju
i lako vidim kad neko laže
a uvek lažu u istoriji
koga briga
mada jezik kaže drugačije
jedan prezent
četiri perfekta
uvek se radi o detinjstvu
to je jedino čega moramo
da se sećamo.

*Vita Trebovac jedna je od učesnica književne kolonije u selu Kuljače iznad Svetog Stefana (23-30.9.2019)