• Search form

16.11.2017 | 16:23

Labjutov Sudnji dan u JDP-u

Labjutov Sudnji dan u JDP-u

Predstava “Sudnji dan”, prema tekstu Nila Labjuta o intimnim dilemama jednog preljubničkog para u noći nakon terorističkog napada u Njujorku 11. septembra 2001. godine, biće premijerno izvedena 18. novembra na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Jane Maričić.

Umetnički direktor JDP-a Gorčin Stojanović istakao je da se u komadu prepliću ta dva motiva i da, “kao i uvek kod Labjuta, postoji dovođenje u pitanje takozvanih temeljnih moralnih i humanih vrednosti”.

“Odnos dvoje preljubnika dešava se na fonu nečega što nije tek tragedija, nego je jedan od temeljnih događaja naših života, sve i da ni na kakav način nemamo veze sa njim. Od tog trenutka svet više nije isto mesto kao što je bio do tada”, izjavio je Stojanović 16. novembra na konferenciji za novinare.

Napominjući da je Labjut za njega najveći živi američki dramski pisac, Stojanović je ocenio da kod tog autora “svaka rečenica može da se kaže na mnogo načina - ciničan, nežan, duhovit, gorak, a i sve to u isto vreme”.

“Sudnji dan” jeste duodrama, ali i “ozbiljna pozorišna predstava, koja je rađena bez umetničkog kompromisa i koja će, nadam se, biti vrlo gledana”, rekao je Stojanović.

Uloge Ebi i Bena igraju Aleksandra Janković i Milan Marić. Scenografiju je kreirala Marija Kalabić, kostime Maria Marković Milojev, a kompozitor je Božidar Obradinović.

Rediteljka Jana Maričić, koja prvi put radi u JDP-u, primetila je da komad samo naoko deluje pitko, šarmantno, gotovo kao komedija.

“Međutim, proces rada je bio izuzetno naporan zato što smo u startu shvatili da bi bez duboke, suštinske analize prirode odnosa među likovima i taj humor zvučao lažno. U tom smislu, humor je samo glazura na torti koju smo mesili puna dva meseca, a bez koje to ne bi bila baš ta torta”, izjavila je rediteljka.

Jana Maričić je ocenila da Labjut “ide dalje i dublje od uobičajenih pitkih urbanih komada anglosaksonske dramaturgije”. Kako je naglasila, svu svoju energiju je uložila “prevashodno u analizu komada i u rad sa glumcima kako bi ispratili tu emocionalnu putanju koja nadrasta većinu savremenih urbanih priča”.

“Napolju je smak sveta, ali se mi bavimo onim što se dešava u stanovima. Ne zato što zanemarujemo ili podrazumevamo smak sveta, nego zato što pitanje: kako ja sada da živim u svetu u kojem je tako nešto moguće, nadrasta sva druga pitanja. Nadrasta i šok i sažaljenje, saosećanje sa žrtvama. Od 11. septembra svako malo bude nekakav dokaz da nije pogrešno osećati se veoma nesigurno u zapadnom svetu. Svako malo bude neka Barselona ili Brisel... Ne postoji više sigurna tačka. U svetu u kojem je tako nešto moguće, u kojem više ne postoji okvir nekih mogućih ili dopustivih stvari, kako da ja napravim izbor šta da radim i kako da postupam? Šta je onda merilo mog ličnog svakodnevnog postupanja? Prema čemu da se odnosim kao prema autoritetu? O tom osećanju pritiska je ovaj komad”, izjavila je Jana Maričić.

Aleksandra Janković je istakla da je Labjut “jezivo zahtevan pisac”, ali da je kada je dobila tekst na čitanje već na polovini bila sigurna da želi i mora da ga radi.

“Noć pre prve mizanscenske probe imala sam tremu. Taj čovek traži da uđeš duboko u strukturu sebe, da izvučeš baš ono što si tako divno spakovao, psihijatrima, tabletama i divnim zaboravom za koji misliš da postoji. Ali zaborav ne postoji, ćelije, mišići, kosti sve pamte i u trenutku to izlazi napolje”, rekla je Aleksandra Janković.

