FONTANA ŽELJA - UPIS U SREDNJU ŠKOLU

Sedam predmeta - matematika, srpski jezik, istorija, biologija, geografija, fizika i hemija. Samo nam izabrani sport i domaćinstvo nedostaju.

Četiri godine – V, VI, VII, VIII razred (matematika, srpski, istorija, biologija, geografija)
Tri godine – VI, VII, VIII razred (fizika)
Dve godine – VII, VIII razred (hemija)

Gledam jednu od ovdašnjih fontana. Razmišljam: “Da li da ubacim za svaki predmet po jedan novčić“? Muka mi je od fontana i liste želja. Novac pokupe drugi, lista je samo njegova - mog deteta. Ja je popunjavam, poštujući njegov san da poleti i leti, poštujući svoj san da odleti i iz vazduha ili sa zemlje oseti život u kojem fontane i novac ubačen za svaku želju ima bar simboličan smisao.

Sedam predmeta, a počeli smo samo sa dva: matematikom i srpskim jezikom. Na tome je bilo logično da smo se i zadržali. U ovoj zemlji ništa nije logično, pa ni velika tortura - mala matura ili završni ispit. Nekom se učinilo da ova dva predmeta nisu dovoljna da pokažu realnu sliku znanja i uspeha dece (uz prosek ocena ostvarenih u šestom, sedmom i osmom razredu). Tom nekom istom (ili njima) učinilo se da je sasvim logično da izbaci peti razred pri računanju bodova donetih iz škole, ali mu je bilo logično da iz tog istog petog razreda proverava naučeno gradivo na završnom ispitu. Logično mu je da čitave četiri školske godine i svo gradivo geografije proverava kroz četiri pitanja (od kojih bar na jedno) ni on sam, ni kolege iz institucija, ministarstava i članovi njihovih porodica, ne znaju odgovor. Sasvim mu je normalno da se deca spremaju na testovima iz prethodnih godina, uče odgovore napamet, ubeđena da će baš takva pitanja i dobiti, jer to je valjda dokaz da su svih tih godina učila svo to gradivo. Nisu učili. Samo su retka deca učila. Takva deca su rođena disciplinovana, svesna sebe, svojih želja i mogućnosti. Njima nisu potrebni ni provere, ni testovi. Ta deca su učila i gradivo predmeta čiji su predavači turpijali nokte, lupali lajkove i komentare po društvenim mrežama ili napuštali učionice zato što su ih gađali kredama. Oni će sve savladati i pokazati šta znaju i koliko mogu, jer nose u sebi taj nepostojeći gen - ambiciju. Ostali obezvrede svoju genetiku, porodičnu tradiciju akademskih građana, iznevere očekivanja poštenih roditelja koji su sve stekli poštenjem, zadovolje se prosekom, jer su okružena prosečnim. Od svih leptirića, cvetića i pčelica, crtanih u prvom, kod učiteljice ostanu samo 2,53.... 3,68 ili 4,62... na kraju osmog. Oni su youtuberi, Muđe i Serbijani u pokušaju, zvezde Granda bez zvezdica. Oni su arhitekte, jer vole da crtaju zgrade grada na vodi, a nemaju pojma šta je beton, još manje kuda plovi ovaj brod, ni čemu sve to vodi. Njihovi izbori su svedeni na puko praćenje izbora druga iz klupe i ono malo proste računice - voli li ili ne matematiku.

Šta mi kao roditelji biramo? Pred sobom imamo listu želja - celih 20 škola, smerova, zanata. Kakva čudesna mogućnost izbora! Za ceo svoj radni vek i život nismo bili u prilici da na jednom mestu ispišemo tolike želje. Samo da ne pogrešimo ŠIFRU. Nula je nula, O je O samo ako ih upišemo dovoljno precizno i ispravno da ih kompjuter prepozna. A šifra je zapravo sasvim jednostavna - koliko bodova toliko izbora. Većina nas bi svoju decu upisala u gimnazije. Zvuči lepo, potvrđuje da smo i mi i naša deca uspeli (da upišemo gimnaziju).

