DEDA MRAZE, DEDA MRAZE, NE SKREĆI SA STAZE

Zovem se Sofija. Ne sećam se kada sam prvi put videla Deda Mraza. Mislim da je to bilo na fotografiji moje Jelene, drugarice iz detinjstva. Jelena je i tada bila lepa, negovana pažnjom posvećenih roditelja, umivana Chiccovim kupkama i oblačena haljinama donetim sa službenih putovanja njenog oca. Jedna takva ljubičasta, širokih rukava, doputovala je iz Londona i ukrasila moju Jelenu i crno-belu fotografiju. Tada, kao i danas, na njoj sam videla svu lepotu nijansi koje sam  želela na sebi. Želela sam i fotografiju sa Deda Mrazom, svoj osmeh i zabeleženu sreću u njegovom naručju, novogodišnji paketić sa Soko Štarkovim slatkišima. Naravno i divnu, veliku lutku pristiglu sa lutkarske piste Pariza.

Ne, ja se nikada nisam slikala sa njim. Nisam odrastala u prividu porodične idile i srećnom detinjstvu koje bih danas prepričavala svom potomstvu. Ja nemam potomstvo, baš kao ni parisku lutku i uspomenu na iluziju da želje ispunjava debeli deda u crvenom.

Danas imam pregršt ljubičastih haljina iz Londona i drugih metropola kupljenih na službenim putovanjima, umivam se skupim kremama i polivam još skupljim parfemima. Nisam posvećeni roditelj. Nisam uopšte roditelj, nisam majka. Čak, nisam više ni žena.

Volim zimu, prvi i svaki naredni sneg. Sećam se kako sam čekajući Deda Mraza, koji nikada nije došao, pravila ukrase za svoju skromnu jelku, oslikavala novogodišnje čestitke, čežnjivo gledajući u one svetlucave naslagane po štandovima na kružnom toku Slavije i ulazima u robne kuće Beograd. Grad tada nije svetleo okićen brojnim svetiljkama duž bulevara i ulica, trgove nisu krasili slapovi luminacija koji bi nas podsećali na sreću. Ipak, bili smo nekako srećni, ili se to bar meni tada priviđalo u pokušaju da svoje skromno detinjstvo obogatim svetlošću koja mu je nedostajala. Nedostajali su mi otac i Deda Mraz. Otac je napustio Zoricu i mene, jednosoban stan sa linoleumom i masnom farbom, radničko naselje na periferiiji, i nestao u sumraku svog alkoholizma i neverstva. Možda mu se i debeli deda pridružio.

Volela sam da šetam po snegu kojim niko nije prošao. Verovala sam da tako ispisujem tragove svog postojanja koje će Deda Mraz i moj otac prepoznati, slediti, prateći ih pronaći mene i moju sliku utisnutu na tlu, na kraju mog mimohoda. Sneg se topio, tragovi nestajali, slika se rastapala sa prvim zracima sunca.

Jedne decembarske večeri, neposredno nakon animiranog filma u 19.15h, nestao je i Deda Mraz. Raznela ga je Zorica svojim netaktičnim priznanjem da nikada nije ni postojao. Tada su nestale bajke, sve princeze, vile i vilenjaci, čarobnjaci. Ostala je samo Devojčica sa šibicama, moj večiti strah od šibice u svojim rukama. Sa njom i moja borba.

Ja sam krupnim koracima žurila ka snovima koje sam mogla oživeti, Zorica je usnila san iz koga se nikada nije probudila, a Jelena je uživala u svakom ostvarenom.

1993. GODINA

Zime 1993. godine spremala sam diplomski ispit u malom stanu sa linoleumom, u mraku, pod slabom svetlosšću sveće. Bila je hladna, duga i bljuzgava. Grad oskudno okićen, rasveta izlišna pod sankcijama i restrikcijama, ROBNA KUĆA je nudila šibice, čačkalice i Cipiripi, život u zemlji - ništa. Deda mraz je i dalje delio oskudne paketiće - bez lutaka. Ja više nisam bila dete. Nisam bila više ničije dete.

