ZDRAVNANJE ili kratka istorija (ne)podobnosti (2)

Crv koji nagriza zube, 1700, Od drevnih Sumeraca do XVIII veka je bilo rašireno verovanje da u zubima žive crvi, (tzv. migrani po Hilandarskom medicinskom kodeksu) koji izazivaju karijes

Nakon pada Zapadnog Rimskog carstva, antička medicina je u velikoj meri zapostavljena s obzirom da je veliki deo medicinskih spisa nestao tokom burnog perioda seobe naroda. Ipak, u znatno pojednostavljenom vidu, humoralna patologija je opstala sve do kraja XVIII stoleća. Prve medicinske škole u ovom periodu su osnovane u Salernu u Italiji u X veku i Monpeljeu u južnoj Francuskoj, krajem XII veka. Gradivo koje se tamo predavalo je bilo formirano pod uticajem arapske medicine čiji su istaknuti predstavnici poput Avicene (Ibn Sina Avicenna), sačuvali i Zapadu ponovo otkrili izgubljene spise Aristotela i Galena.
Lečenje (bilo koje) bolesti je podrazumevalo primenu standardnih tehnika koje su uključivale: laksative, diuretike, hidroterapiju (kupanje), kauterizaciju (spaljivanje obolelog tkiva), inhalaciju, lekovito bilje itd. Uroskopija ili analiza urina je bila veoma rasprostranjena dijagnostička metoda. Nadalje, vladalo je mišljenje da se „višak” krvi zgušnjava tj. „truli'' i tako stvara većinu zdravstvenih tegoba, zbog čega je venesekcija (puštanje krvi) dobila ulogu panaceje. U kolektivnoj imaginaciji pak, venesekcija je o(p)stala kao simbol neuspeha srednjovekovne (i novovekovne) medicine.

Zahvaljujući hrišćanstvu, došlo je do promene u razumevanju same prirode bolesti i zdravlja. Naime, kako je sa Adamovim i Evinim  padom u čulni svet pala i ,,razbolela se” i čitava priroda – glavni zadatak čoveka je da se neprekidno opire zahtevima materijalne/telesne egzistencije ne bi li zaslužio/la Raj. Težnja ka  navodno prvobitnoj čovekovoj rajskoj čistoti duha i tela se kod ranih crkvenih otaca često
manifestovala kao negovanje nedostatka svesti o telu (uz izbegavanje čistoće). Zanemarivanje osnovne higijene  je neretko dovodilo do bolesti. Obolevanje se potom moglo tumačiti kao dokaz patrističke dualističke filosofije: telo, materijalna stvarnost pojedinca, pokazuje sopstvenu nemoć i nesamostalnost  kada se iz njega duh i samo delimično ,,povuče” (npr. kada pojedinac ignoriše telesne potrebe). Zdravlje ovde ima metafizički karakter – ono  nije nužno vezano za korporealni integritet ili celovitost. Tako su zastupnici ovog stanovišta posedovanje sopstvenog tela, nezavisno od konkretne patologije, videli kao posledicu bolesti duha.
Istovremeno, u ravni svakodnevnog života, telesna autonomija i s njom povezana psihobiološka funkcionalnost su označavale zdravlje. Telesna disfunkcionalnost se izjednačavala sa bolešću s obzirom da je idividuu podsećala na trošnu (s)tvarnost od koje je sačinjena.
Razdvojenost i suparništvo tela i duha su svakako podsticale relativno česte epidemije zaraznih bolesti od kojih je najpoznatija epidemija kuge ili Crne Smrti (1347-1349). Čitava priroda je za onovremene hrišćane predstavljala bogomdano štivo – uputstvo u obliku alegorija koje, zarad spasenja, treba ispravno protumačiti. Smrtonosna epidemija je za njih mogla biti posledica „pogrešnog'' čitanja, nerazumevanja „pročitanog'' te (ne)svesnog opiranja individue i/ili zajednice jednom zauvek datim zakonitostima božanskog poretka.  Telo je prevashodno posmatrano kao moralno ogledalo individue.

Kako su pravi uzroci mnogih oboljenja bili nepoznati, krivica je pripisivana obolelom pojedincu. Sveštenici-lekari su u manjoj meri brinuli o održivosti propadljivog tela a mnogo više o održivosti nepropadljive duše.
Pripisavši neopravdano veliku odgovornost za bolest oboleloj individui, hrišćanstvo je individuu¹ izvuklo u prvi plan interesovanja potonje zapadnoevropske kulture. Međutim, paradoks je u tome da je individui pridavana moć koju uistinu ne poseduje dok joj u isto vreme nije priznavana moć samostalnog odlučivanja koju izvesno poseduje (svaki pojedinac je celog života pripadao  onom staležu u kome se rodio, usvajajući pri tom unapred predviđeni rodni, klasni, rasni, profesionalni…identitet).
Neizvesnost i latentna anarhičnost bolesti je unosila nemir i pometnju u sve socijalne slojeve i time iznutra slabila koheziju i strogu hijerarhiju društva. Kao da se telo zahvaćeno bolešću i nehotice zalagalo za slobodu, neposlušnost  i pobunu te mogućnost rušenja preovlađujućeg poretka znanja, morala, estetike. Čini mi se da (je) slobodu (individue) stečenu usled zdravstvene anomalije od slobode kao anomalije odnosno kazne deli(o) samo jedan korak.

