Zdenka Badovinac: Kustosiranje je izraz jasnog političkog i etičkog stava

Zdenka Badovinac, slovenačka kustoskinja i direktorka Moderne galerije u Ljubljani, predstaviće 21. septembra u Beogradu svoju knjigu Drugarstvo: kustosiranje, umetnost i politika u postsocijalističkoj Evropi, u nastavku kustoskog kursa Šta kustosiranje može/treba da radi. To će biti njeno prvo predavanje u Srbiji otkako je na čelu Moderne galerije u Ljubljani već dvadesetak godina. Kao inovativna kustoskinja, direktorka muzeja i naučna istraživačica, Zdenka Badovinac bila je uticajan glas u međunarodnim razgovorima u kojima se iznova promišljala geopolitika umetnosti nakon pada komunizma. Nepomirljiva kritičarka neujednačenih razmena Istoka i Zapada, i istoričarka avangardne umetnosti koja se pojavila u socijalističkim i postsocijalističkim zemljama tokom 20. veka, Zdenka Badovinac važi za pobornicu radikalnih institucionalnih formi. Tim povodom, govori u intervjuu za SEEcult.org o infrastrukturnim promenama Moderne galerije, poziciji kustosa nekad i sad, kao i o umetnosti Istočne Evrope.

- Od 1993. godine, nalazite se na poziciji direktorke Moderne galerije u Ljubljani koju od 2011. godine čine Muzej moderne umetnosti i Muzej savremene umetnosti. Kako se ta promena odrazila na rad Galerije?

Z.B: Nakon što smo dobili zgradu u nekadašnjem vojnom kompleksu Metelkova, morali smo da osmislimo koncept dve velike ustanove - Moderne galerije i Muzeja savremene umetnosti. Podelili smo ne samo izložbene prostore, već i kancelarije, kustose, i bilo je neophodno da organizujemo naš rad drugačije, što nije bilo baš lako. Razdvajanje ova dva entiteta nije definisano nikakvom strogom vremenskom granicom, mada, grubo govoreći, govorimo o podeli između 20. i 21. veka. Umesto toga, naša glavna briga je konceptualna razlika između moderne i savremene umetnosti, između one koja teži napretku i razvoju i one koja pre svega zagovara dekolonizaciju različitih dominantnih pozicija. Pored te, podela takođe prati i logiku dve različite arhitekture, tako da nekada kustosi savremene umetnosti rade u zgradi stare Moderne galerije, i obrnuto.

- Kao neko ko je svoj rad posvetio umetnosti i kustosiranju, kako uloga kustosa izgleda iz vaše perspektive? Postoji li razlika između kustosa pre i kustosa danas i ako postoji, koji je to istorijski period ili trenutak koji je doveo do preokreta te uloge?

Z.B: Naravno. Prekretnica je bio Harald Szeemann i Documenta 5 iz 1972, kada je kustos postao autor. Nakon toga, stvari su postajale sve složenije, umetnici su polako ulazili u kustosko polje, a kustosi su postajali sve kreativniji. Savremene izložbe postale su pogodan teren za to da se podela rada dovede u pitanje i iz ove perspektive. Drugi ključni preokret desio se 90-ih godina kada je novi nezapadnjački prostor uplivao u svet umetnosti, što je takođe dovelo do različitog shvatanja profesije. Svakako da su moć, infrastruktura i budžeti i dalje uglavnom u rukama institucionalnih kustosa, što zahteva različite odgovornosti i veoma jaku etičku poziciju. Kao kurator, vi ste uvek na ivici. Kako da uradite pravu stvar, bez previse kompromisa… Veoma lako možete da pogrešite i padnete u ambis.

- Ove godine ste jedan od mentora kustoskog kursa “Šta kustosiranje može/treba da radi”. Šta bi, po vašem mišljenju kustosiranje moglo i treba da radi?