Depresivno veče pred doček naredne godine neizvesnosti. Provlačila sam se između dilera deviza, cigareta i nečega za ponešto. Novogodišnje čestitke su nestale sa polovine kružnog toka na Slaviji. Nismo slavili - vrteli smo se ukrug. Meni se vrtelo u glavi od brojeva i reči koje sam grčevito pridržavala da ne poispadaju iz mog mozga, ograničenog za skladištenje tolikih podataka neophodnih za sticanje diplome. Ugledala sam ga - replika Deda Mraza u pokušaju. Njegovo zvonce je razbijalo monotoniju zujanja prodavaca nemačkih maraka. Slavija, Srbija i ja, Sofija, nismo bile lepa slika života na zemlji. Poželeh neku lepšu.

- Zdravo, ja sam Sofija.

- Zdravo, ja sam Deda Mraz.

- Vidim.

Htedoh reći - ličiš, ali bi mi žao. Većina nas je te 1993. godine samo ličila na sebe, bili smo mi u pokušaju, a naši životi replike života u zemlji bez imena - NIČIJE ZEMLJE.

- Želim da se slikam sa tobom Deda Mraze.

- Nemam aparat. Ja samo delim pozivnice za novogodišnju predstavu. Izvoli jednu.

- Hvala, ali nemam vremena za predstave.

- Šta bi ti Sofija želela da ti Deda Mraz donese?

- Diplomu i pločice.

- Sofija, 'očeš devize, Bond(a)?

- Ne, hvala.

Mesec dana kasnije ja sam diplomirala, nakon dva-tri devizni kurs se stabilizovao, niko više nije valjao devize po autobuskim stanicama i ćoškovima ulica kojim smo tumarali. Ja sam se rukovodila svojom devizom DOBRO SE DOBRIM VRAĆA. U SE I U SVOJE KLJUSE.

1996. GODINA

Decembarsko veče 1996. godine. Čekala sam Uroša ispred ulaznih vrata McDonaldsa na Slaviji. Trg je bio okićen parolama, transparentima, okovan ledom i nizvesnošću, nagoveštajem nade. Zujanje lokalnih dilera zamenili su zvuci pištaljki hiljada mojih sugrađana. Duvala sam i ja u svoju žutu, dobijenu od Jelene, tada aktivne učesnice višemesečnih demonstracija i pasivne studentkinje FPN. Provejavao je sneg. Lagano i diskretno lepršao pod jakom uličnom svetlošću  kružnog toka. Bilo mi je hladno na ledenih -8, bila sam zaljubljena i zaposlena. Posao sam dobila zahvaljujući zavidnom proseku na fakultetu, a Uroša zahvaljujući svom zapaženom izlaganju na jednom od ispita na postdiplomskim studijama. Uroš je slušao, možda više gledao, procenio i ocenio. Imala sam platu, dečka, nadu i pločice umesto linoleuma.

Stajala sam na uglu Nemanjine i Deligradske ulice, u ruci držala kesu sa upravo kupljenim ukrasima za jelku i još par sitnica namenjenih dragim osobama. Okrenula sam se očekujući svog prvog i jedinog muškarca koga sam volela. Umesto njega, ugledala sam Deda Mraza, lepšeg nego onog 1993, bucmastijeg i nasmejanijeg. I on je imao pištaljku diskretno prikrivenu belim, krznenim okovratnikom. Uputio mi je osmeh prepoznavanja i pogled kojim je podario hrabrost i želju da mu se obratim.

- Zdravo Deda Mraze, mislim da se poznajemo. Zovem se Sofija, sećaš se?

- Naravno. Sećam se svake Sofije i njene želje.

- Mogu li da se slikam sa tobom ako imaš aparat?

- Nemam, samo delim osmehe i flajere za novogodišnjiu žurku u obližnjem klubu. Želiš li jedan?

- Ne hvala, nemam vremena.

- Šta bi ti Sofija želela da ti Deda Mraz donese?

- Megistraturu i novi stan.

- Sofija, hočeš pištaljku?

- Ne havala, pištim i sama.

