Gogen - stvaralac mita
Retrospektivna izložba Pola Gogena (Paul Gauguin, 1848-1903) u Tejt Modern u Londonu, predstavlja više od sto slika tog francuskog post-impresioniste, a prva je takvih razmera u britanskoj prestonici posle više od 50 godina. Izložba “Gogen: Stvaralac mita”, otvorena 30. septembra, već je ispraćena hvalospevima u štampi - “Gardijan” je naveo da je brilijantna”, “Telegraf” joj je dao ocenu pet, a “Tajms” je ocenio da predstavlja “izložbu sezone, odnosno cele godine”.
Retrospektivna izložba Pola Gogena (Paul Gauguin, 1848-1903) u Tejt Modern u Londonu, predstavlja više od sto slika tog francuskog post-impresioniste, a prva je takvih razmera u britanskoj prestonici posle više od 50 godina. Izložba “Gogen: Stvaralac mita”, otvorena 30. septembra, već je ispraćena hvalospevima u štampi - “Gardijan” je naveo da je brilijantna”, “Telegraf” joj je dao ocenu pet, a “Tajms” je ocenio da predstavlja “izložbu sezone, odnosno cele godine”.
Izložba istražuje ulogu mita o čoveku - Gogena kao pripovedača, koji slika sebe u liku Hrista ili čak kao demona na sopstvenim slikama, ispituje religijske i mitološke simbole u njegovom delu, kao i manipulaciju sopstvenim identitetom.
Postavka obuhvata mnoge Gogenove čuvene slike, poput onih koje prikazuju dnevni seoski život, gole kupače, raznobojne predstave žena na Tahitiju, prelepe pejsaže.., kao i dekorativne radove.
Inspirisan tropskom florom, faunom i ostrvskim životom Tahitija, Gogen je, kako je navedeno u katalogu, iskoristio atrakcije nestajuće lokalne kulture kako bi svojoj umetnosti dao dublje značenje, ritualnost i mit.
Gogen je bio autodiktat i na njegov razvoj u ranim fazama jak uticaj imao je Pisaro. U zrelim godinama napustio je službu i porodicu i potpuno se posvetio slikarstvu. U tri maha slikao je u Bretanji (Pont Aven i Puldi), gde se oko njega okupila grupa mladih slikara, poznatih pod imenom Nabi.
Bezuspešno je pokušavao sa Vinsentom van Gogom (Vincent van Gogh, 1853-1890) da osnuje zajednički atelje u Arlu (1888). Družio se sa simbolističkim pesnicima iz kruga Stefana Malarmea, a poslednje godine života proveo je na Polinezijskim ostrvima.
Gogenova biografija na prvi pogled izgleda obično: rođen je u Parizu, u porodici francusko-peruanskog porekla, otac mu je bio radikalni novinar, pa je zbog političkih neprilika porodica odlučila da otputuje u Peru. Otac nije dospeo do obala Latinske Amerike - umro je na brodu. Dalje sledi spokojno detinjstvo na imanju peruanskog ujaka, povratak u Francusku, majčina smrt, mornarska služba na trgovačkom brodu, zaposlenje po protekciji staratelja sa velikom platom u kancelariji Pariske berze, ženidba u 25. godini, petoro dece, udobna kuća u bogatom predgrađu, solidan jednogodišnji prihod... I odjednom, Gogen ostavlja sve to radi karijere slikara. Slede izložbe, dug izostanak sa presotničke scene - čas je u Bretanji, čas u Provansi, pa na Martiniku, Tahitima... Slede teška beda, tropske bolesti, sifilis, alkohol, depresija i smrt u 54. godini. I vrtoglava posmrtna slava.
Ali istorija genija epohe modernizma visoko rangiranog buržuja koji se odrekao svih priviligeja, pa čak i same civilizacije radi kaprica ili misije da bude slikar - zahteva odgovore na mnoga pitanja i razjašnjenja nekih okolnosti iz njegovog života. Jer Gogen nije jedino ime u istoriji modernističke umetnosti o kome je stvoren romantičarski mit o umetniku - siromahu koji je, vođen isključivo srcem, a ne i razumom, doživeo krah.
Ali, Gogen je bio i jedan od prvih koji je spoznao vrednost te mitologije.
U pismima, uspomenama, ogovaranjima, anegdotama, ljudi koji su ga poznavali za života, predstavljen je na različite načine, samo ne kao čovek od ovog sveta.
“Ja instiktivno osećam da je Gogen proračunat čovek”, pisao je Van Gog bratu, pozivajući Gogena u Arl. “Kad bi samo znao kako se Gogen nisko poneo samo da bi ga proizveli u genija i kako je vešto on to izvodio”, žalio se u pismu sinu tihi Pisaro, koji sam nije mogao da otkaže pomoć Gogenu. Dega ga je nazivao piratom, ironično rekavši za svog sabrata na vašaru taštine u Parizu: “Jadan Gogen! Tamo na svom ostrvu on sve vreme mora misliti o ulici Lafet”. Da, čcak i Gogenu, velikom usamljeniku i beguncu od civilizacije misli o glavnoj slikarskoj pijaci na Ulici Lafet nikako nisu izlazile iz glave.
A upravo baš je takav lik bio potreban publici i, kako se pokazalo, i potomcima. Jer upravo usamljenika i begunca retki kupci i posetioci vernisaža spremni su bili da sažaljevaju i pokušaju razumeti u izvesnoj meri bolje nego ostale impesioniste. Gogen slikar nije u sebi ubio uspešnog berzanskog mešetara, samo što sada nije očekivao jedino novac (od novca se oprostio još dok je radio u berzi), nego i slavu. Toliko je bio uveren u sebe kao umetnika i toliko cenio svoje radove da je povremeno proizvodio sebe u utemeljivača neke slikarske škole ili pravca, istrgovao je najbolja mesta i najveći broj slika na kolektivnim izložbama, postavljajući se u poziciju učitelja u odnosu na sebi ravne, opčinjavao je krtitičare koji su mu bili naklonjeni i neverovatnom lakoćom zaboravljajući pređašnje prijatelje.
Virtuoznost koju je Gogen ispoljavao pri stvaranju mita o sebi daje neke ključeve za razumevanje načina i okolnosti pod kojima su nastajala njegova dela. Iza Gogenovih likovnih dela leže složene strukture teorije i ideja, a po osnovnom opredeljenju su narativna. Gogenu su bila tuđa ushićenja i patetika simbolista - pesnika, ali nije tek onako pručavao nevinu, ali iskrivljenu kičicu Pljuvi de Šavana kojom je sjedinjavao sebe sa genijem klasicističkog teksta - Pusenom.
Mešajući hrišćansku i domorodačku civilizaciju, nadahnjujući se izvornim impresionističkim nežnostima, bujnošću pariskih tajanstvenih boja i strasti, Gogen je istovremeno govorio na savršeno raumljivom jeziku - jeziku klasičnog francuskog slikarstva.
Izložba će biti otvorena do 16. januara 2011. godine, a Tejt Modern očekuje da će biti jedna od najpopularnijih 2010.
Sajt Tejt Modern je www.tate.org .uk
B. Rakočević / SEEcult.org