Z.B: Za mene je kustosiranje vezano za nužnosti određene lokacije, artikulaciju nečijeg stanovišta, definisanje prostora sa kojeg se umetnik obraća svetu. Kuratorstvo je u velikoj meri i zauzimanje jasnog stava prema lokalnoj zajednici i svetu. Bez obzira na vrstu umetnosti, uvek mora postojati prostor za jasno iskazivanje političkog i etičkog stava. Ne govorim samo o angažovanoj umetnosti, mi danas imamo previse takozvane političke umetnosti, politika je takođe umetnost koja pokušava da menja našu percepciju angažujući sva naša čula. Skoro da smo zaboravili tu snagu umetnosti, a umetnost treba da bude umetnost.

- U okviru kustoskog kursa u Beogradu, predstavićete u Ostavinskoj galeriji svoju knjigu “Drugarstvo: Kustosiranje, umetnost i politika u postsocijalističkoj Evropi”. Koja je zapravo linija koja povezuje kustosiranje, umetnost i politiku?

Z.B: Knjiga nosi naslov prijateljstvo, iako ne postoji nijedan deo u kojem direktno pišem o tome. Svakako da je drugarstvo ta spona, barem kada govorimo o mojoj praksi. U knjizi međutim, ne govorim o specifičnim grupama kao što su prijatelji i slično, iako mi je to oduvek bilo važno, već više o principima rada - drugarstvo koje govori o deljenju ideja, vizija, prijateljstva i etike. Ova etička transcedentna podela je statusno iskustvo klasa, rasa, nacionalne pripadnosti i pola.

- U knjizi predstavljate alternativni pristup institucijama za kustose i izgradnji institucija u 21. veku. Koji su to pristupi i reforme koje smatrate mogućim? Šta bi te promene mogle da donesu?

Z.B: Nemoguće je objasniti u par reči, ali ukratko - za mene je koncept institucije ključan kao obrazac za način formiranja kolekcije. A pored tog "koncepta kripte", uvek mora da postoji i prostor za ono što još uvek nije institucionalizovano.

- Autor ste prve istočnoevropske umetničke zbirke “Arteast 2000+”, koja je poznata i kao pionirska kolekcija istočnoevropske umetnosti. Kako je ona prihvaćena u drugim zemljama Istočne Evrope?

Z.B: Mislim da većina umetničkog sveta u Istočnoj Evropi smatra našu kolekciju značajnom, pogotovo što obuhvata region i govori o njemu. Upravo zato dobijamo dosta donacija, umetnici misle da je veoma važno da se uključe u tu zbirku. Ipak, ne radi se toliko o Istočnoj Evropi koliko je Istočna Evropa za mene studija slučaja o tome šta bi umetničke institucije danas trebalo da budu.

- Šta vas inspiriše da istražujete razlike između Istoka i Zapada u vašem radu?

Z.B: Zapravo, više me interesuju sličnosti nego razlike. Moj rad je obuhvatao promišljanje Istočne Evrope u uslovima njenih različitih materijalnih uslova, koja nisu ista u post-socijalističkim zemljama. Živim u ovom delu zemlje koju pokušavam da razumem, pa tako uviđam vrlo dinamične procese koji su rezultat socijalističke prošlosti. Susan Buck Mors kaže da se socijalizam urušio jer je previše verno oponašao kapitalizam, tako da možemo reći da sam više zainteresovana za sličnosti nego razlike.

- Učešće u kustoskom kursu “Šta kustosiranje može/treba da bude” biće vaše prvo predavanje u Srbiji nakon dvadesetak godina. Kako se osećate povodom toga, i šta posetioci i mladi kustosi mogu očekivati od vas?

Z.B: Uvek volim da dođem u Srbiju i da sarađujem sa srpskim umetnicima koji su veoma prisutni na našim izložbama u Ljubljani. Ne znam kakva su očekivanja publike, ali sam sigurna da će na promociji biti dosta razgovora.

- Kako ocenjujete umetnost i kustošku praksu u Srbiji?

Z.B: Materijalni uslovi u Srbiji za umetnost i rad kustosa nisu dobri uopšte, ali znam dosta ljudi koji su pravi borci i koji se trude da daju sve od sebe u okolnostima u kojima rade i žive.

Tamara Markić

*Foto: Igor Anđelić

(SEEcult.org)