Februara 1997. godine građani Srbije su naučili zančaj i značenje Lex specialisa, protest je uz mnogo otpora okončan, Jelena i drugi građani su se lokalno pozicionirali, ja sam avanzovala na rukovodeće mesto, iznajmljeni stan u centru grada u kome sam zajedno sa Urošem gradila svoj san o uspehu, zadovoljstvu nastalom ostvarenjem ambicija, naraslim apetitima i nagoveštajem zajedničkog života. Imala sam viziju i intuiciju, veru i aspiraciju da stičem znanje, zvanje, imala sam snove i izazove. Samopouzdanje je hranilo moj osećaj da ispisujem tragove u snegu koji će se lediti, odoleti svetlosti dana i toploti koju ja nisam mogla zalediti. Činilo mi se svakim novim korakom udaljavam od linoleuma, devojčice sa šibicama, primičem vilama i vilenjacima.

2000. GODINA

Poslednjih dana odlazeće 2000. spremala sam se za prvo službeno putovanje. Bilo je to moje prvo putovanje van Ničije zemlje, inače. Godina sa puno nula u mom emotivnom životu, i nešto više u novčaniku i deviznom računu, ostavila je dubok trag u mom zdravstvenom kartonu. Po podu stana u krugu dvojke povlačili su se izvori doktorske disertaciji u pripremi, vazduhom odjekivala razmena uvreda  između Uroša i mene pri svakom pomenu nežne reči BEBA. Grubo sam je odbacivala žureći u - Samo još doktorat.

Do hotela Slavija stigla sam sama. Stajala sam kraj kofera, posmatrala svetlost ukrašenog trga, promenjenog grada i činilo se promenjenog raspoloženja. Čekala sam novi milenijum i autobus do aerodroma sa koga ću odleteti u susret njemu. U susret meni dolazio je ponovo on. Ne Uroš, naravno, on je usporenim, ali sigurnim korakom odlazio od mene. Poželeh njegov zagrljaj i osmeh podrške više nego što sam ih ikada od Uroša dobila. I da, dobih i zagrljaj i osmeh jedva primetan ispod slojeva veštačke brade koja se pomerala zajedno sa njegovim usnama. Panično sam rukom razmicala gomilu gluposti ponetih sigurnosti radi u taj veliki beli svet. Fotoaparat je čekao ulice i dvorce Beča, duboko u mom koferu negde između stručne literature.

- Nemaš aparat?

- Ne. Vraćam se sa posla. Imaš li ti posao?

- Zovem se Sofija, imam posao, imam i magistraturu!!!

- Šta bi sada poželela. Brak, bebu?

- BB. Ne još hvala, Ja bih da doktoriram, ako može!!!

- Vidim da možeš. Ćao Sofija. Nisam siguran da mudro zboriš!!!

Debeli deda u crvenom je poljuljao moje tlo pod nogama više nego vetar avion kojim sa letela u nebo na kome sam tražila srećnu zvezdu.

Par dana kasnije, negde između Albertine i Hofburga, sela sam na klupu i prepustila čaroliji koju je okićeni, Božičem ispunjeni Beč nudio svima, pa i meni. Kraj mene su promicale replike Mocarta pozdravljajući se poznatim mi jezikom, akcentima i dijalektima svih republika zemlje u kojoj sam se rodila. Bile su bolje od naših deda s početka 90ih. Da li sam ja replika, ili je Sofija u pokušaju. Uspevam li.

2004. GODINA

2004. godinu sam ispraćala sa DR.agom Jelenom na ulicama Pariza, grada svetlosti. Jelena je ostala zaglavljena na trećoj godini FPN. Nakon lokalnih pozicija, zauzela je one mnogo više, republičke. Političke nauke nije više izučavala. Primenjivala ih je u praksi, znajući dobro predmet, cilj i metod svog bavljenja njom. Njenu tranziciju nisam ni primetila baveći se svojom - od magistature do doktorata. Ipak, tranziciju NEČIJE ZEMLJE osetila sam kao i većina koja nije talasala po nivoima i partijama međusobno različitih po broju i kombinaciji istih slova DSNSSRPRSRDRGSLSSSS. Negde nakon katoličkog Božića, stajala sam sama na raskrsnici Beogradske i Kralja Milana, baš na mestu sa koga sam se pre manje od godinu pridružila dugoj, dugoj, dugoj i tužnoj povorci u mimohodu. Grad je svetleo, ne kao Pariz čiju sam svetlost u nedostatku lične i ove u Nečijoj zemlji, tako želela da upijem celim svojim iscrpljenim bićem.

