Čovjek ovog vremena nije uvijek slobodan da izabere temu, kao ni društvo, kao ni prostor. Zabrinuti čovjek će sumnjati u temu, u društvo i u prostor. A pisca će tema sama pronaći, bez obzira na društvo i na prostor u kome se zatekao.
selo kuljače, kraj septembra, neki dan, 2019.
dani su lepi i lenji. kraj leta je najtužniji, pa je dobro da smo ovde, jer kroz prozor se vidi more. pored toga, ovde vreme ništa ne znači. datumi i dani su samo datumi i dani i ja sa tim nemam ništa.
naučila sam i nove reči, ali reči nikad nisu samo reči i sa njima uvek imam nešto.
ove su za životinje: čagalj, kolumbar, blavor,
a za drvo: pitospora.
KARTOGRAFIRANJE PROSTORA
(uspostavljanje novog pejzažnog klišeja)
Buditi se uz more, a daleko od mora, uz crvkut ptica i duga, uporna dozivanja seoskih pijetlova, malo nakon što se horizont nad morem oboji prozirnim plavetnilom nešto je što dosad nisam imao u svom iskustvu. More bez galebova, bez šuma valova koji svunoć ispiraju kamenu obalu, čak i kad ga dan posve probudi, samo je daleka plava kulisa svijeta koji se nehajno poigrava s otocima i rtovima što su nekoć davno zagazili u morsko plavetnilo.
Kuljače, 27.9.2019.
Došao sam ovamo prije pet dana, prilično umoran. Stigao sam noću, a ujutro kad sam se probudio i pogledao kroz prozor, prepao sam se mora. S prozora puca pogled na jadransku pučinu. Shvatiš koliko je veliko more. Preveliko je i treba ga oprezno i dozirano gledati.
U početku, mislio sam na svoje probleme, na zagrebačku kišu i gužve, mislio sam i na svoju prijateljicu s kojom sam se (opet) posvađao. Bilo je bolno i neće prestati.
Rekli su o mobilnim književnim rezidencijama:
AHMED BURIĆ (Sarajevo) – Život bez pandura, poreza i patetike. A i što će mi sve to.
ALEKSANDAR LJUBIŠA (Beograd) – Avanti prevaranti!
ANĐELKA NENEZIĆ (Podgorica) – Bila sam ovdje i shvatila sam da u recepturi za glavno jelo treba imati samo dvije-tri mogućnosti.
ASJA BAKIĆ (Zagreb) – Ako ljeto treba da se završi bijegom u prirodu, slobodu i zrak sunca – onda sam se našla na pravom mjestu.
BARBI MARKOVIĆ (Beč) – Kao putovanje u vagon-restoranu noćnog voza sa spavaćim kolima.
"Dobrodošla, Dijana," mi na letališču ob pregledu osebne izkaznice reče črnogorski carinik, reče s prijaznostjo, ki za carinike ni značilna – kot da to zares misli, še več, kot da ima njegova prijaznost skrit podpomen, razumljiv samo nama, meni, ki prihajam v državo svojih davnih, davnih prednikov in njemu, ki razbere moj priimek in gotovo je ta razlog njegove topline, tako si stvar razlagam, tako očitno želim verjeti. Trapasto je to.
Otvara se pejzaž, šire se ruke domaćina. Sve se prostire pred nama: hrana, piće, rijetki otočići i pučina. S vrha našeg brda sve nam je servirano. Tu još ništa ne poznajemo, tu se nemamo čega bojati.
2.
Pored trgovine uz cestu, Luka i Lazar nude sve što možeš poželjeti. Ispod pulta kojeg nemaju, jer oni su svoja trgovina, nude ti sve, ti samo reci. Cijena – simbolična.
Luka kaže: Hoćeš ovu moju? Za pet eura joj možeš raditi što te volja.
3.
Eto, ljudi, hvala na svemu. Vidimo se, čujemo. Nemojte da prođe MNOGO, MNOGO GODINA a da ne dođete. Nemojte šta zamjeriti. Pošaljite slike, ja vam šaljem svoje... ovako zvuči rastanak, sastavni dio interakcije među ljudima.
Da bi do interakcije došlo prvo je potrebno organizovati sastanak, dejt, druženje, rezidenciju, projekat, orgije i još mnogo naziva koji mi trenutno ne padaju na pamet, ali koji vode do istog, do susreta ljudi, sudara svjetova.
Zaista ga je bilo, tog gostoprimstva, u svemu što je oblikovalo početne utiske: udobnoj vili u njedrima paštrovskog krša, moru koje je koncem oktobra gusti, prozirni želatin, paucima i škorpijama koje te prijateljski zaobilaze, gmizavcima koji uzmiču do nevidljivosti. A to je, biće, bilo do teme, prvog čega si se mogao uhvatiti: punio sam se onim što je makar formalno trebalo da bude naša nedjeljna svrha. Sve sam gledao očima gosta koji u svemu reflektuje sebe, jer sve je nepoznato, novo, raspršeno, a treba ga što prije smjestiti u konture.
