Struka za promene na Oktobarskom salonu

Način izbora i struktura Odbora Oktobarskog salona, zaduženog za program te međunarodne izložbe savremene umetnosti, ispostavio se tokom javnih diskusija u okviru proteklog 59. Oktobarskog salona kao ključni problem koji bi trebalo rešiti kako bi ta manifestacija zaista doprinosila razvoju domaće umetničke scene i njenom povezivanju sa svetom, ali i edukaciji i razvoju publike.

Simpozijum srpskog ogranka Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA Srbije), kao i javni razgovor Kuda ide Oktobarski salon?, održan u organizaciji Kulturnog centra Beograda (KCB), AICA Srbije i portala za kulturu SEEcult.org, pokazali su da međunarodni karakter OS, uveden 2004. godine, ima opštu podršku stručne javnosti, pa čak i njegovo bijenalno održavanje – uvedeno 2014. godine odlukom Skupština grada Beograda, uz tada burne reakcije. Posebno je naišao na podršku učesnika razgovora o budućnosti OS povratak otvaranja te izložbe na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, 20. oktobar. Nepodeljeno je i mišljenje da bi sredstva za OS trebalo da budu povećana, kao i budžet za kulturu uopšte, kako na nivou Grada Beograda, tako i na nacionalnom nivou.

Razgovori o OS pokazali su i da postoji opšta saglasnost da bi veći deo budžeta trebalo da bude fokusiran na produkciju radova domaćih umetnika – kako bi ta manifestacija, koja u polju vizuelnih umetnosti ima najveći budžet iz javnih fondova, imala i snažniji uticaj na razvoj domaće umetničke scene.

Ideja o pretvaranju Oktobarskog salona u bijenale po ugledu na već postojeća bijenala u svetu, koja imaju znatno veće budžete, ali i organizacione, infrastrukturne i druge kapacitete, ponovo je naišla na otpor stručne javnosti u proteklim diskusijama, a i inače je stavljena u zagradu u nazivu 59. OS.

Protekli Oktobarski salon bio je i koncepcijski posvećen preispitivanju i obeležen je nizom specifičnosti u odnosu na protekla izdanja koja su od 2004. godine međunarodna. Kulturni centar Beograda, koji već decenijama organizuje OS u ime Grada Beograda kao osnivača, ovoga puta je dobio i ulogu kustosa, pa je koncept 59. izdanja osmislila Zorana Đaković Minniti sa timom KCB-a.

Prvi put bez posebnog naziva, zasnovan na konceptu koji je osmišljen prevashodno u razgovoru sa pozvanim umetnicima, 59. Oktobarski salon odlikovala je i snažna programska saradnja sa organizacijama sa vaninstitucionalne scene – Udruženjem likovnih umetnika Srbije (ULUS), AICA Srbija i Asocijacijom Nezavisna kulturna scena Srbije, kao i sa većim brojem javnih ustanova kulture i obrazovanja. OS je prvi put imao i umetnika u fokusu, odnosno umetnicu Milicu Tomić koja se predstavila u svim galerijskim prostorima KCB-a izložbom realizovanom u saradnji sa drugim umetnicima i kustoskinjom Jelenom Vesić.

Iako su predstavnici Grada Beograda i Ministarstva kulture Srbije izrazili na otvaranju 59. OS otvorenost za sve predloge i sugestije u pravcu promena, javni razgovor o budućnosti OS protekao je bez njihovog prisustva, ali uz nezvanično izraženu spremnost za dalji dijalog.

Dvočasovni javni razgovor “Kuda ide Oktobarski salon?”, u kojem su učestvovali članovi Odbora OS Danica Jovović Prodanović (predstavnica KCB-a u tom telu) i Vuk Vidor, umetnik, kao i drugi umetnici, istoričari umetnosti i kustosi, te gosti iz regiona, potvrdio je zainteresovanost stručne javnosti za dijalog sa nadležnima o budućnosti te manifestacije, ali je ostalo otvoreno pitanje kako ga izdejstvovati ukoliko ne bude spremnosti druge strane.