Uroš je napustio katedru i neočekivano uspešno, iznenađujuće vešto započeo sopstveni biznis - pravio je pare. Ja sam postala žena, supruga uspešnog bisnismena. Samovala sam na granitnim pločicama, omeđena ottocento zidovima, grejana samo toplotom kamina i telom našeg psa Wintera. Zima 2004. godine bila je snežna, tužna i ružna.

- Želim bebu Deda Mraze!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

- Hoćeš petarde?

- Ne, hvala plašim se vatre.

- Vidim.

Okrenuo mi je leđa i usporenim, bezvoljnim korakom krenuo put Terazija. U promrzloj ruci držala sam fotoaparat koji sam kupila za vreme boravka na kongresu u Tokiju. Moj nesiguran korak prekinuo je zvuk petarde koja je pukla kraj mojih firmiranih čizama. Tas na mojim terazijama je prevagnuo, shvatila sam tada - davno. Podigla sam ruku, zaustavila prvi taksi i uputila ka DEDINJU U MRAZU.

2016. GODINA

2016. godine moj grad je zaplivao na vodi, zasijao svom belinom novogodišnje rasvete početkom jeseni, spremno čekao turiste i investitore sa raznih krajeva sveta. Čekajući jednog takvog – investitora, ne turistu, ja sam koračala kružnim tokom na Slaviji. Mobilni telefon držala sam u ruci očekujući potvrdu da su stigli on i ugovorene investicije. Stigla je potvrda da sam ja postala turista u sopstvenom životu, propala investicija.

- Sorry Sofija, napusti kuću na DEDINJU. Zadrži Wintera i račun. O detaljima - usmeno, kada se vratim sa Floride. Marija čeka bebu.

Uroš - nije me iznenadio, epilog - predvidiv, beba - željena.

Uroš je želeo bebu, ja sam želela da pobegnem od devojčice sa šibicama. Kada sam pobegla od nje i linoleuma, stekla titule i ljubičaste haljine, požela sam bebu. Želela sam malu, mirisnu, svoju, našu bebu, kojoj ću čitati bajke o princezama, vilama i vilenjacima, kupiti joj Deda Mraza i lutku sa pariske piste. Deda Mraz nije na prodaju. DOBRO SE DOBRIM VRAĆA. Kada sam ja poželela bebu, Uroš je poželeo Mariju, partijsku drugaricu naše kume Jelene. Marija je poželela Uroša, dobila 2 u 1. DOBRO SE DOBRIM VRAĆA. Sve se vraća, sve se plaća. Ja sam na kraju dobila račun. Platila sam cenu svojih ostvarenih želja, kamata je pripisana neostvarenim. Sada sam u dužničkom ropstvu - dugujem sebi. E, moja Sofija, nisi bila mudra. Sad – U SE I U SVOJE KLJUSE, sa Winterom.

Winter preživljava poslednje dane, nema snega. Na Slaviji nema Dimitrija Tucovića. Na kružnom toku dvojka kruži u istom pravcu kao pre dve decinije, mi smo u spirali, ja sam se vratila na mesto sa koga sam i krenula. Svoj krug sam ispisivala u smeru suprotnom kretanju kazaljke na satu. Na stanici trolejbusa nema više uličnih prodavaca novogodišnjih čestitki, dilera deviza, nečega za po nešto.

- Zovem se Sofija.

- Znam. Mudra si, vidim da možeš!

- Nisam. Moram. Hoćeš ram za slike?

- Hoću. Hvala.

Vadim iz torbe zidni ram i pružam ga ledenom rukom.

- Hoćeš paketić?

- Ne hvala, ne treba mi.

Okrećem se, palim cigaretu šibicom, ostavljam debelog dedu u crvenom, investitora, neizgrađenu fontanu u koju neću ubaciti novčić i poželeti...

ZOVEM SE SOFIJA. Ja sam devojčica sa šibicama.

''Ako stojiš u mestu,
pokriće te mrak i to ti je najgore.
Bićeš dvaput crnji nego što si crn.
Ko stoji u mestu, sreća prođe kroz njega
I život kroz njega prođe kao kroz vrata''.
Miroslav Antić