Nematerijalna kulturna baština

Vesna Bižić-Omčikus

Vesna Bižić-Omčikus

U muzejskoj praksi na kraju XX veka i na početku novog milenijuma dogodile su se velike promene, a odnose se na isticanje važnosti muzejskog posetioca na račun muzejskog predmeta i dovođenje u vezu muzejskog predmeta sa kompletnim okruženjem u kome je nastao (prirodnim, društvenim, religijskim i td). Nije toliko važno koliko se predmeta nalazi u muzeju, već šta će se s njima učiniti, pošto muzeji više nisu “kuće predmeta, već kuće ideja”.

“Uloga muzeja unutar društva menja se iz temelja... Akvizicija i kolekcija materijala, čini se, nije više temeljna delatnost muzeja... Komunikacija i dijalog s posetiocima postaju izuzetno važnii...”
Delatnost koju muzeji već sprovode, i koja je u neposrednoj vezi sa novim zahtevima muzejske prakse, je zaštita nematerijalne kulturne baštine.

NEMATERIJALNA KULTURNA BAŠTINA i UNESCO

Imajući u vidu novine u načinu rada muzejskih institucija i različite programe čija je suština postala zaštita nematerijalnog nasleđa, UNESCO je dao objašnjenje pojma nematerijalna kulturna baština: “Nematerijalna kulturna baština je praksa, prezentacija, izražavanje, kao i udružena znanja i neophodne veštine, koje zajednice, grupe i u nekim slučajevima pojedinci prepoznaju kao deo svoje kulturne baštine.

Nematerijalna kulturna baština, koja se ponekad naziva i živa kulturna baština, manifestuje se, između ostalog, u sledećim oblastima:
• usmena tradicija i jezik;
• scenska umetnost;
• društvena praksa, rituali i praznici;
• znanje i primena znanja o prirodi i univerzumu;
• tradicionalna umetnost.

Prenošena s generacije na generaciju, konstantno obnavljana u društvenim zajednicama i grupama kao reakcija na okolinu, kao interakcija s prirodom i istorijskim uslovima postojanja; nematerijalna kulturna baština izaziva osećaj identiteta i kontinuiteta. Značaj nematerijalne kulturne baštine je i u tome što promoviše, održava i razvija kulturni diverzitet i ljudsku kreativnost” .

“Remek dela usmene i nematerijalne baštine čovečanstva” je titula koju je UNESCO prvi put dodelio 18. maja 2001. za devetnaest izuzetnih kulturnih prostora i oblika izražavanja iz različitih oblasti sveta.

Kriterijumi u procesu odabira bili su:
• izuzetna vrednost;
• ukorenjena kulturna tradicija;
• afirmacija kulturnog identiteta;
• izvor inspiracije međukulturne razmene;
• savremena kulturna i društvena uloga;
• savršena primena veština;
• jedinstveno nasleđe u živoj tradiciji;
• opasnost od nestajanja.

U skladu s definicijom UNESCO-a, prof. Đovani Pina je, uz napomenu da je teško precizno povući granice, odredio tri kategorije nematerijalne kulturne baštine:
1. Kulturni izrazi ili tradicionalni načini života određene zajednice, kao na primer religijski rituali, tradicionalna ekonomija, folklor, otelotvoreni u fizičkom obliku.
2. Individualna i kolektivna izražavanja koja nemaju fizički oblik: jezik, pamćenje, usmena tradicija, pesme i nezapisana tradicionalna muzika itd.
3. Simbolična i metaforična značenja predmeta materijalne baštine. U okviru ove kategorije, on govori o muzejskim predmetima, uz isticanje simboličnih i metaforičnih osobenosti prilikom tumačenja predmeta i kulture iz koje predmet potiče.

“ŽIVI TREZORI BAŠTINE”

Čuvanje nematerijalne baštine dugo je bilo prepušteno narodima i državama. Nije postojala organizovana zaštita na međunarodnom nivou. Akciju je preduzeo UNESCO smatrajući da bi zbog zaštite, bilo efikasno osigurati prenosioce baštine koji će nastaviti da stiču dalje znanje i veštine i da ga prenose novim generacijama.

S tim ciljem, prenosioci nasleđa bi morali da budu identifikovani i zvanično prepoznati. Zbog toga je u svakoj državi članici UNESCO-a uspostavljen sistem “Živi trezori baštine” (“Living Human Treasures”).
“Živi trezori baštine” su imenovane osobe koje u velikom stepenu poznaju veštine i tehnike potrebne za kontinuirano postojanje njihovog materijalnog kulturnog nasleđa.

