Balša Brković: Eros pobune je neuništiv
Crnogorski pisac i pesnik Balša Brković smatra da je najgora tekovina pandemije to što je dovela do preteranog straha, koji ljude po pravilu pretvara u bezosećajna i divlja stvorenja, ali i to što je dala gorivo svim mogućim populizmima i glupostima. Kao jedno od uznemirujućih iskustava pandemije, Brković u intervjuu za SEEcult.org navodi medijsko posredovanje stvarnosti. Kao pozitivnu tekovinu vidi to što je pandemija "uzdrmala luzersku rutinu ocvalog kapitalizma".
Pesnik koji je 1990-ih godina bio deo crnogorskih intelektualaca koji su se usprotivili ratnim pokličima, smatra da nijedna zemlja u regionu ni pre korone, a kamoli pod njom, nema ozniljnu i održivu kulturnu politiku, koja bi podstakla socijalnu evoluciju i učinila društvo boljim. Aktuelne kulturne politike, prema mišljenju Brkovića, drže društvo kao taoca najordinarnijeg konzervativizma.
Autor, između ostalog, i izuzetnog romana “Paranoja u Podgorici”, smatra da bi se čitava istorija regiona mogla napisati kao pokušaj uspostavljanja suštinske pismenosti među narodima koji usmenost uzdižu iznad svega. Surova dominacija usmenosti, prema mišljenju Brkovića, biće sve dok se kliče ratnim zločincima i dok je laž najpopularnija zastava. Govoreći o tome gde je izlaz, Brković kaže da duboko veruje da je eros pobune neuništiv, te da se uzda i u nelagodu današnjih mladih ljudi u čijem je nepristajanju zalog budućnosti ovih prostora.
– Paranoja nikada nije lišena logike, stvarnost jeste. To ste napisali pre mnogo godina u svom romanu “Paranoja u Podgorici”. Kako se ta rečenica može kontekstualizovati u ovim pandemijskim danima? Koliko je paranoje, a koliko logike u pandemijskoj stvarnosti?
Balša Brković: Na neki neobičan način paranoja je pratilac civilizacije od samog početka. Zato je onaj fragment na početku romana pokušaj da se zamisli prvi paranoik, i kako se uopšte obreo u tom neobičnom stanju... Ali, ono što je fascinantno kod paranoje, to je činjenica da je ona svojevrsna apoteoza racionalnosti i logike. Paranoik veruje u svoju konstrukciju jer je ona - krajnje racionalna i logična, sasvim uverljiva. To, naravno, ne mora da znači da je i istinita. I tu je kvaka. To je ono što paranoju diskvalifikuje kao metod za dekodiranje stvarnosti, ali je čini i nekom vrstom legitimnog književnog žanra. Pandemijski dani su se pokazali kao idealna pozornica za svakakve paranoje i paranoične konstrukcije. I to je, zapravo, tako ljudski.
– Šta Vam se već sada čini kao glavna posledica pandemije, a šta mislite da će se tek pokazati kao njena najgora tekovina?
Balša Brković: Pandemija je dovela do jednog neobičnog suočavanja sa bliskom budućnošću. Jedan je nemački istoričar umetnosti to lepo formulisao: “Ono što nam je do juče izgledalo nemoguće, danas izgleda neizbežno.”. Svet je u ove dve godine značajno promenjen. Pozitivna promena je što su Crnogorci smanjili doživljaj prilikom susreta sa prijateljem. To su nekada bili obavezni poljupci, zagrljaji, neka vrsta uličnog jakanja... Danas to ne možete videti. Eto, bar jedna korist od korone. Ono što je bilo zanimljivo bilo je neka vrsta obrisa distopije, u vreme sportskih događaja bez publike. Takvi događaji, kada su isključivo medijski posredovani, kada nemaju stvarne gledaoce, dovode u pitanje sam status svedočenja kao takvog. Što se zapravo događa i kako? Morate verovati medijskoj slici. To je bilo jedno od uznemirujućih iskustava pandemijske stvarnosti. Najbolje je što je uzdrmana luzerska rutina ocvalog kapitalizma, a najgora tekovina je – preterani strah koji ljude, po pravilu, pretvara u bezosećajna i divlja stvorenja. Pandemija je, takođe, dala zamah i gorivo svim mogućim populizmima, ali i gluposti kao takvoj. Antivakserski aktivisti, internet-eksperti i diletanti svih fela dočekali su svoj trenutak. Glupost danas deluje invazivnije nego ranije, jer ste ranije imali društvene mehanizme koji glupost čine unekoliko nevidljivijom ili marginalnom... Danas nije tako.
– Kada pogledate kulturne politike zemlja u regionu, šta Vam se čini – ima li kulturnu politiku ijedna od njih, koja je, kakva je? Je li moguće govoriti o kulturnoj politici u koroni?
Balša Brković: Ni sa koronom ni bez nje, vi nemate ozbiljne i održive kulturne politike u regionu. I to je temeljniji problem od svakog drugog. Dobra kulturna politika jedno društvo čini boljim, podstiče socijalnu evoluciju. Ovde imate kulturne politike koje društvo drže kao taoca najordinarenijeg konzervativizma. Problem je što je modernizacija naših društava naglo prekinuta, a u tom slučaju čak i ne možemo govoriti o kulturnim politikama. Više su to akcioni planovi, nacionalni programi, politička nadvaravanja. Slovenija i, delom, Hrvatska, zahvaljujući evropskom iskustvu, ipak su otišle značajno dalje od ostatka regiona. Ali, to ne treba nikoga da frustrira, to je razlog da se i drugde požuri i pronađe valjan modus promene kulturne politike.