Umetnica Milica Tomić podsetila je u pisanoj izjavi povodom razgovora o budućnosti OS da su predstavnici MK i gradskih vlasti najavili uoči otvaranja 59. OS da će se o budućem obliku te izložbe razgovarati, jer još nisu doneli odluku kako će ona izgledati. Milica Tomić ocenila je da u procesu kreiranja budućnosti jedne tako važne izložbe moraju da učestvuju oni koji zapravo čine i kreiraju umetničku scenu.

“Reč moraju pre svega da imaju umetnice, umetnici, kustosice, kritičari, aktivisti, teoretičarke, oni koji svakodnevno u nemogućim uslovima, nanovo iz praha i pepela kreiraju umetničku scenu Beograda”, poručila je Milica Tomić i ocenila da bi razgovor “Kuda ide Oktobarski salon?” trebalo da preraste u javni dijalog radnica i radnika u kulturi i predstavnika vlasti, koji bi bio poželjan najmanje jednom godišnje. Predstavnici vlasti, kako je navela, ne bi trebalo da se pojavljuju samo na otvaranjima, već imaju obavezu da obaveste javnost na šta i koliko je novca potrošeno, kakve su namere u budućnosti i kako se sprovode planovi koje su obećali, te kakva je kulturna politika date godine.

Danica Jovović Prodanović, koja od 1997. godine učestvuje u organizaciji Oktobarskog salona, pokrenutog 1960. godine, podsetila je da se ta manifestacija do 2004. godine, kada je postala međunarodna, dosta tražila. Te dinamične promene dovodile su i do variranja u kvalitetu, a u diskusiji su u tom pogledu posebno negativno ocenjena pretposlednja dva izdanja, kada su umetnički direktori bili kustosi i ujedno bračni parovi Danijel i Gunar Kvaran (57. OS - Čuda kakofonije, 2018) i Ilarija Marota i Andrea Baćin (58. OS - Sanjari, 2021).

U diskusiji koju su moderirale Milica Pekić iz AICA Srbija i Vesna Milosavljević ispred portala SEEcult.org, kao ključno pitanje više puta je naglašena kompetencija članova Odbora Oktobarskog salona, uz ocene da postojeće rešenje u Pravilniku OS omogućava da Skupština grada po sopstvenom nahođenju bira članove tog tela, omogućavajući na taj način upliv ličnih i drugih interesa, iako je reč o manifestaciji koja se finansira iz javnih budžeta i trebalo bi da i služi u javnom interesu.

Danica Jovović Prodanović navela je da bi Odbor OS trebalo da bude tvorac programskog zadatka, zbog čega bi u svom sastavu trebalo pre svega da ima ljude koji predstavljaju stručnu javnost – umetničku, istoričarsko-umetničku i kustosku. U trenutku kada je OS postao međunarodna manifestacija, kako je podsetila, u Odboru su sedeli Bojan Bem (predsednik), Goran Desančić, Ivanka Zorić, Dragana iIić, Veljko Lalić, Dragana Palavestra, Zoran Todović i Natalija Cerović i ona sama. Te prve godine međunarodnog OS umetnička direktorka bila je Anda Rotenberg, a u žiriju su bili Gerald Mat, Magda Karneči, Branimir Karanović, Dejan Sretenović i Biljana Tomić, koja je i ove godine u žiriju.

Problem u vezi sa Odborom OS, kako je ocenjeno, leži u Pravilniku o Oktobarskom salonu, budući da je definisano samo to da to telo imenuje Skupština grada, ali ne stoji iz čijih redova dolaze članovi. Odbor, prema Pravilniku, treba da imenuje umetničkog direktora iz “reda afirmisanih ličnosti iz oblasti kulture, na period od dve godine”.