Scenska umetnost kao muzika, ples, drama, pretstave i rituali ne postoje u fizičkom obliku. Zapisi muzičkih kompozicija postoje, ali ne i sama muzika. Baletska koreografija može biti zapisana, ali to nije balet. Filmski zapis može da pokaže izvestan proces proizvodnje, ali ne može da zadrži tačan duh žive predstave. Slično tome, tehnike proizvodnje predmeta, čak i pripremanja hrane, mogu biti zapisane, ali postupak kreacije nema fizičku formu. Predstava i čin izrade su nematerijalni, otelovljeni u veštinama i tehnikama onih koji ih izrađuju. Takođe postoje tradicionalni nematerijalni elementi koje treba da iskoriste oni koji čuvaju i štite materijalna kulturna dobra: na primer tehnike obnavljanja muzičkih instrumenata, poznavanje tradicionalne obrade kamena u rekonstukciji za spomenike kulture, tradicioonalna veština pripremanja zidnih i krovnih pokrivača u narodnom graditeljstvu.

Sledstveno tome, zaštita takvog nematerijalnog kulturnog vlasništva podrazumeva zaštitu i prenošenje veština i tehnika potrebnih za njihovu izradu. Ovo jedino može biti urađeno tako što će biti prepoznati ljudi visokog stepena veštine i znanja.

Primarni cilj uspostavljanja sistema “živi trezori baštine” je da sačuva veštine i tehnike potrebne za kreiranje i ispoljavanje kulture koja za državu ima veliku istorijsku ili umetničku vrednost.

U okviru ovog sistema ustanovljeno je nagrađivanje osoba koje su se istakle znanjima i veštinama da bi:
• nastavili sa svojim radom;
• razvijali i proširivali granice svog rada;
• obučavali mlade ljude da zauzmu njihovo mesto.

Sistem treba da ohrabri mlade ljude da se posvete učenju veština i tehnika predočavajući im mogućnost da postanu poznati i slavni, a možda i imućni ukoliko dostignu vrhunski nivo.

ZAŠTITA NEMATERIJALNE KULTURNE BAŠTINE

Uvidevši značaj nematerijalnog kulturnog nasleđa, UNESCO je predvideo i njegovu zaštitu. Konvencijom o zaštiti nematerijalne kulturne baštine obavezuju se države članice da preduzmu neophodne mere uključujući, na primer, identifikaciju nematerijalnog kulturnog nasleđa u cilju osiguranja njegove zaštite i jačanja solidarnosti i saradnje na regionalnom i internacionalnom nivou u ovoj oblasti. Konvencija, koja treba da pospeši razmenu informacija, iskustava i udruživanje inicijativa namenjena je za:
• pripremu nacionalnih inventara nematerijalnog kulturnog nasleđa država članica;
• uspostavljanje komiteta među vladama članica za očuvanje nematerijalne kulturne baštine koje bi činili pretstavnici država članica;
• sastavljanje spiskova - međunarodne kulturne baštine čovečanstva i međunarodnog kulturnog nasleđa prioritetnog za zaštitu - koje bi sastavio taj komitet.

Zaštita nematerijalne kulturne baštine je kompleksni proces u koji su uključeni mnogi učesnici, a lokalne zajednica i pojedinci su osnovna snaga. Konvencijom je obuhvaćena zaštita svih oblika u kojima se manifestuje živa kulturna baština čime je obezbeđena i pravna zaštita nematerijalnih dobara prilikom njihovog korišćenja u međusobnoj saradnji država ili institucija.

NEMATERIJALNA KULTURNA BAŠTINA i ICOM

U zaštitu nematerijalnih kulturnih dobara uključio se i Međunarodni savet muzeja - ICOM. Generalna konferencija ICOM-a koja je održiana oktobra 2004. u Seulu bila je posvećena temi “Nematerijalna baština i muzeji”. U pozivu za prisustvovanje Konferenciji Žak Pero, predsednik ICOM-a je istakao: “Nematerijalna baština je od velike važnosti za muzeje koji moraju da preuzmu zaštitu i čuvanje neopipljivih formi našeg zajedničkog nasleđa od pretnji kulturne homogenizacije.”

Sa održanog skupa usledila je Seulska deklaracija ICOM-a o nematerijalnoj baštini. Pod tačkom 4. pozivaju se svi relevantni muzeji koji skupljaju, čuvaju i promovišu nematerijalnu baštinu da posebnu pažnju obrate na konzerviranje svih kratkotrajnih zapisa, s naglaskom na elektronsku i dokumentarnu evidenciju baštine.

