Jeftin život - imperativ ili ne?

Vrednost dolazi u svet zajedno sa čovekom, to jest samo sa čovekom, nije nešto izvan čoveka i smisao vrednosti leži u tome da bude ono prema čemu jedno biće nadilazi svoje biće. Vrednost treba da bude beskrajna progresija plemenitih činova, reći će Sartr u Biću i Ništavilu, ali na takav način da čoveku, krećući se ka toj granici beskrajne progresije plemenitih činova, vrednost sve vreme izmiče, jer se nalazi iznad bića, to jest čoveka, istovremeno posedujući samog čoveka jer je reč o njegovoj vrednosti.

Ovim uvodnim delom o vrednosti želim da ukažem na činjenicu da današnji čovek sve manje promišlja o semantici reči vrednost, a sve više se okreće sintagmi jeftin život. Naime, postoje ljudi, iz različitih oblasti umetnosti i nauke, koji se skoro na Hodorovski paničan način (Alejandro Jodorowsky) bave promišljanjem sintagme jeftin zivot. Mogućnost da sve u jednom trenutku postane estradno-marketinški proizvod ipak izaziva strah kod onih kojima je umetnički izraz jedini način spoznavanja istine a samim tim i dolaženja do istine.

Moje izlaganje ima za cilj da obuhvati period od 8. novembra 2012. godine pa do kraja januara 2013. godine. Zašto je važan taj datum, 8. novembar? 8. novembra 2012. godine počeo je 17. Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu koji je Bojan Munjin, selektor užičkog festivala, nazvao Izveštajem iz jeftinog života. Naziv festival pratio je slogan Andrea Marlooa (Andre Malraux) “Ovaj život ne vredi puno, ali ništa ne vredi kao ovaj život”. Slogan je upotrebljen u svrhu ukazivanja na činjenicu da građani Srbije i regiona u suočavanju sa sveopštom krizom u društvenom, političkom i egzistencijalnom smislu gube rat naspram jeftnog života, a jedino vredno što imaju, isti ti građani, jeste sam život. Sve predstave koje su se odigrale u okviru užičkog festivala pokušale se da daju odgovor na pitanje šta je taj jeftin život u kome se nalazimo (mada je zaista upitno samo pitanje, nisam sigurna ko se zapitao), i u odnosu na to pitanje usledila je pozorišna opservacija, kroz same predstave, kako to jeftin život može biti promišljan i tumačen iz estetičke perspektive sa ciljem da se da neki odgovor.

Promišljanje nije imalo za cilj rešenje, već samo puki izveštaj. Reč izveštaj u ovom smislu reči tiče se pukog obaveštenja da je društvo previše iscrpljeno, da su istina, lepota i umetnost u opsnosti; dalje, da niko nikog ne štedi ma o kojoj sferi života da je reč, to jest da je svet ništa manje i ništa više do jedan koloseum u kome se izvode gladijatorske borbe. Sve te promišljajuće, manje više estetsko-umetničke konotacije nisu dale nikakvo rešenje. Publika je bila zadovoljna, još jedan festival, poznata lica, život ide dalje…

I sada ja postavljam pitanje u adornovskoj formi “čemu još filozofija”, to jest čemu još pozorište? Ukoliko se savremeno društvo zasniva na potpunoj dezintegraciji vlastitog identiteta, čiji se osnovi ogledaju u konzumentskoj politici novog svetskog poretka, svaki pojedinac koji se zalaže za čin koji u sebi sadrži nešto što duh vremena odbacuje kao zastarelo ili pak šokantno, nalazi se u najnepovoljnijoj situaciji. Čemu još pozorište ako se većina slaže sa duhovnim bankrotom i pothranjuje ga? Paradoksalno.

Šta znači sintagma jeftin život, to jest na koji život ona tačno referira? To je onaj život koji se otkriva u sintezi egzistencijalne, duhovne i moralne propasti. Da li sada kada prihvatamo da je sve skuplje od samog života imamo opravdanje da više ništa ne radimo, da se sakrijemo iza zavese, da se prekrijemo maglom? Nemamo pravo, Kant će reći u Kritici praktičkog uma da je čovek, kao i svako svako umno biće, svrha po sebi i u prilog tome govori sledeće: “Zar čestita čovjeka u najvećoj nesreći života kojoj je mogao izbjeći samo da je mogao prekršiti dužnost, ne održava svijest da je ipak održao i poštovao čovještvo u svojoj osobi, tako da se ne mora stidjeti pred samim sobom i plašiti unutrašnjeg pogleda samoispitivanja.” O čemu je reč u ovom citatu? Reč je o dužnosti koju imamo da se i u najgorim okolnostima držimo dostojanstveno, dakle nema trgovine sa sobom. Ponovo smo na tragu vrednosti, naime, kod Kanta dužnost je ono osnovno, iskonsko, u čoveku, ono što nas održava u životu – dužnost da živimo. Dužnost jeste ono što čoveka uzdiže iznad njega samog, kao jednog dela čulnog sveta, vezujući ga za neki poredak stvari koji samo razum može promišljati. Vrednost možemo shvatiti kao uslov ovakvom kretanju. Dakle, nasuprot jeftinom životu stoji imperativ da se živi dostojanstveno.

