Iznenada preminuo Milorad Mandić Manda

Glumac Milorad Mandić Manda iznenada je preminuo 15. juna, nakon što mu je pozlilo na sceni Ustanove kulture “Vuk Karadžić” u Beogradu.

Glumac Milorad Mandić Manda iznenada je preminuo 15. juna, nakon što mu je pozlilo na sceni Ustanove kulture “Vuk Karadžić” u Beogradu.

Mandiću je pozlilo za vreme izvođenja predstave za decu “Petar Pan” Pozorišta “Boško Buha”, čiji je bio direktor.

Uzrok smrti popularnog glumca, koji je imao 55 godina, je srčani udar, prenela je RTS.

Predstava “Petar Pan”, u kojoj je Mandić igrao Kapetana Kuku, prekinuta je nešto pre 18 sati nakon što mu je pozlilo.

Hitna pomoć je pokušala da ga reanimira na licu mesta, a kasnije je prevezen u Urgentni centar.

Rođen 3. maja 1961. godine u Beogradu, Mandić je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića, nakon čega je postao član Pozorišta “Boško Buha”.

Snimio je više od 270 epizoda emisije "Bajka za laku noć", priča koje su emitovane na RTS-u. Od 1989. do 1995. godine vodio je emisiju za decu "S one strane duge". Igrao je i u mnogim TV serijama, među kojima su i "Vuk Karadžić", "Vratiće se rode", "Pozorište u kući", "Bolji život",  "Selo gori, a baba se češlјa"...

Jednu od najzapaženijih uloga ostvario je u filmu Srđana Dragojevića "Lepa sela lepo gore". Igrao je i u filmovima "Klopka", "Tri palme za dve bitange i princezu", "Apsolutnih sto", "Pljačka Trećeg rajha", "Sivi kamion crvene boje"...

Nedavno je dobio Plaketu Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos kinematografiji.

Mandić je najpre upisao studije elektrotehnike, ali je napustio Elektrotehnički fakultet već u prvoj godini. Otac, vojno lice, bio je protiv glume. Nameravao je da upiše organizaciju na FDU, ali je u poslednjem trenutku odlučio da proba glumu da posle, kako je naveo u autobiografskom tekstu, ne bi prebacivao sebi što nije pokušao.

“Nošen tom idejom ušao sam u uži izbor, i na moje oduševlјenje bio sam primlјen. I odmah zatim izbačen iz kuće. Pošto sam, studirajući na prvoj godini elektrotehnike, dotad radio i donekle popunjavao rupe u kućnom budžetu, kad sam se preorijentisao na umetnost, otac je to doživeo kao neodgovornost. Pošto nisam imao gde, živeo sam u pozorištu, ali i kod prijatelјa, devojaka. Spavao sam čak i na Akademiji, ali da to niko od profesora ne sazna”, naveo je Mandić u tekstu na sajtu “Buhe”. Roditelji su nešto kasnije ipak prihvatili njegovu odluku, a posebnu podršku pružala mu je majka. Već sa prvim honorarima porodična situacija se smirila i izborio se za svoje ja i za svoju glumu, iako tada, kako je dodao, nije znao koliko je to ozbilјan posao.

Mandić je naveo i da je njegova generacija imala dosta sreće, jer je rano počela da ulazi u projekte. Ipak, za sve njih je to, kako je naveo, bilo vrlo stresno.

“Kako da ne bude kad shvatiš koliko lјudi svake godine završi fakultet, koliko ima pozorišta i onih koji su već tamo zauzeli mesta, i koliko malo šanse da se uklјučiš u neki rad, da dobiješ pravu ulogu, da se pozabaviš nekim karakterom. Sporedne uloge nismo računali”, naveo je Mandić, koji je još kao mlad glumac igrao u seriji “Vuk Karadžić” pored Mikija Manojlovića i Aleksandra Berčeka. “U želјi i naporu da s njima uspostavi kontakt, jer sam bio klinac, ćutao sam. Oni su me jako dobro prihvatili. Borili su se za moje kadrove, jer ja nisam smeo ništa da tražim, bio sam balavac. Činilo mi se da je pametnije ćutati nego pričati”, naveo je Mandić o ranim glumačkim godinama.

Mandić je za glumu naveo da je beskrajno traganje i da je najteže naći pravu meru.

“Mnogi veliki umetnici koji su pred kraj života davali intervjue umeli su da kažu da nikad nisu do kraja saznali sve o ovom zanatu, bez obzira na to koliko su postigli. Naći pravu meru jako je teško, to je proces rada, a imati tu moć da je obogatiš detalјima, sitnicama, manirima koji mogu da idu uz taj karakter, pravo je umeće. To ima dušu, nemir, napetost, ima dramu, tragediju, komediju. To se danima priprema…”, naveo je Mandić.

Osvrćći se na glumačku profesiju, Mandić je naveo i da su glumci obični smrtnici, te da popularnost nije nikakva zaštita od umora, stresa, depresije ili računa za komunalije.

“Živimo sasvim obične živote, često i skromije od lјudi iz armije fanova. Nemamo dvorce iz bajki, nismo ničiji mezimci i lјubimci, sami se borimo za svoje porodice. I kad se desi da si u nekoj minus fazi, da si tužan, depresivan, naučiš da pre ulaska na scenu treba da ostaviš probleme ispred vrata i da ih pokupiš kad pođeš kući. Isto je na snimanju, premijeri, crvenom tepihu. Ali, onda se desi taj aplauz publike, komentar slučajnog prolaznika, neko traži autogram, i to zapravo puni baterije. Makar sam za trenutak bolјeg raspoloženja i tražim spas u radu. To odvuče misli od briga”, naveo je Mandić, navodeći i da, koliko god da je postigao – nije čovek od jedne želje.

“Pre svega moram deci omogućim da se školuju, da postanu svoji lјudi, da pružim sigurnost porodici. Sigurnost u smislu normalnog života, da ih, ako mogu, poštedim stresa. Ako treba neko da se stresira, neka to budem ja, izdržaću. U godinama sam kad nemam želјu da putujem po svetu, ne zanimaju me ni žurke, zabave. Ne skijam, jer nogu umem da slomim i ovako. Zato bih voleo da jednog dana, kad sve dođe na svoje, da u nekom miru i tišini mogu da čitam sve ono što nisam stigao da pročitam, a zanimalo me je, da slušam muziku koju sam prestao da slušam osim dok vozim auto… Samo želim da sedim negde i da se ne bavim ničim, da se družim i popričam s nekim, gledam u reku i dišem vazduh. To bi me preporodilo”, naveo je Mandić.

(SEEcult.org)