Neophodnost uspostavljanja kompetentnog Odbora OS je i među neformalnim zaključcima simpozijuma AICA Srbija, koje je prenela predsednica Upravnog odbora tog udruženja, istoričarka umetnosti i kustoskinja Jelena Vesić, navodeći da bi članovi Odbora trebalo da imaju konkretno i kompetentno iskustvo, da poznaju modalitete rada na takvim manifestacijama savremene umetnosti u različitim okolnostima i da mogu da promišljaju izložbe sličnog karaktera, odnosno da imaju znanja i iskustva o istoriji i politici velikih izložbi…

“Svako ko to nema treba da se povuče iz Odbora OS”, rekla je Jelena Vesić, dodajući da bi Odbor OS trebalo da se bavi suštinom manifestacije, ne fiksirajući pritom njen format, jer treba da podrazumeva određenu dinamiku.

“Odbor bi trebalo da postavi projektni zadatak za kustose koji prihvate poziv da preuzmu ulogu umetničkog direktora kako bi mu pristupili sa odgovornošću prema konkretnim organizacijsko-produkcijskim, tematskim i istorijskim kontekstima”. Odbor treba u tom smislu da pruži prenos znanja i postavi svojevrsne kriterijume u vezi sa tim šta treba da proizvede što se tiče koncepcijske strane, dodala je ona.

“Treba da bude fokus na produkciji, radovima in situ, na edukaciji, da se otkriva novi način prolaska kroz grad - novi prostori, da se OS proširuje van galerijskog porstora, da uvek postoji neka vrsta zapleta, što znači da treba misliti prostorno”, navela je Jelena Vesić, navodeći na osnovu diskusije na simpozijumu AICA Srbija i da je u kustoskom smislu dobar model koji podrazumeva saradnju profesionalca situiranog u ovdašnoj sredini i nekog ko dolazi izvana, kako bi se kustoska koncepcija razvijala kao vrsta dijaloga i doprinela razbijanju dihotomije lokalnog i međunarodnog.

U razgovoru je ukazano i na problem kapaciteta KCB-a kao multidisciplinarnog kulturnog centra koji za tako veliku manifestaciju kao što je OS praktično mora da angažuje gotovo ceo kolektiv, koji se pritom sistematski smanjivao od 2009. godine zbog ograničavanja zapošljavanja u javnom sektoru, dok je broj programa rastao.

Neformalni zaključak razgovora u tom kontekstu je i to da bi pri KCB-u trebalo formirati posebno odeljenje koje bi se bavilo samo Oktobarskim salonom, budući da, kako je napomenula Danica Jovović Prodanović, nije reč samo o velikoj manifestaciji, već i o brizi za Kolekciju OS, koja je narasla na oko 200 radova, od kojih su neki proglašeni za kulturna dobra.

Ocenjeno je i da svakako ne bi trebalo osnivati novo pravno lice, s obzirom na višedecenijsko iskustvo KCB-a kao organizatora i realizatora OS, niti bi trebalo “uvlačiti” OS u nadležnost Centra beogradskih festivala (Cebef), poput nekih filmskih i muzičkih gradskih manifestacija. “Verovatno bi bilo dobro kada bi se osnažio KCB i stvorila jedinica koja bi se bavila Oktobarskim salonom po svim pravilima koja bi trebalo da važe za tako veliku manifestaciju”, rekla je Danica Jovović Prodanović, podsetivši da je svojevremeno postojao kustos OS kao osoba koja je rukovodila operativno-administrativnim poslovima, pored selektora, odnosno umetničkog direktora.

I umetnik Vladan Jeremić, koji je ove godine, inače, uspeo da obiđe sva najveća bijenala (Venecijansko, Dokumenta u Kaselu, Manifesta u Prištini i Berlinsko), ocenio je da je najveći problem OS upravljanje tom manifestacijom, čiji pravilnik ne definiše da je u njenom fokusu podrška i razvijanje domaće scene, produkcija novih radova… Kao posebno čudno naveo je da u pravilima OS nema ničega o načinu na koji se uređuje odnos prema publici, odnosno javnoj sferi, već piše da Odbor usvaja marketinški plan, što podrazumeva i publiku. “To bi značilo da Odbor može da odluči da to bude manifestacija zatvorenog tipa koja uopšte ne komunicira sa javnošću, već podržava recimo samo galerijsku scenu i okuplja samo grupu kolekcionara i galerista”, dodao je Jeremić, naglasivši da je fundamentalno rešiti proceduralne aspekte OS, odnosno promeniti Pravilnik.

