• Search form

PSI GRIZU, KOMUNALCI ODLAZE

/ SELI-B

PSI GRIZU, KOMUNALCI ODLAZE

Ne pada mi na pamet da ovom prilikom, niti bilo kada bilo kome, apostrofiram i dokazujem da volim pse. Ja ne volim bezobrazne vlasnike pasa. Ako su deca ogledalo roditelja, onda su i psi ogledalo svojih vlasnika. U tom ogledalu međutim, možemo videti bezobrazluk i bezobzirnost vlasnika, tromost institucija, nezainteresovanost nadležnih i mnoštvo nenadležnih. U tom ogledalu, međutim, možemo videti i žrtve njih i njihovih ljubimaca. Ko gleda taj i vidi. Deca nisu kriva. Nisu ni ljubimci. Ko je kriv? Komšinica, policajci, komunalci, nadležni, nenadležni? Moj sin, pas, ja? NASA? YASSA?

Kao što svako odeljenje ima bar jednog „vaspitno zapuštenog učenika“, kao što svaka zgrada ima bar jednog neuračunljivog stanara, kolektiv nadobudnog nadređenog, tako i svaki kraj ima jednog agresivnog psa i njegovog bezobraznog vlasnika. Bar jednog. Moj kraj ima jednu bezobraznu vlasnicu i njena četiri agresivna psa. To nisu samo psi. To su AKITE x2 i HASKI x2!!!!!!!!!!! Oni su vaspitno zapušteni, neuračunljivi, agresivni. Ona je nadobudna i nedodirljiva.

Ne znam ko bi nju trebalo da dodiruje? Komšinica, policajci, komunalci, nadležni, nenadležni? NASA? Ja ne, svakako. Pse niko i ne pomišlja da dodirne. Dok svi mi koji živimo, krećemo se i pokušavamo da šetamo ulicama i parkovima, javnim površinama koji nam pripadaju, one i oni „dodiruju“ naše pse, dostojanstvo i bezbednost. Javno!!!!!! I svi javno komentarišu da „ima nekoga“. Ne znam koga bi mi trebalo da imamo i gde? U opštini, gradu, Vladi RS, Strazburu? Koga?

AKITA x2 i HASKI x2 žive u kući ilegalno sazidanoj sredinom 90-ih. Kuća je, možda, naknadno legalizovana, kao i i većina ilegalnih tvorevina te decenije. Život u kući je legalno pravo i izbor vlasnika pasa. Kuća je legalno legalizovana na gotovo samom parkingu. Parking je legalan i javan. Koristimo ga svi, ukoliko nismo primorani da u svojoj pokretnoj imovini dremnemo, prenoćimo, prezimimo, čekajući da žena ležerno i bez povodaca prošeta svoju pokretnu imovinu - životinjsko carstvo. U tom slučaju smo bar bezbedni. To, međutim, ne važi za posetioce frizerskog salona u prizemlju životinjskog carstva. Salon je legalan, javno dostupan svima, pa i maloletnoj deci bez pratnje roditelja, starim i usporenim penzionerima po pravilu oslonjenim na štapove i štake na koje, poznato je, psi burno reaguju. Ilegalno i javno AKITE i HASKI x2x2 dižu kosu na glavi svim posetiocima frizerskog salona pre nego što u njega uđu ili nakon što iz njega izađu.

U ranim jutarnjim časovima dižemo se svi: po haubama, kontejnerima, granju, drveću. Podižemo maloletnu decu, strariji maloletnici se podižu sami, penzioneri podižu štapove, kese... Naše kućne ljubimce svih rasa spuštamo koliko je nužno da obave ono zbog čega smo ih i izveli. U tom podizanju i spuštanju sva naša pažnja usmerena je samo na iščekivanje AKITE i HASKIJA x2 x2 koji slobodno, ležerno vrebaju iz svih krajeva našeg kraja. Plašim se da ćemo uskoro biti primorani da kateterišemo sopstvene pse.

Policija - nije nadležna. Nije nadležna da reaguje ni po pokušaju prijave uznemiranih roditelja koji su svakodnevno primorani da prekinu boravak u parku sa decom kada u njega ušetaju četiri ogromna, opasna psa bez pratnje vlasnika. Da li je nadležna da postupa po prijavi vlasnika izgriženih pasa? Nije nadležna da reaguje ni kada se i sami pripadnici MUP-a susretnu sa AKITAMA prilikom obilaska lokalne kockarnice u koju, uzgred, niko sem njih i ne ulazi. Ona bi, međutim, bila nadležna da postupa po službenoj dužnosti ako bi se neki od ovih napada okončao sa drastičnim posledicama - javnosti poznatim iz pisanja dnevne štampe i prilozima Beogradske hronike.

- Gospođo, ja znam šta bih privatno uradio, ali to svakako ne mogu Vama da savetujem...

