Umetnost iz izbegličke perspektive
Izložba “My Pen Won’t Break, But Borders Will” internacionalne grupe umetnika, među kojima je i Tanja Ostojić, biće otvorena 13. januara u Apexartu u Njujorku, a inspirisana je izbegličkim iskustvom avganistanske devojčice Parvane Amiri u Grčkoj 2019.
Izložba kustoskinje Džulije Hartman (Julia Hartmann) iz Beča predstavlja priče o izbeglištvu, potrazi za srećom, raseljavanju, nasilju, ali i o solidarnosti u različitim delovima sveta.
Na izložbi učestvuju: Parwana Amiri, Rajkamal Kahlon, Regina José Galindo, Jodie Lyn-Kee-Chow, Michikazu Matsune, Tanja Ostojić, Oliver Rešler, Peng! Collective, Lisl Ponger, Borjana Ventzislavova i UNITED for Intercultural Action.
Tinejdžerka Parwana Amiri stigla je iz Avganistana na grčko ostrvo Lezbos 2019. godine, nadajući se sigurnijem i srećnijem životu. Ono što je zamišljala kao bezbedan evropski raj bio je zapravo prenapunjen i ujedno nedovoljno opremljen izbeglički kamp, koji je i ostao napušten od Evropske unije, uprkos institucionalnoj fundamentalnoj ideji o solidarnosti. Razočarana, ali ne i obeshrabrena, Parwana Armani uzela je olovku i počela da piše o svom iskustvu u kampu. Serijom pisama i fotografija dokumentovala je užasne uslove u prostoru koji odvraća ljude od dolaska. Pisma su napisana iz njene i perspektive drugih izbeglica, s obzirom da je bila samo jedna od mnogih koji su tražili mir, jednakost, sreću, bezbednost, obrazovanje i slobodu. Umesto toga, zatekli su “Tvrđavu Evropu”, navedeno je u najavi izložbe, koja će delom biti održana i na internetu.
Inspirisana putovanjem Parwane Amiri od Avganistana do Grčke i njenim tekstom “Moja olovka se neće slomiti, ali granice hoće”, izložba je nastala na osnovu javnog poziva Apexarta, važnog i politički angažovanog neprofitnog umetničkog prostora (291 Church Street).
Pojedini umetnici zastupljeni na izložbi predstavili su izbegličke nade i aspiracije, kao i sopstvena iskustva prelaska granica, dok drugi daju odgovor na dihotomiju između solidarnosti i nacionalizma ili istražuju granice i migrantsko pitanje iz rasne ili rodne perspektive. Izložba, kako je istaknuto, ultimativno dokazuje da jedna olovka, četkica ili klik mogu probiti granice.
Tanja Ostojić, Looking for a Husband with EU Passport, 2000-05, deo instalacije u Muzeju Jugoslavije (Devedesete), 2019-20, foto: SEEcult
Izložba obuhvata i onlajn razgovore, počev 10. februara i diskusije “Solidarnost izvan granica” sa Parwanom Amiri, koja je sada bazirana u Nemačkoj, te sa predstavnicima UNITED List of Refugee Deaths i fotografkinjom Marily Stroux, dugogodišnjom aktivistkinjom grčkog bloga w2eu i organizacije No One is Illegal, koja je prva srela Parwanu kada je stigla sa porodicom na Lezbos.
Za 3. mart najavljen je onlajn razgovor sa Tanjom Ostojić povodom njenog rada “Tražim muža sa pasošem EU” (2000-2005).
Izložba će biti otvorena do 11. marta.
*Naslovna fotografija: My Pen Won't Break but Borders Will, 2019-2022.
(SEEcult.org)