Jedno od otvorenih pitanja u vezi sa OS je i to da li su gradske vlasti, odlukom da postane bijenalna manifestacija, nameravale samo da promene ritam i obezbede nešto veći budžet nego što bi bio da se održava jednom godišnje, ili je reč o ideji pretvaranja OS u “Beogradsko bijenale”, koja je u diskusiji gotovo jednodušno odbačena.

Deo diskusije odnosio se i na značaj OS za lokalnu scenu, uz ocene da je marginalizovana u poslednjih nekoliko izdanja, s obzirom na izbor malog broja domaćih umetnika, nepovezanost sa specifičnostima ovdašnje sredine i odsustvo sredstava za produkciju radova, odnosno preusmeravanje velikog dela budžeta za osiguranje i transport radova stranih umetnika.

Prema rečima umetnice Ane Adamović, koja je učestvovala više puta na OS, uključujući i 59. izdanje, Oktobarski salon je postao bitniji kada je internacionalizovan, jer je, posebno u vreme kada nisu radili muzeji zbog rekonstrukcije, to bila retka prilika da se domaći umetnici predstave pored stranih kolega.

“OS jeste bitna izložba, nije bilo koja izložba - mi nemamo veću izložbu savremene umetnosti…”, rekla je ona, dodajući da je, međutim, poražavajuće bilo na pretposlednja dva izdanja to što su “sve pare utrošene na osiguranje i transport”.

“Značaj za našu scenu jeste produkcija, jer javne pare treba da služe tome – ne da se naši radovi prodaju, nego da se prvi put pojave… Ove godine napravljen je veliki iskorak u tom pogledu i to je najznačajnije što se desilo. To bi trebalo da postane praksa… Za zemlju Srbiju to je najblaže rečeno ravno čudu”, rekla je Ana Adamović, koja je 2021. godine učestvovala na Bijenalu u Sao Paolu.

Na značaj Oktobarskog salona u regionalnom kontekstu, kao i na potrebu očuvanja dosadašnjeg naziva te manifestacje, ukazali su i kustoskinja MSU u Zagrebu Leila Topić, koja je ove godine bila i kustoskinja Zagrebačkog salona, i kustos i likovni kritičar Miha Colner iz Slovenije, koji već godinama prati OS, a učestvovao je i u serijalu “Kritika na delu” o 58. izdanju te manifestacije.

Leila Topić ocenila je da ne treba postavljati pitanje po principu ili – ili, jer OS treba da bude manifestacija važna za lokalnu produkciju, osnaživanje umetnika i dragocenih institucija, poput KCB-a, ali s druge strane, zašto ne raditi i stvari koje su zanimljive međunarodnoj zajednici.

“Umetnost postaje globalna u svakom smislu, i pozitivnom i negativnom. Nemaju smisla dihotomije. Najbitnije je krenuti od snaženja vlastite scene”, poručila je Leila Topić, koja učestvuje sa kustosom Goranom Milovanovićem, direktorom Galerije “Božidar Jakac” iz Slovenije, u ovogodišnjem serijalu “Kritika na delu” o Oktobarskom salonu i regionalnom projektu posvećenom kritici “Svet oko nas – Širenje prostora kritike”.

Miha Colner istakao je da je Oktobarski salon “sigurno najznačajnija manifestacija savremene umetnosti za koju se zna u regionu”, te da je, uprkos svim problemima, ove godine prilično dobar.