Do sada je u okviru ICOM-a nekoliko komiteta (ICOFOM, ICOM-ASPAC, ICTOP) poslalo ankete zainteresovanim nacionalnim komitetima da bi ispitali mišljenja i stavove i uključili ih u predsojeće aktivnosti u cilju zaštite nematerijalne kulture kroz edukaciju kadrova za sprovođenje načina zaštite nematrijalnog nasleđa, kao i formiranjem novih načina za dokumentovanje.

Nameće se zaključak da je zaštita nematerijalnog nasleđa organizovana na međunarodnom nivou u začetku. Nije objavljeno koje su države ugradile Konvenciju o zaštiti nematerijalne kulturne baštine u svoj zakon o zaštiti kulturnih dobara. Ne postoje ni jasne smernice o dokumentovanju nematerijalnog stvaralaštva. Čini se da države, stručnjaci, kustosi muzeja i ostali zainteresovani sami treba da otkriju kako da primene i iskoriste Konvenciju da bi spasli svoje nasleđe. Ukoliko se zaustavi gubitak bilo kog dela svetske baštine nematerijalne kulture, Konvencija će poslužiti svojoj svrsi. Međutim, ako doprinese uspostavljanju partnerstva između institucija, a muzeji budu ravnopravni partneri u zaštiti i promovisanju nematerijalne baštine, uspeh će biti veći.

NEMATERIJALNA KULTURNA BAŠTINA I MUZEJ

Analizirajući prvi predlog za osnivanje Etnografskog muzeja u Srbiji, iz današnje perspektive, može se zaključiti da je davno postavljena vizija muzeja u kome je baština srpskog naroda trebalo da bude prikazana sveobuhvatno. Međutim, generacije kustosa su na brojnim terenskim istraživanjima beležile različite podatke koji su se odnosili na narodnu religiju, društvene običaje i različite pojave, a zatim ih pohranjivali kao svoje izveštaje u Arhiv Muzeja, ili ih objavljivali kao naučne tekstove . U centru muzejskog rada kustosa bio je muzejski predmet, sam za sebe.
Pedesetih godina HH veka, na inicijativu Muzejskog dokumentacionog centra u Zagrebu, počelo je organizovano prikupljanje podataka za Etnografski atlas Jugoslavije. U ovu akciju bio je uključen i Etnografski muzej u Beogradu. Anketari, uglavnom studenti etnologije i etnolozi-kustosi, na terenu su popunjavali štampane upitnike koji su sadržali rubrike o kazivaču i posebanu listu pitanja koja su se odnosila na istraživanu temu iz oblasti materijalne, duhovne i socijalne kulture, a istraživalo se u svim delovima Srbije. Podaci su dopunjavani fotografijama, ali uglavnom stambene arhitekture. Sedamdesetih godina su istraživanja prestala , a građa sa terena smeštena je u Muzej.

Pedeset godina nakon prvih istraživanja postoji veliko interesovanje za informacije iz Etnološkog atlasa među kolegama iz instituta društvenih nauka u zemlji i iz inostranstva. Pouzdanost podataka nije proveravana, ali bi bilo veoma korisno da se prebace u elektronsku bazu podataka. Time bi se stvorila početna dokumentacija o nematerijalnoj baštini Srbije, možda bi se obnovio nastavak rada na skupljanju podataka o neopipljivim formama našeg nasleđa, a sve to bi mogla da bude prilika za volontiranje studenata etnologije i antropologije u Muzeju

Osamdesete godine XX veka, a pogotovu druga polovina osamdesetih, bile su prekretnica u radu Etnografskog muzeja u Beogradu. Od tada su se na čelu Muzeja smenjivali političari i Muzej je u konceptu svog rada počeo da sledi državnu politiku. Kustosi su prestali da predaju izveštaje sa terena Arhivu Muzeja, a umesto kustosa u okviru televizijskih redakcija je počelo snimanje etnoloških filmova, doduše uz konsultacije s kustosima.

Iako je Etnografski muzej u Beogradu 1984. otvorio novu stalnu postavku «Narodna kultura na tlu SR Srbije», muzej se sve više udaljavao od svojih kazivača i posetilaca. Priređeno je nekoliko izložbi na temu neopipljivih formi od značaja za narodnu kulturu , započelo se s prikazivanjem darova i otkupa jednom u pet godina, međutim od poslednje takve izložbe prošlo je već jedanaest godina. Do današnjih dana održala se jedino praksa da se darodavcima šalju zahvalnice za poklonjene predmete.