- Recite mi, molim Vas. Da nosim hladno oružje, ono vruće koje ne posedujem? Da zovem Brusa Lija, Džejmsa Bonda, Tarzana, ministra, ministra za šta?

Komunalna policija - jeste nadležna. Njena nadležnost počinje prijemom poziva, a završava se izlaskom na teren, ako do njega uopšte dođe. Trošim svoje avgustovsko prepodne na traženje pomoći od, najzad sam utvrdila, adekvatne  institucije. Pretražujem po internetu, ne nalazim, zovem policiju opštine kojoj pripadam, daju mi pogrešan broj. Nalazim pravi nakon celih pola sata.

Okrećem broj, javlja se - ko bi drugi nego centrala. Sledim instruisano uputstvo, pritiskam taster 2. Sekretarica mi saopštava da mi je na raspolaganju valjda 30 sekundi nakon čega će razgovor biti prekinut. Dok sagledavam svrsishodnost ovog pravila i zamišljam sve pacijente svog kraja kojima je razgovor s komunalcem svojevrsni vid psihoterapije, sagledavam da ću teško uspeti u datom roku tečno i koncizno da izložim svoj problem i problem svojih sugrađana koji očekuju ishod našeg razgovora. Hvatam vazduh, punim pluća kako bih u dahu izdeklamovala sastavljeni koncept. Sekretarica mi saopštava da sam treća na listi čekanja za razgovor sa operaterom. Bi mi malo čudno da sam i ovde na nekoj listi, ali se ozarih kada sam shvatila da sam na zavidnom trećem mestu. Zadržavam vazduh, velim sada ću volšebno preskočiti ova dva preostala mesta do operatera, pa kada krenem da pletem - ima sve da pršti. Između dva obraćanja sekretarice, koja mi objašnjava da se nisam pomerila ni makac na listi, sledi red muziko-terapije. Blagougodni instrumental. Moji kapci postaju teški, moj telefon lebdi, počinjem da pozdravljam sunce sa svoje terase, i nekako mi je sve baš lepo. I ostalo bi da ne ugledah AKITE X2 i HASKIJE X2 kako iz zasede, frontalno napadaju štene i devojčicu koja ga šeta. Komšija atletske građe, gorostas, gromkim glasom i stasom nasrće na njih. Vlasnica laganim korakom, žargonski rečeno kao stondirana, doziva svoje životinjsko carstvo. „Trenutno ste drugi na listi čekanja za operatera“. Ponestaje mi vazduha, koncept je još u glavi, mada prilično poremećen nesvarenim prizorom i, ruku na srce, protekom vremena. No, tu je novi blok muziko-terapije i novih 20 minuta čekanja. Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da...

Sekretarica nagoveštava da sam druga. Čuvam grčevito svoj broj i startnu poziciju.

I sad, start: „Halo“. Ponadah se - glas razuma. Komunalac, bez onog oficijelnog: NN na vezi, još nerazbuđenim glasom prekida moj recital.

- Ako su psi izgriženi, nadležan je MUP.

- Ima i izgriženih i napadnutih pasa i njihovih vlasnika. Rekli su mi da ste vi.

- Valjda ja bolje znam ko je.

- Valjda (izgovaram, mada zvuči besmisleno). Mi tražimo samo povodac i korpu. Ona povodac koristi samo da bi njime šibala svoje pse kada napadnu tuđe.

Iskreno, ne znam kako žena teška jedva 50 kg može istovremeno da savlada životinjsko carstvo teško u zbiru 200 kg. Tražimo i da se na vratima kuće kraj koje se nalazi ulaz u frizerski salon javno istakne: ČUVAJ SE PSA, tražimo da skuplja izmet po parku u kome se igraju naša deca. Ako to činimo mi koji šetamo patuljaste rase, mora i ona. Za njima svakog meseca ostane 12 kg izmeta. Do te cifre možete doći prostom računicom do koje sam i ja došla.

Gledam na sat, brojim preostale sekunde, sagledavam da pored toga što mi nije saopštio svoj identitet, nije utvrdio ni identitet žene o kojoj govorim. Ubrzavam recital...

- Pozovite nas kada izađu na ulicu.

- Kako da vas pozovem? Pa sada sam čekala 40 minuta da se javite. Dok dođete, to je novih 40 minuta. Za...

Tu... tu... tu... tu...

Mojih 30 sekundi je isteklo.

Prelazim na Zoo higijenu - niko se ne javlja (sezona godišnjih odmora). Tražim Orku - pretplatniku koji ste pozvali nije dozvoljeno da prima pozive. Čudno?!

Zovem Kinološki savez Srbije da utvrdim koje rase pasa spadaju u opasne i da li pinč može biti opasan ako ujeda. Upućuju me na uredbu. Čitam uredbu, odluku, zakon, prelazim i prelazne i završne odredbe.

Umorila sam se.

Preostali su mi Ombudsman i Rada.

Odlučila sam se: A SADA RADA

Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.