“Vidi se da je relativno low budžet, ali to je situacija u celom regionu. I u Sloveniji se radi sa niskim budžetima…”, rekao je Colner, pominjući i problem bazične infrastrukture OS, s obzirom na nemogućnost daljeg korišćenja zgrade Muzeja grada u Resavskoj (zbog planirane rekonstrukcije), kao i druge probleme. “Što se tiče pitanja rebrendinga, za tim nema nikakve potrebe. Oktobarski salon je to što jeste, ne treba da se zove drugačije. Treba samo malo više para”, zaključio je Colner.

Budžet 59. Oktobarskog salona, inače, iznosio je 25 miliona dinara (nešto više od 200.000 dinara), što je za deset miliona više nego što je Grad Beograd izdvojio za vizuelnu umetnost na godišnjem konkursu, čiji je budžet ukupno bio oko 90 miliona. Ipak, budžet 59. OS ne može se porediti sa budžetima velikih svetskih bijenala, poput Manifeste, za koju se odvaja od šest do osam miliona evra, ili Venecije, čiji je budžet oko 14 miliona evra, dok se za Dokumenta izdvaja čak više od 40 miliona evra.

Prema oceni istoričara umetnosti Branislava Dimitrijevića, neće se ništa desiti ni sa Oktobarskim salonom ni sa bilo kakvom kulturnom politikom dok je aktuelne vlasti u Beogradu.

“Nemamo kome da se obratimo. Niko se nije pojavio. Ne znamo ni ko su. Znamo za nekoliko umetnika sa Fakulteta primenjenih umetnosti i ljudi bliskih njih, koji su uzurpirali sve upravne odbore, sve institucije, žirije, pa se divimo nekom izuzetku kao što je ove godine Venecija, kada je igrom slučaja, Ministarstvo kulture imenovalo žiri stručnih ljudi koji je doneo odluku (o učešću Vladimira Nikolića) u svrhu jezika savremene umetnosti. MSU – pa to je sve deo toga, iz MSU stručni ljudi odlaze, tamo nema skoro više nikog, niti će doći. Ništa se neće dogoditi dok se politička situacija ne promeni, jer je takva da isključivo pogoduje nečemu što je ekstremno mediokritetstvo u polju kulture”, ocenio je Dimitrijević, dodajući da bi bilo dobro uraditi stručni elaborat o mogućoj budućnosti OS, ali je pitanje ko bi ga uopšte naručio, jer “u ovom trenutku kulturnu politiku vode diletantni, koji su se zatekli igrom slučaja i poznanstava kao članovi odbora, direktori muzeja…”.

“To su ljudi koji nikakve veze nemaju ni sa čim, osim što imaju partijsku knjižicu SNS, a onda kažu da ni ranije nije bilo bole. Pa bilo je malo drugačije!”, naveo je Dimitrijević.

Član Odbora OS Vuk Vidor (Veličković) istakao je da “nije profesionalac ni Odbora, ni bilo kakvog političkog sastava”, te da mu je uvek bio interes da se domaća scena pozicionira na internacionalnom nivou i ništa drugo”. Smatra da bi OS trebalo da zadrži specifičnost i naziv Oktobarski salon, a ne “bijenale”, te da “ne treba kopirati druge”.

“Očigledno je OS manifestacija koja je jedina uspevala da dovede i strane umetnike i kustose koji nas onda pozicioniraju i nekako se neki reflektor okrene ka Srbiji i Beogradu i prikaže se nesto iz neke pozicije egzotike koja je u svetu umetnosti uvek interesantna. Vidimo da se egzotika uvek ponavlja. Imate sad trendove indijskih umetnika, afrički… Moja želja je da se jednog dana svetska scena malo ozbiljnije pozabavi našom scenom, pošto mislim da imamo jako interesantne umetnike koji preživljavaju na razne načine”, rekao je Vidor, koji je u diskusiji više puta reagovao na insistiranje na kompetentnosti Odbora, ocenjujući ujedno da domaća scena i nema prevelik broj stručnjaka, te da to nije slučaj ni u Francuskoj, u kojoj delimično živi i radi.