Na ovom mestu bio je neophodan susret sa Kantom s obzirom na mogućnost da jeftin život postane imperativ kojim društvo komunicira sa svojim pripadnicima, građanima. Mi imamo zakon u sebi na osnovu kog se rukovodimo u svakodnevnom životu što dalje implicira da i delamo u skladu sa našim zakonom. Kant u svojoj formulaciji kategoričkog imperativa kaže da je naša dužnost da delamo na takav način da to može postati univerzalni zakon. Ne samo Kant, mnogi filozofi, naučnici i umetnici vekovima unazad govorili su o slobodi delovanja i življenja na način da se ne uznemiri drugi čovek, da se ne ugrozi tudja sloboda.

Pozorište je medij koji se obraća živim ljudima, ljudima koji sede u publici, i zato je odgovorno za ono što govori i za one kojima se obraća. U filmu Vivre sa Vie Žan Lik Godara (Jean-Luc Godard) postoji scena u kojoj Ana Karina (Anna Karina), razgovarajući sa prijateljicom govori o odgovornosti, za sve što kažemo ili učinimo snosimo odgovornost. Pozorišna scena sve više i sve češće obraća se publici kao da je publika deo inventara, neki predmet koji služi za popunjavanje sale. Kada su kritičari počeli da svode račun za 2012. godinu, rezimirajući smisao onoga što je obeležilo pozorišnu scenu, stiče se utisak da se skoro svi slažu oko jeftinog pristupa problemu. Sve te glamurozne najave postavljanja na scenu dobro poznatih klasika nisu urodile plodom, naprotiv. Ljudi sede u pozorišnim dvoranama iz raznoraznih razloga, ne libeći se i da ćaskaju tokom same predstave. Zašto? Zato što se niko sa scene ne obraća publici, niko joj se ne obraća. Publika služi za potrebe statiranja pred fotoaparatima kako bi se objavilo u dnevnoj štampi da je predstava posećena, uspela. A pak reditelji se ponašaju kao da su reditelji po sluzbenoj duznosti, dakle činovnici koji rade za određenu platu a ne zarad same umetnosti, umetničkog čina. Od takvog muka, koji preti da zavlada, beži samo nekolicina, rekla bih, hrabrih ljudi koji se potpuno Hodorovski bore za sveobuhvatnost problema, koji viču pokušavajući da probude publiku iz tromosti jeftinog života, da prodrmaju malaksali duh. Tu nekolicinu u ovom času čine: Lolić, Frljić, Matanić, Janežič…

Gore spomenuta četiri reditelja, i ne samo ta četiri, suprotstavljaju se vladajućem establišmentu skoro na isti način na koji Hodorovski, organizujući Panični pokret, pokušava da spasi nadrealizam u umetnosti od tada nadolazećeg holivudskog mejnstrima govoreći da se panika uvek javlja kao najava duhovnog rodjenja. Kroz adaptacije svojih tekstova ili pak tuđih dela obraćaju nam se na način hajdegerovske brige u onom smislu u kom ta briga postaje osvešćena i predstavlja zabrinutost za sebe. Naime, umetnik mora biti prisutan, mora biti unutar sveta zapitan za svet u kom egzistira kao takav. U umetniku, ne u svima (kod većine je umetnik samo “titula” čijoj semantici nije moguće ući u trag), mora postojati, uostalom kao i u svima nama, osnovni princip koji je ne promenljiv na osnovu koga se dela, ospoljava, vrši promena, sintetiše, pounutrenje i vraćanje na isti taj princip, to jest dijalektika.

Izvodeći predstave, snimajući filmove, gore pomenuti umetnici dali su sebi težak zadatak, gotovo beskompromisan, koji se sastoji u stalnom obraćanju publici, u pozivanju publike da se zapita šta ona čini da ovaj svet bude bolji. Da li publika treba da bude pasivni posmatrač ili aktivni učesnik? Da li je njena jedina funkcija da gleda a ne vidi, sluša a ne čuje, ili ne? Njihova ostvarenja su kao ogroman znak pitanja za one koji to prepoznaju, a taj isti znak predstavlja sledeće: ko smo, gde smo, odakle krećemo i kuda idemo. Bežanje od sebe, zamena identiteta, prihvatanje jeftinog života danas se čini kao el dorado za većinu. Većina ne želi da se oseća odgovorno, većina želi da prebaci krivicu na drugog, da prenese sve na drugog pa čak i odgovornost za sopstveni život. Jeftin život se proklamuje kao nešto neminovno od strane većine, sve je skupo samo je život jeftin, a mentalna i duhovna propast skoro da se pozdravljaja. Uvek postoji opravdanje: takvo je vreme, takve su prilike, tranzicija, privatizacija, korupcija, izbori, opšta propast …i tako sve u nedogled. Takva vrsta utočišta u kome je moguće pobeći od sebe i dati za sebe sva moguća opravdanja nije moguća i zato, što pre shvatimo da je susret sa sobom, i sa svim onim što nosi taj susret, neminovan, pre ćemo shvatiti koje su naše dužnosti u ovom svetu. Prva i osnovna dužnost jeste dužnost prema sopstvenom životu, a odmah za njom sledi dužnost da nikada drugog čoveka ne smemo gledati kao sredstvo već samo kao svrhu po sebi. Na ovom mestu važno je pomenuti jedan deo Geteovog citata koji se završava ovim rečima: “Samo jedno zlo je neizlečivo – ako narod digne ruke od sebe”.

Vesna Maričić