Devedesetih godina su umnogome reducirana terenska istraživanja, pa se i nabavka predmeta svela na poklone ili otkupe u samom Muzeju. Od donosilaca predmeta uzimali su se samo podaci o tim predmetima. Otkupljivali su se uglavnom predmeti izrađeni početkom XX veka odnosno do Drugog svetskog rata. Nematerijalno nasleđe nije bilo sistematski istraživano, već samo kao deo zbirki ''Predmeti uz običaje'', ''Predmeti u kultu'' i ''Narodna znanja i verovanja''. U predviđenim rubrikama na kartonima muzejskih predmeta upisivani su podaci o tehnici izrade predmeta ili socijalnoj odnosno konfesionalnoj pripadnosti nekadašnjeg vlasnika, ali iscrpnost podataka je uvek zavisila od kustosa koji je predmet inventarisao, jer utvrđenih standarda nije bilo.
Može se zaključiti da je u Etnografskom muzeju u Beogradu malo pažnje poklanjano nematerijalnoj baštini iako ona ima veliki značaj. U kulturi srpskog naroda nematerijalno nasleđe zauzima važno mesto; srpski narod se veoma često poziva na tradiciju u svojoj istoriji i životu, ali ipak kulturni kontinuitet nikada nije bio dovoljno istražen i proučen, baš iz razloga što ova dobra nikada nisu bila zaštićena na pravi način. Slična situacija je i sa ostalim narodima i etničkim grupama koje žive na teritoriji Srbije. Za mnoge populacione grupe, ona je osnovni izvor identiteta duboko ukorenjenog u prošlosti. Na žalost, njene brojne manifestacije kao što su tradicionalna muzika, igra, praznici i umetnost ukrašavanja, usmena tradicija i narečja već su iščezli ili su u opasnosti da nestanu. Glavni razlog leži u tome što lokalnu nematerijalnu kulturnu baštinu ubrzano zamenjuje standardizovana internacionalna kultura, pothranjena ne samo socioekonomskom modernizacijom, nego i neverovatnim prodorom informacija i različitim komunikacijskim mogućnostima.

Nematerijalna priroda ove baštine takođe je čini ranjivom. Zbog svega toga javlja se ubrzana potreba za zaustavljanjem daljih gubitaka. Jedan od najjefikasnijih načina čuvanja nematerijalne baštine je njeno konzerviranje skupljanjem, snimanjem i arhiviranjem.

Čini se da sve što je do sada učinjeno nije dovoljno, a ni urađeno sistematično. Trebalo bi da se nematerijalna baština skuplja po jasnim kriterijumima (postavio ih je UNESCO), dokumentuje (na inventarnim kartonima) na sveobuhvatni način (zapisima u novim tehnologijama i prebacivanjem iz starih tehnologija u nove), prezentuje, ali ne kao fosilizovani ostaci minulog vremena, nego kao živa tradicija, publikuje, i na taj način postane dostupna stručnoj, naučnoj i najširoj javnosti. Ukratko, nematerijalna baština treba da postane sastavni deo muzejske prakse sa svim zahtevima koje je do sada postavljalo pribavljanje muzejskih predmeta. Muzejski predmeti, nisu ništa drugo nego materijalizovana stanja duha i društvenih prilika kao nevidljivih i neopipljivih delova kulture.

U srpskoj etnologiji, a ni u etnografskoj muzejskoj praksi zvanična definicija pojma nematerijalnih kulturnih dobara ili nematerijalne baštine, ne postoji. Pod tim pojmom se podrazumeva neopipljivo narodno stvaralaštvo koje može da ima odraza na pokretnim i nepokretnim kulturnim dobrima, ili pretstavljeno kao vizuelni odnosno zvučni zapis. Nematerijalna kulturna dobra podrazumevaju proizvode duhovne, socijalne kulture naroda i procese proizvodnje materijalnih dobara.

Posebno je pitanje načina dokumentovanja nematerijalnih delova kulture. Pojedini kustosi zastupaju stanovište da se običaji, pojave i ostale manifestacije nematerijalne baštine inventarišu kao muzejski predmeti i dobiju svoj inventarni broj. Zagovornici ovakvog sistema evidentiranja nematerijalne baštine predlažu izradu posebnog kartona koji bi imao prilagođene rubrike za ovu vrstu dobara.

Nematerijalnu kulturnu baštinu, za sada, istražuju etnolozi i kulturni antropolozi, lingvisti, etnomuzikolozi, folkloristi, kinematografi, teatrolozi. Nužno je ostvariti partnerstvo između svih stručnjaka koji žele da učestvuju u zaštiti nematerijalnih dobara, uz dobru razmenu informacija.