“Nema tu sedimentacije, to je jedan svet… Znam da ljudi vole da dele. To je jedna celina vrlo kompleksna. Ako gledamo sa intelektualne pozicije, malo zasterele, nećemo nikad postići ništa”, rekao je Vidor, koji je izazvao polemične tonove i stavom o ulozi OS u odsustvu razvijenog galerijskog sistema i tržišta umetnosti.

“Moja vizija je da (na OS) bude pola naših (umetnika), pola stranih, da to bude neki magnet, da se posle preokrene ka svetskoj sceni… Nemamo galerije, nemamo ekonomski sistem koji pravi situaciju da je privreda zainteresovana, nemamo poreske olakšice… Već godinama pričam šta sve treba da se uradi kako bi umetnička scena procvetala - govorim o rumunskom i nekim drugim modelima, koji daju impulse da se scena stabilizauje. A da mi uvek zavisimo od države i da li će država da kupuje od umetnika – to je socijalizam”, rekao je Vidor.

Milica Pekić ukazala je, s druge strane, da nije isto da li se plasiraju domaći umetnici na svetsko tržište ili se na domaćoj sceni proizvodi sadržaj koji će za međunarodni kontekst biti relevantan.

“Velika je razlika u tome, jer govorimo o javnom budzetu, manifestaciji koja se finansira iz javnih sredstava, ne govorimo o galerijama kojima je cilj da prodaju radove umetnika, to je druga logika. Pričamo o javnim resursima, što uopšte ne ograničava privatne galerije da učestvuju na sajmovima, ali ako pričamo o javnim resursima, to mora imati javni značaj i na lokalnoj i na međunarodnoj sceni”, konstatovala je Milica Pekić.

Jelena Vesić takođe je naglasila da je Oktobarski salon institucija koja se finansira javno, “nešto što je kao školstvo i zdravstvo”.

“Jedno je galerijski sistem i svakako treba da postoji, da – treba da se olakšice privatnicima da ulažu u kulturu, ali govorimo o javnim budžetima”, rekla je ona i dodala da se i prilikom svojevremenog učešća u konkursnoj komisiji, kada se povela diskusija da li treba podržati privatne galerije da učestvuju na sajmovima umetnosti u inostranstvu, žestoko tome suprotstavila, jer smatra da je “trgovina umetnošću nešto što treba da bude samoodrživo. Ako se neće trgovati, nego misliti za društvene ciljeve, za produkciju umetnika, kritike, onda će se raditi na drugi način”, dodala je Jelena Vesić, koja je
primetila i da je nekoliko poslednjih OS bilo čvrsto na poziciji antiintelektualizma, što je “opšta pozicija desničarskog zaokreta u svetu, trampističkog sindroma…”

Prema mišljenju Leile Topić, gradske vlasti bi trebalo da daju slobodu stručnjacima u osmišljavanju OS, ali i globalno ulazimo u postekspertno društvo, na šta je Jelena Vesić ukazala pominjanjem deintelektualizacije.

“Najvažnije je da se mi dogovorimo šta želimo i koliko nam novca treba. Da citiram jednog velikog umetnika: ‘Seronjo, daj pare!”, rekla je Leila Topić, pominjući natpis na jednom od radova Raše Todosijevića.

Prema njenim rečima Zagrebački salon, koji je kurirala ove godine, nesamerljiv je sa Oktobarskim.

“OS je međunarodna smotra već neko vreme i zaista ima važnu reputaciju u regiji, a Zagrebački je svesno sveden na nacionalni nivo, jer Zagreb nema kapacitet da napravi međunarodni, mada je bila takva ideja, ali se nije održala zbog finansijske situacije. Važno je da ostane Oktobarski salon, a ne da se pretvori u bijenale. Kustoske analize pokazuju da bijenalizacija dovodi do učinka koji negativno deluju na scenu. OS je važan zbog izvornosti i unikatnosti”, naglasila je Leila Topić, dodajući i da je bitno priznati vlastito znanje i domete, te naći saveznike u smislu građenja scene na opštu korist i u javnom interesu, bez obzira da li je novac javni ili privatni.