Milan Marić je, takođe pominjući fasciniranost Labjutom, rekao da tekst tokom čitanja deluje lako i logično, ali da se kada krenu probe “sve zalaufava i samo ideš sve dublje i dublje, do pitanja – da li ja smem kod sebe da načinjem neke stvari”.

“Moglo je da prođe i na lakši način, pozorište svašta trpi, ali ne znam kako bih sebe podneo, sa svešću šta taj čovek nudi, ako bih stao na pola i rekao - ovo je dovoljno. U komadu mi je najinspirativnije, ako za trenutak maknemo terorizam kao politički čin, da postavimo sebi pitanja: kada mi postajemo teroristi prema svojim najbližima, kada mi to naše intimne avione zakucamo u nekoga i za 15 minuta ga porušimo i da li to radimo”, izjavio je Marić.

Pisac, scenarista i reditelj Nil Labjut radi jednako uspešno za pozorište, film i televiziju. Dobitnik je brojnih nagrada, a njegove drame izvode se na scenama širom sveta.

U JDP-a igrano je “Razvaljivanje“ (premijera 2004. godine u režiji Ive Milošević), u Beogradskom dramskom pozorištu “Neke devojke” (2006, Gorčin Stojanović), a u Ateljeu 212 “Oblik stvari” (2008, Marica Vuletić Naumović) i “Novi zavet i Dar mar” (2015, u režiji Marka Misirače).

Labjut je, kako navodi JDP u programu predstave, “klinički posmatrač” moderne Amerike, od dezorijentisanih radnika koji iz dosade maltretiraju gluvonemu ženu u njegovom debitantskom filmu “U društvu muškaraca” (In the Compay of Men, 1992) do tri ubice u komadu “Razvaljivanje”. U drami “Oblik stvari” (The Shape of Things, 2001) rasprava o prirodi umetnosti i vezama završava se “izrazitim nedostatkom zaključka”, kako tvrdi Suzan Klap: “Labjut se uopšte ne boji da ostavi publiku s gadnim ukusom u ustima”. U delu “Udaljeno odavde” (The Distance From Here, 2002) doneo je sliku otuđenja zaparložene američke periferije, nedostatka moralnih uverenja i sliku nasilja.

A u “Sudnjem danu” Labjut smelo sugeriše da napad na Svetski trgovinski centar, 11. septembra 2001, nije doveo do moralnog isceljenja pošto se muž i otac koji je preživeo napad, premišlja da li da se pritaji da bi ga proglasili mrtvim, i tako omogući sebi početak novog života s ljubavnicom.

U intervjuu za program predstave Jana Maričić je izjavila da “ima nešto arhetipsko u Labjutovim likovima”.

Ben je muškarac, konzervativan: njegov svetonazor je blago nagnut udesno, on ima porodicu, decu, u pravim je godinama sve to napravio i stekao, ima prilično poželjan posao za američkog, zapadnog belog muškarca njegovih godina. S druge strane, Ebi je žena, liberalna: emancipovana i daleko dominantnija, elokventnija od njega. Ona ruši jednu ali zato učvršćuje drugu vrstu stereotipa- ambiciozne, superiorne, usamljene žene, sa svim zahtevima koje emancipovana žena ima da ispuni, i s tim da se nije ostvarila kao majka. Ali dodir ta dva sveta zapravo nije sudar različitih, nego je priča o tome kako postoje dve strane u svakom čoveku, dva polariteta, i kako se taj dualizam u svakoj jedinki modeluje, pulsira. Da je napolju neki pljusak ili mali zemljotres, ne bi se desilo preispitivanje, ne bi se otvorila fundamentalna pitanja među njima. Ne, napolju je smak sveta (katastrofa koja se odvija u Njujorku 11. septembra 2001) i pod takvim pritiskom Ben i Ebi otvaraju velika pitanja. Naravno, to nije dovoljno da ih učini herojima. Ali je dovoljno da ih čini ljudima. Komad je upravo o tome što njihova dilema i problem mogu svakom da se dese, navela je Jana Maričić, koja je diplomirala pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti 2014. godine u klasi prof. Slavenka Saletovića i Ive Milošević, a sada je doktorand na FMK na studijskom programu za transdisciplinarne studije savremene umetnosti i medija.

*Foto: Nenad Petrović

(SEEcult.org)

Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r