U Srbiji ne postoji nikakva obuka zainteresovanih za uključivanje u zaštitu nematerijalne baštine. U ovom času ne postoje ni zakonske odredbe na osnovu kojih bi se sprovodila njena zaštita. U pripremi je novi Zakon o zaštiti kulturnih dobara Republike Srbije kojim bi trebalo da bude predviđena i zaštita nematerijalne kulturne baštine. No, po nekim pravnim tumačenjima, dozvoljeno je sve što nije zabranjeno, pa bi, do formalnog donošenja Zakona, trebalo započeti sa predradnjama. Po istom principu po kojem se sprovodi zaštita nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara, trebalo bi početi od rekognosciranja terena radi evidentiranja nosilaca žive tradicije, mesta na kojima živa tradicija još postoji (uključiti studente etnologije i antropologije), a zatim formirati zbirke iz kojih bi kasnije bilo moguće proglašenje nematerijalnog dobra za kulturno dobro različitih kategorija (pod prethodnom zaštitom, kulturno dobro, kulturno dobro od značaja ili kulturno dobro od izuzetnog značaja) prema kriterijumima koje je postavio UNESCO.

Potom bi trebalo otpočeti sa zaštitom kroz dokumentovanje i vizuelizaciju. Da bi i to moglo da se obavi neophodno je obučiti kadrove koji će raditi na zaštiti nematerijalnog nasleđa, a pre svega za njihovo dokumentovanje. Istraživanja nematerijalne baštine sprovode, pored etnografskih odeljenja muzeja u Srbiji, Etnografski i Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bilo bi nužno da se u zaštitu nematerijalne kulture uključi i šire građanstvo, kao i strukovne i nevladine organizacije, ali pod nadzorom i uz stalne konsultacije sa etnolozima/antropolozima obučenim za ovu vrstu posla. Na teritoriji Srbije rade brojne humanitarne organizacije koje se brinu o izbeglom stanovništvu iz krajeva bivše Jugoslavije, i one bi takođe mogle da, u saradnji sa stručnjacima, započnu zaštitu znanja, veština i sećanja. Iz čitavog projekta nikako ne bi trebalo isključiti državu. Na protiv, ona mora da bude glavni pokrovitelj i finansijer ove vrste zaštite.

Država, pre svega, bi morala da ratifikuje Konvenciju o zaštiti nematerijalne baštine, a Etnografski muzej u Beogradu bi trebalo da postane matična ustanova za njenu zaštitu. Na početku trećeg milenijuma Etnografski muzej u Beogradu bi morao da odgovori aktuelnim zahtevima muzeologije, da postane koordinator i da predvidi sve faze procesa od rekognosciranja, sakupljanja preko valorizacije, do dokumentovanja i tehnološke zaštite.

U Etnografskom muzeju bi, prema kriterijumima UNESCO-a, trebalo da se uspostave i standardizuju inventari na nacionalnom nivou za tekst, vizuelne zapise i dr, kao i da se ustanove i razviju zbirke zapisa:
• kulturni prostori
• tradicionalna znanja
• usmena tradicija
• muzički izrazi
• scenski izrazi
• obredi, rituali

Preko Etnografskog muzeja Srbija bi se uključila u poseban program UNESCO-a »LIVING HUMAN TREASURES (HERITAGE)« kojim bi se i kod nas uspostavio sistem zaštite i promocije narodne duhovne baštine, tradicionalnih znanja i veština, podsticanje, i afirmacija svih koji ta znanja čuvaju i prenose.
Kazivači su najvažniji izvor podataka kustosima na terenu, a i u Muzeju.. Uključivanjem u ovaj program, Etnografski muzej bi se istovremeno zahvalio svojim kazivačima, a okupljanjem bar jedanput godišnje, u danu posvećenom samo njima, kao i promovisanjem u okviru navedenog Programa, ukazao bi im dužnu pažnju. Pored toga, Muzej bi trebalo da kreira programe u koje bi bili uključeni i kazivači sa terena i građani-posetioci muzeja: prikazivanje starih zanata (u iščezavanju), veština, izrada rukotvorina (u Manakovoj kući održavaju se kursevi tkanja i keramike, ali ih drže profesionalni umetnici) sa praktičnom obukom, postavljanje izložbi na terenu sa koga su predmeti doneti u Muzej. Mogle bi da budu organizovane škole narodnog pevanja, igranja ili sviranja na narodnim instrumentima. Kad bi se počelo s jednim programom, ideje bi se same nametale.

Vesna Bižić-Omčikus, viši kustos Etnografskog muzeja, konferencija "Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija", Beograd, 22-23.5.2009.