“Nema lepše stvari nego uzeti novac od privatnika i pretvoriti ga u javno dobro, kao što smo napravili mi za ovo izdanje Zagrebačkog salona, jer nismo dobili dovoljno novaca da nagradimo umetnike. Ali, uzeli smo od sponzora. To je lepota da iskoristiš kapital u borbi protiv njega samog! Neće postojati takav sistem koji će podržavati kritičko mišljenje, nikada nije ni postojao”, rekla je ona i dodala da u tom pogledu treba raditi na privremenim savezništvima.

Umetnik Vladimir Nikolić rekao je da budžet Oktobarskog salona vidi kao jedini problem, te da je pitanje budućnosti te manifestacije za ljude koji su u poziciji da vode kulturnu poliku i treba da dobiju od struke neke zahteve.

“OS je najrelevantnija manifestacija savremene umetnosti ovde i nema razloga da to potvrđujemo… Mnje-više od kad se bavim umetnošću OS je međunarodna izložba i ima sve to što bismo rekli da je budućnost. Vidim samo jedan probem – ne mozeš da napraviš relevantnu izložbu sa 200.000 evra. Treba kao scena da budemo u stanju da tražimo od onih koji određuju koliko će novca dati. Oni to sami od sebe neće… Da sam ja Grad, ne bih pitao po ulici, nego bih pogledao koliko koštaju bijenala u Istanbulu, Atini, Poznanju… Koliko donosi lokalnoj sceni i koliko moraš da uložiš novca da bi imao merljiv efekat i onda bih u odnosu na to sagledao mogućnosti… Mi radimo sa 200.000 evra jer ne moraju da nas slušaju, nemamo nikakav ucenjivački kapital i kapacitet kao struka i scena da izvršimo pritisak na njih. Na ovu aktuelnu vlast posebno je teško izvršiti pritisak, ali da se ne lažemo - nije nam išlo bolje ni sa onom prethodnom u smislu veličine budžeta”, rekao je Vladimir Nikolić, koji je predstavljao Srbiju na proteklom 59. Bijenalu u Veneciji i sam se suočio pritom sa brojnim problemima.  

Što se tiče koncepcije OS, to je prema njegovom mišljenju stvar javne debate.

“Da li će biti zapravo u funkciji nekog privatnog kapitala koji će ovde da završva druge poslove, da dolazi do nekih nekretnina koje su sad slobodne itd. ili ćeš u tom luksuzu da ne zavisiš od tržišta, kada javnim budžetom radiš, moći da se baviš neklim drugim pitanjima koja nisu samo refleksija tražista. Ali, to je pitanje koncepcije i pitanje novca”, rekao je Nikolić i ocenio da “OS već jeste sve to što treba da bude - međunarodna izložba na kojoj se susreću lokalni i međunarodni umetnici i kustosi”.

Razgovor o Oktobarskom salonu delom se odnosio i na svrhu diskusija u kojima se nadležni ne pojavljuju, pa se nikakav pomak po pravilu i ne dogodi. Nadu da bi ovoga puta moglo da bude drugačije uliva to što je sam kolektiv KCB-a imao potrebu da se na 59. OS čuju različiti glasovi kako bi se obratio Odboru i predstavnicima osnivača.

“Ne možemo preuzeti odluku donosioca odluka, ali možemo da napravimo neku vrstu zaključaka da se iznese na Odbor, a samim tim da prenese sekretaru za kulturu. Iz razgovora sa predstavnicima Ministarstva kulture – pomoćnikom za savremeno stvaralaštvo Radovanom Jokićem čuli smo da su spremni na razgovor. Možemo izneti ove zaključke, mišljenje struke i umetničke zajednice, i videti šta dalje sa tim, izaći u javnost…”, rekla je Danica Jovović Prodanović.

U ime organizatora, Milica Pekić i Vesna Milosavljević zahvalile su učesnicima, izrazivši uverenje da se u razgovoru čulo dosta korisnih informacija i gledišta.

