Ljubomir Ivanović - Galerija HAOS – mart/april 2009.

Tekst povodom retrospektivne izložbe crteža Ljubomira Ivanovića u Galeriji HAOS –
mart/april 2009.

Tekst povodom retrospektivne izložbe crteža Ljubomira Ivanovića u Galeriji HAOS –
mart/april 2009.

Beleška na putu

Tako je putovanje za Ljubu bilo samo izgovor. Jedina stvar zbog koje je vredelo slikati je ta žar i zanesenost kojom je radio predele koje je iznova obilazio, taj posve intiman i ličan način viđenja stvari. Ovaj potpuno neobičan čovek, nomad, svim silama je težio da izrazi ono što je u prirodi, ono što se nalazi u vidljivom svetu, i da gotovo u jednom dahu unese atmosferu u svoj blok.

Predeli, gradovi, ulice kojih se danas neki sećaju, na njegovim crtežima postaju nešto sasvim drugačije. To jesu oni isti predeli koje je vreme danas izmenilo tek toliko da ih možemo prepoznati. Danas, to jesu oni ljudi, setnog pogleda, koji su baš tamo živeli, i svoj bi zavičaj voleli baš takvim da upamte. Za njih ta zaboravljena geografija ima posve drugačije značenje. Mnogo toga živ čovek može da uradi, ali posle Ljube, nije bilo boljeg crtača, meteorografa, učitelja, profesora, a i da je bilo, ko zna kako bi njegova južna Srbija danas izgledala, a i kako bi uopšte mogla da izgleda.
Stvarati u vreme začetaka srpske moderne, stasavati sa onim umetnicima koji su se duboko urezali u kolektivno sećanje, koji su istorija i o kojima se mora znati, ostavlja nas zbunjene.

Na Ljubu su mnogi zaboravili, a sve vreme je bio tu. Oni su svoj svet razlivali u boji, rastapali i reflektovali, hvatali treptaje sunca, one neponovljive trenutke. Svoje, za ono vreme, gotovo metafizičke tvorevine su pokazivali svetu. Sa njima i Ljuba, tih i nenametljiv, ali njega se niko ne seća, tek posle će se za njega čuti. Beogradska publika je tada hrlila da poseti redom jugoslovenske izložbe, izložbe Lade i ostale onovremene likovne manifestacije koje su prezentovale mlade umetnike pleneriste i impresioniste, ali i one starije, tada popularnije i omiljenije, realiste. Kritičari, dakle književnici, umetnici, svi oni koji su hteli i umeli svoju emociju da uobliče u vidu kritike ili pohvale motrili su posebno na one koji tek stasavaju.
Ne zna se da li je baš to uslovilo dalje vežbe u boji ovog umetnika koji je gotovo uvek, kao po prepisci, prepoznavan kao crtač ali ne i kao slikar. Bilo kako bilo, na osnovu onih retkih očuvanih platana, koja su nastala samo do 1920.godine, ali posle toga više nikada, njega svrstavaju u red srpskih intimista. Od tada, pa do danas, Ljuba, za one koji ga se sećaju, ili poznaju njegov rad, pa i za one koji danas uče da ga upoznaju, on ostaje vanserijski crtač i grafičar. Njegovo sunce se odaje na belim partijama na crtežu, a tamu dorađuje gusto poređanim štrihovima. Kao kakav neimar, gradi jednu posve karakterističnu arhitekturu, sa kojom upoznaje sve one koji nisu videli te krajeve iz kojih on crpi svoju kreativnu misao.

Da li je prkos ili kakvo drugo osećanje nateralo ovu darovitu dušu da utočište za svoje vizije pronađe baš u medijima, nepopularnim za to vreme, nikada nećemo znati. Ali zasigurno, tamo je našao i dočarao sve ono što su njegovi savremenici tražili u crtežu bojom. Inat, je svakako bio onda kada se borio sa bolešću koja je pretila da mu oduzme šaku. Tada je kušao sebe, gotovo izazivao, i na kraju našao način da je ponovo osposobi. Umesto zgloba, on forsira lakat iz koga sada polazi ta linija sile koja pomera brda i planine na njegovim prizorima. Kada više nije moglo, on postaje levoruk, i sada pred sobom ima novi zadatak, da radi kao i ranije. Tako je i bilo. Stara potraga za tim magičnim valerskim akcentom, za tom enigmom stvari koje ga okružuju, za povoljnim trenom iz koga će iscediti svu svoju emociju na hartiju, se nastavlja. Sve onovremene umetničke struje, frakcije koje su se krčkale u kotlu nezadovoljstva umetnošću, svetom, politikom, ljudima, životom, kao kakvo zlo predskazanje onoga što dolazi, i što donosi rat, ostavio je za sobom. Sa svojim prijateljima i učenicima, ide po Srbiji, Crnoj Gori, Kosovu i Metohiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Grčkoj, hoda već utabanim putem, živi svoju slobodu, toliko neophodnu za stvaranje. Tamo, negde, ostavio je i svaku nepravdu koja mu se desila, a bilo ih je toliko, da bi i od nekih nameravanih poduhvata, kulturološki veoma značajnih, odustajao, zbog ljudske pohlepe i ostrašćenosti.

Njegov crno-beli svet, koga mi danas doživljavamo u svim njegovim bojama i tonalitetima, predstavljen je u Galeriji HAOS 10. marta, uoči njegovog 127 rođendana. Sada, nema sumnje, posle skoro 30 i više godina odsustvovanja prave retrospektivne izložbe njegovih crteža, svi će ga upoznati. Uskoro će i on, baš kao i neki njegovi savremenici, dobiti, nadamo se, svoju monografiju koja će obraditi sva njegova lica.

Spaić Vladana, istoričar umetnosti, saradnik galerije HAOS