Kuća snova za Dah teatar

Dah teatar, jedno od najstarijih nezavisnih profesionalnih pozorišta u Srbiji, koje ima zavidnu međunarodnu reputaciju, već godinama se suočava sa problemom prostora za rad i izvođenje programa, zbog čega pokreće kampanju kojom želi da skrene pažnju javnosti na svoj nezavidan položaj, kao i na slične probleme kolega sa nezavisne scene.

“Nas je javnost i do sada održala”, rekla je suosnivačica i rediteljka Dah teatra Dijana Milošević povodom problema sa prostorom u Osnovnoj školi “Kralj Petar II Karađorđević” na Vračaru, koji to angažovano pozorište koristi od 2003. godine, ali je zbog nerazumevanja novog školskog odbora ponovo u neizvesnoj situaciji. Tako je bilo i pre nekoliko godina, kada je Dah teatar opstao u Marulićevoj 8 pre svega zbog peticije kolega i drugih javnih ličnosti, podsetila je Dijana Milošević 15. juna na tribini u Kolarčevoj zadužbini.

Tribinom “Kuća za Dah”, na kojoj je učestvovao i savetnik u Ministarstvu kulture i informisanja Srbije Dimitrije Tadić, Dah teatar predstavio je i svoj gotovo 25-godišnji rad, kao i jedno od mogućih trajnih rešenja problema prostora – u vidu kolaborativnog umetničkog centra za izvođačke umetnosti koji bi bio izgrađen na Adi Huji, na osnovu idejnog projekta kojim je mlada autorka Nina Tica odbranila nedavno master na Arhitektonskom fakultetu u Beču.

     Nina Tica, Dijana Milošević i Dimitrije Tadić

Jedna od mogućih kuća za Dah i “slika budućnosti”, kako je to ekološki održivo i pažljivo osmišljeno arhitektonsko rešenje opisala Dijana Milošević, bila bi otvorena i za druge organizacije, a obezbedila bi prostor i za govorne, muzičke i druge programe, kao i za rezidencije i kraće boravke umetnika, naučnika i drugih gostiju kojima je potreban privatniji prostor od hotela ili hostela u kojima su obično smešteni.

Da problem sa prostorom postoji od osnivanja Daha 1991. godine, pokazala je i izložba fotografija “Kroz Beograd u DAH-u” Une Škandro na kojoj su prikazane sve lokacije na kojima je to pozorište, kako je rečeno, “gerilski boravilo” do ulaska u prostor u Marulićevoj.

Jedan od razloga takve situacije, kako je ocenjeno na tribini, jeste i neodgovarajući odnos civilnog i javnog sektora u kulturi.

“Želeli bismo normalan dijalog, recimo da u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koristimo malu salu koja je zauzeta samo par puta mesečno, ili salu na Fakultetu dramskih umetnosti, što bi bilo korisno i za studente”, rekla je Dijana Milošević, dodajući da bi takva vrsta saradnja trebalo da bude uobičajena praksa, kako je u pojedinim evropskim zemljama, a ne nešto što je povremeno i zasnovano na ličnim kontaktima.

I Dimitrije Tadić konstatovao je da saradnja javnog i civilnog sektora nije zadovoljavajuća, ali je naveo da slični problemi postoje širom Evrope i da to pokazuju i rezultati konkursa “Kreativne Evrope” jer je nedovoljno projekata nastalih u saradnji javnog i civilnog sektora.

     Dijana Milošević i Dimitrije Tadić

Iako se za javni sektor često vezuje tromost, a za civilni neka vrsta arogancije, i jedan i drugi čine ljudi, zbog čega je važno razvijati taj ljudski odnos među profesionalcima u oba sektora, rekao je Tadić. On je dodao da i istorijat Dah teatra, uprkos problemima, svedoči da je moguća saradnja sa različitim ustanovama u umetnosti i obrazovanju.

Direktorka Kolarčeve zadužbine Jasna Dimitrijević, jedna od retkih čelnih ljudi ustanova kulture koja podstiče saradnju sa civilnim sektorom, podsetila je da je svojevremeno u godišnjim planovima institucija kulture bila i stavka “nove inicijative” koja je upravo predviđala gostujuće programe aktera sa vaninstitucionalne scene. Toga više uglavnom nema, pri čemu institucije, čiji su osnivači različiti nivoi vlasti, i ne brinu mnogo za programske aktivnosti, jer ih niko ne proverava.

“Bilo bi zanimljivo kada bi konkursi za izbor direktora ustanova kulture imali i stavku o tome kako vide saradnju sa nevladinim sektorom i koje bi inicijative u tom smislu predstavili. Videlo bi se tako i koliko uopšte poznaju kulturnu scenu”, rekla je Jasna Dimitrijević, dodajući da su nekada i urbanistička rešenja uzimala u obzir kulturne potrebe lokalne zajednice, dok danas toga nema, što pokazuje i primer Beograda na vodi.

Na značaj trajnog rešenja problema prostora za organizacije sa nezavisne kulturne scene ukazala je i profesorka FDU Milena Dragićević Šešić, koja je u video poruci sa poslovnog puta istakla da je adresa, odnosno krov nad glavom, važna i zbog prepoznatljivosti određene kulturne ili umetničke organizacije u javnosti.

    Milena Dragićević Šešić

Dah teatar nastaviće da se bori za prostor, jer ga, kako je istakla Dijana Milošević, čini “uporna grupa ljudi”, koja je “navikla na poziciju na margini koja se kreće ka centru i nazad”. To ujedno smatra i svojom privilegijom.

U okviru tribine, prikazan je i dokumentarni film o Dah teatru “Pogled kroz trajanje” Maje Mitić, koji sadrži arhivske snimke iz bogate produkcije tog pozorišta, podsećajući i na mnogobrojna gostovanja i projekte koje je Dah teatar realizovao sa partnerima iz zemlje i sveta, kao i na aktivizam protiv rata i za poštovanje ljudskih prava i sloboda.

Uz nastavak nastojanja da se “nasilju i besmislu u društvu suprotstavi kreiranjem smisla”, Dah teatar ne odustaje ni od snova o svojoj kući.

“Jednom sam pitala Euđenija Barbu, koji je naš veliki mentor: ‘Kako da se pozorišna trupa razvije?’ Rekao mi je da je to moguće samo ako ima velike snove”, rekla je Dijana Milošević.

Dah teatar tribinom o problemu svog prostora započinje i aktivnosti na obeležavanju 25-godišnjice, koju će proslaviti 2016. godine.

(SEEcult.org)