“Mislim da je ovaj susret, kao i Simpozijum AICA Srbija, jako informativan, da je omogućio da se čuje šta zainteresovana javnost i naše kolege iz regiona misle i očekuju, kako vide OS i kuda bi mogla da ide ta manifestacija”, rekla je Milica Pekić. “Ako nam je stalo od OS i daljeg razvoja scene i svega čemu može da doprinese – i publici, i sutra edukaciji dece, trebalo bi svi da se uključimo u javne rasprave i probamo da dođe do suštinskog dijaloga, a nadamo se da će i ovaj razgovor biti koristan kolegama u KCB-u i članovima Odbora – makar u argumentacijama prilikom obraćanja Gradu”, dodala je Vesna Milosavljević.

Osim Danice Jovović Prodanović i Vuka Vidora, inače, u aktuelnom Odboru OS su i zamenica gradske sekretarke za kulturu Gordana Goncić (predsednica), v.d. direktora KCB-a Aleksandar Ilić i direktorka Muzeja grada Beograda Jelena Medaković.

Gordana Goncić izjavila je uoči svečanog otvaranja 59. Oktobarskog salona da je odluka o poveravanju te manifestacije KCB-u doneta “iz potrebe da se najznačajnija, najvoljenija, ali i najkritikovanija izložba preispita ne samo u svom konceptu, već i kako je nastala, sa kakvom vizijom, kako se odvijala, gde je grešila i kuda u tom dijalogu između umetnika, umetničkih dela, stručne javnosti i uošte publike može da se dođe do novih smernica i odgovora”.

Iako su sve opcije otvorene, kako je rekla, lično će se zalagati da OS ostane međunarodna manifestacija, kao i da budžet bude još veći, s obzirom da je jedna od retkih prilika za produkciju novih radova domaćih umetnika.

Sa mogućim promenama složio se i pomoćnik ministarke kulture za savremeno stvaralaštvo Radovan Jokić, koji je istakao da je Ministarstvo kulture prepoznaje u OS “jednu od najznačajnijih događaja u sferi vizuelne umetnosti i taj kontinuitet očuvanja likovnih istina i kompetentnih mišljenja” već više od 60 godina. “Svakako pozdravljamo i za poštovanje je hrabrost da se ovogodišnji OS zaustavi u obliku preispitivanja, u osvrtu”, dodao je Jokić na uvodnoj konferenciji za novinare i obećao da Ministarstvo kulture “pomoći nepokolebljivom namerom da OS opstane”.

I gradska sekretarka za kulturu Nataša Mihailović Vacić istakla je na svečanom otvaranju 59. Oktobarskog salona nameru da se u dalji razvoj OS i formata te manifestacije uključe umetnici i stručna javnost, ali i najšira publika. Budući da je preispitivanje u osnovi koncepta 59. OS, gradska sekretarka rekla je da želi da se, po završetku 59. OS, uz učešće svih, pronađe odgovor kako i kuda dalje.

“Budući da je u osnovi koncepta 59. OS preispitivanje nasleđa te najvažnije manifestacije likovnog stvaralaštva kod nas, želim da, nakon što se završi, zajedno sa nama u Sekretarijatu i Upravi Beograda, anticipramo sve krize kroz koje je OS prolazio i prolazi još od 90-ih godina, koje su se na Oktobarac odrazile kako su se odrazile i na celo društvo, i da probamo da nađemo odgovor na pitanje kuda i kako sa Oktobarcem. Ono što se nameće kao asocijacija je da OS od tih 90-ih traga za samim sobom i da svi mi ljubitelji Oktobarca treba da ujedinimo snage i pronađemo prava rešenja kako bi postao impuls umetničkog stvaralaštva za ovaj deo Evrope”, rekla je Nataša Mihailović Vacić.

Nagrada 59. Oktobarskog salona dodeljena je Milici Rakić, specijalnu nagradu dobila je Sanja Anđelković, a počasna nagrada dodeljena je Želimiru Žilniku.

Produkcionu podršku dobio je Antonio Grgić u saradnji sa Joanom Knežević.

(SEEcult.org)