Šta smo uspeli? Da ih odmaknemo par kilometara dalje od druga iz klupe koji pljuje po jakni nastavnika za vreme časa, ponižava i demonstrira svoje kućno nevaspitanje i bahatost dodatno stečenu u školi koja nema mehanizam da ga sankcioniše? Šta ćemo s tim silnim gimnazijalcima? Ništa. Ništa od te gimnazije oni nemaju ako ne upišu i ne završe fakultete. Sve da ih i završe, šta s njima? Da se vrate u tu istu prosvetu, za katedru gde će im pljuvati jakne ili gađati kredama za platu vrednu mesečne rate za stan? Neće. Otići će odavde, jer i biraju fakultete koji im omogućavaju odlazak. Ostaće prosečni i snalažljivi.

Snalažiljvi se rađaju takvi, ali takvi i postaju. To se uči uz malo harbrosti i mnogo više motiva. Neki svoju decu na završni ispit isprate uz: „ Snađi se“, neki ih tako i dočekaju. Snalažljivi potiskuju nesnalažljive. Sve je kao pokriveno šiframa, identifikacionim brojevima, kamerama, budnim i oštrim pogledima posmatrača i kontrolora, sve je kao javno i besprekorno. Sve je baš tako, samo su nam neke škole do pola pokrivene tim kamerama, neki posmatrači malo namignu ili zažmure, a identifikacioni brojevi su tako velika mudrost kojoj mi još nismo upeli doskočiti. Zato je neko uspešno preskočio granice svojih ovlašćenja i opisa posla u sistematizaciji, pa je dobacio upravo štampane testove nekome.

Uspešno smo to zaboravili, a čitav prijemni ispit te generacije je poništen. Zaboravili smo to.

Ko meni ili bilo kome ko je uložio trud, vreme i novac, garantuje da toga nema i danas, sutra, krajem ovog juna ili onog narednog? Ko meni ili bilo kome garantuje da popunjene zadatke običnom olovkom koje dete nije podebljalo hemijskom - i time nije osvojilo bod, iako je zadatak tačan - nekom drugom detetu, uz dojavljeni identifikacioni broj, neće neko drugi popuniti? Uveli smo i mudrost zvanu podebljavanje da bismo decu branili od nas samih, preko njihovih bodova i mesta na finalnoj listi. E ti snalažljivi će postati još snalažljiviji i tako snalažljivi se snalaziti na snalažljivim funkcijama i snalažljivo upravljati nesnalažljivim i jednom zagubljenom i zaglupljenom zemljom i nama u njoj.

Mi kao malo menjamo odnos bodova iz škole i bodova sa završnog ispita, pa je jedne godine 60:40, pa 70:30, pa 60:40. Menjamo malo raspored predmeta u kombinovanom testu, malo kao otežamo popunjavanje tako što smanjimo broj pitanja na koja se odgovor samo zaokružuje, a onda sledeće godine obrnemo odnos, pa su nam malo dežurni nastavnici iz drugih škola, a onda malo iz naših... i tako... Niti se broj vukovaca smanjio, niti je broj poklonjenih ocena smanjen, niti je kvalitet nastave bolji, predavači, udžbenici, generacije...

Za većinu se ova balada od upisa završava u julu. Za neke balada počinje u septembru. Ta balada se zove PO UPUTU. Dok smo mi plaćali privatne časove iz matematike, srpskog, a neki boga mi i kombinovanog (onih 5 predmeta), neki su platili ili osvojili uput. Blago upućenima.

Zašto smo plaćali? Zato što nismo u stanju da preslišavamo, gonimo, teramo, rešavamo, prisećamo se. Zato što ne znamo, zaboravili smo ili prosto nemamo snage. Potrošili smo je na život. Zašto sami ne uče? Ne uče zato što ih mrzi, ne zanima ih, ne shvataju suštinu, nužnost i obiljnost upisa. Zato što su deca i imaju samo 14 godina, sedam predmeta i četiri cela razreda.

Volela bih da imam svoju fontanu. Znam šta bih u nju ubacila i poželela. Možda ću je imati kada položim završni ispit...