       Matthias Grunewald, Izenhajmski oltar, detalj iskušenja Svetog Antonija, 1512-1516, Ekstetika ekstaze ili spiritualna legitimacija

Bez obzira na to, postojala je mogućnost vraćanja bolesti „na pravi put” tj. u okvire dominantnog simboličkog poretka. Reč je o doktrini koja preporučuje podražavanje Hrista (Imitatio Christi po katoličkom ili život u Hristu po pravoslavnom učenju) a samim tim i patnju kao oblik iskušenja ili tehniku oblikovanja („standardizacije”) duše po meri Raja. Ista doktrina podrazumeva i poniznost, siromaštvo, ljubav prema bližnjem, milosrđe, požrtvovanost itd. Međutim, na vernike je jači utisak mogla ostaviti očekivana ovozemaljska patnja u korist budućeg večnog života nego drugi navedeni uslovi za dostizanje takvog života. Možda bi se sa psihološkog stanovišta to moglo objasniti kao davanje prednosti lakšem egzistencijalnom rešenju. Naime, kako je patnja (prouzrokovana između ostalog, mnogobrojnim neobjašnjivim i neizlečivim bolestima) bila sveprisutna, utešnije je bilo na pogođene gledati kao na one koji su već na putu spasenja zahvaljujući ličnom udesu, alias ,,božjoj volji” a ne ličnom angažmanu. Crkva je pak na mučeništvu gradila svoju službenu misiju. Preobraćanjem divlje iracionalnosti patnje u institucionalnu iracionalnost – crkva je bol (prema tome i bolest) načinila ideološki podnošljivim, moralno poželjnim i psihološki upečatljivim atributom ljudskosti.

        Muzej nauke i tehnike, Odeljenje Spskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, izložba Medicina u Srbiji kroz vekove, detalj postavke

Ipak, zanimljivo je da je antitetički odnos između bolesti i zdravlja postojao sve do XIX veka iako nisu postojali (fiziološki) precizni kriterijumi za razlikovanje ova dva stanja.² Pomenuta suprotstavljenost se može naslutiti iz Hilandarskog medicinskog kodeksa, najvažnijeg srpskog srednjovekovnog medicinskog priručnika (prva polovina XVI veka). Kao primer, ovde navodim jedan recept iz oblasti farmakologije:

„Uzmi crvene zmije, odmeri od njih dužinu od pet prstiju i odseci. Izdvoj sredinu i stavi u lonac na kome se nalazi mala rupa na dnu. Taj lonac stavi povrh drugog lonca, tako da samo njegovo dno uđe u njega. Posle toga oblepi ga sa testom. Zatim poklopi odozgo poklopcem i opet oblepi testom, pa stavi u kotao. Nalij vodu u kotao do polovine donjeg lonca: sve to neka vri dok ne iskapa mast od onih zmija u donji lonac. Posle toga izvadi lonce iz kotla, skini gornji lonac sa donjeg, pošto prethodno odlepiš spoljnji sloj testa. Toj masi dodaj isto toliko praha od korenja kapara i praha od kukureka, pa sve zajedno prokuvaj. Kada malo provri, dodaj voska i kada se on rastopi skloni sa vatre; time često maži gušu ili mrtvu kost, biće od koristi”.³

Ovakav recept je sigurno i savremenicima delovao neobično – u čemu se možda i sastojala njegova uverljivost (ili efikasnost?). Naime, smatra se da je srednjovekovna medicina više lečila autosugestijom a manje lekovima. Zbog toga bi se lečenje bolesti tj. svih nesvakidašnjih i tegobnih telesnih ispoljavanja pomoću nesvakidašnjih (i eventualno neprijatnih) lekova, moglo nazvati sugestivnom ,,magijskom homeopatijom'' .

Medicina XIX veka je pak, zadržala i izoštrila razlike između mnogobrojnih novootkrivenih i/ili patentiranih (obrazaca) bolesti i najčešće jednog privilegovanog (obrasca) zdravlja; ona je prevazišla stari moralistički samo da bi uspostavila novi normativistički dualizam (zasnovan na podeli na normalno i patološko).

¹ Antička kultura je priznavala individuu ali samo u okvirima polisa. Pojedinac je vredeo u meri u kojoj je doprinosio dobrobiti polisa a ne sam po sebi. Na status individue ili slobodnog građanina nisu imale pravo žene, robovi i stranci.

² Govoreći o medicinskim (pred)ubeđenjima koja su se zadržala do XVIII veka, Volfgang Šmale u knjizi Istorija muškosti u Evropi (1450-2000), pominje obilno krvarenje iz hemoroida za koje su onovremeni lekari smatrali da predstavlja mušku menstruaciju ili dokaz „punokrvnosti mladih zdravih muškaraca”!

³ M. Lazić, Lj. Kotarčić, prir. Fisiolog, Srednjovekovni medicinski spisi, Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd 1989, 118-119.

Dušica Popović, istoričarka umetnosti