Pogledajte Crnu Goru – prvo smo imali jednu dvorsko-komesarsku koncepciju kulture, gde su vam nacionalni komesari merili da li ste za Crnu Goru, ili protiv, iako se zapravo radilo o jednoj partiji, a ne o Crnoj Gori. Onda su došli nacionalno-crkveni komesari – opet se meri pravoverje i diskriminišu oni drugi. Ta spirala banalnosti mora biti prekinuta. Kada se to desi, biće to istinski praznik kulture...
– Velike političko-estradne događaje, od konvencija do sahrana, korona nije posećivala kad god je to nekoj vlasti zatrebalo, ali su zato najrigoroznije mere na početku primenjivane npr. u pozorištima. Kultura je prva postradala u epidemiji, tu je kaiš stegnut najpre i najjače, države su tu pokazale sve svoje neoprane zube. Kako je bilo u Crnoj Gori, kako se njena vlast ponela prema umetnicima, da li ih je zaštitila i kako?
Balša Brković: Pa taj nedostatak – predstava, izložbi, književnih večeri, ove vlasti smatraju najmanje problematičnim. Oni bi rado i bez korone sve to sveli na minimum. Suština je u pitanju – nedostaje li sve to zaista nekome? Da li građani imaju način da jasno saopšte da im to nedostaje, da je sve to neophodno. Naravno, nedostaje mnogim ljudima, ali mnogi su pristali na taj navodni diktat više sile. Posebno se lako na to pristane kada je žrtva kultura. Vlasti nigde ne zavise od umetnika, zato se i ne okreću na njih u ovakvim vremenima. Ja sam u ove dve korona godine neretko imao osećaj da je vlastima laknulo što je čitav jedan društveni segment nestao.
– Napisali se u “Paranoji” da je svaki čovek bolest za sebe. Da li to znači da je onda i lek drugačiji za svakoga? Šta za nas, već oštećene otuđenjem i pre korone, može biti zelena grana za koju možemo da se pridržimo i možda spasimo?
Balša Brković: Nije li tako, zaista? Lična ludila su kao otisci prsta – svi ih imaju i sva su različita. I naše bolesti, i naši lekovi su različiti. Zelena grana je naravno, najbolji lek za sve. Samo što je za nas zelena grana kao početak ili kraj duge – neuhvatljiva. I biće tako dok god mi ne postanemo drugačiji.
– Korona je dodatno loše obojila i sferu sveukupnog javnog prostora. Ljudi sada još više nekako veruju rekla-kazala, nego nekom sa imenom i prezimenom. Doduše, danas svako “ima” ime i prezime. U takvoj atmosferi nije bitno kako živiš nego da si blizu svog plemena, što podrazumeva prezir svega što dođe iz bilo kod drugog izvora. Kako smo se tako polarizovali?
Balša Brković: Mi smo narodi usmenosti, još uvek. Pismenost je ovde opasna. Čitavu istoriju regiona mogli biste napisati pišući o dominaciji usmenosti i pokušajima da se uspostavi suštinska pismenost. Dok god se kliče ratnim zločincima, dok je god laž najpopularnija zastava, biće tako – surova dominacija usmenosti. A ono što je u usmenosti, čak i ne pripada istoriji – to su oni mutni limbovi paraistorijske svesti. Ali, naši ljudi se tu osećaju kao svoj na svome. Umesto rasprave, umesto dijaloga, ovde se ljudi lakše odluče da odenu dresove. I tada im je sve kako treba. A kada stavite na sebe dres, vi više niste svoji. I to je suština.
– Šta biste rekli o tome kakav je crnogorsko-srpski – ne politički, već ljudski trenutak?
Balša Brković: Naporan, kao i uvek. Dok god smo u ovoj vrsti nesporazuma mora biti tako. Kada u srpsko-crnogorskim odnosima ne bude imperijalne ambicije, biće moguće da se pogledamo. Možda i upoznamo. U individualnoj ravni, naravno, stvari stoje unekoliko drugačije – ljudi su bića razgovora (ljudi smo otkada jesmo razgovor, kaže Helderlin), i siguran sam da najveći broj i Srba i Crnogoraca na ove odnose gleda relaksirano, bez nepotrebne pseudo-istorijske drame.
– Svaki vladar želi bezube pisce. Nikome ne treba evropski pesnik slobode: ni ovim našim malim zemljama, a ni Evropi – sve je izvesnije. Ovdašnji vladari otišli su i korak dalje, njih baš briga i za "pisce sa zubima", oni se ne boje nikoga. Danas možeš da kažeš šta god hoćeš, uopšte nije bitno, jer ignorancija je odličan način borbe protiv onih koji viču da je car go. Šta mislite, da li piscima zbog toga ponestaje jezika da opišu ono što živimo?
Balša Brković: Ne može i ne sme ponestati jezika, reči, magije formulisanja. To bi bio kraj čoveka. Zato su pisci i pisanje važni čak i kada izgleda da je književnost sasvim nebitna. Nikada nije tako. Moramo se više izrugivati našim vladarima, moramo im, na taj način, saopštiti njihovu pravu meru. Ako to ne učinite kako treba, oni očas postanu uvereni da su nezamenljivi i da će, bez njih, sve otići do vraga. Potrebno nam je više rableovskog duha.
– O pomirenju i kulturi sećanja danas govore oni koji su prosipali krv; o poštenju, obrazovanju, vrednostima govore ljudi bez svega toga i bez ikakvog kredibiliteta. Mislite li da ćemo dočekati da neko tim ljudima oduzme reč i ko bi to mogao da bude ako su mladi ljudi nezaineresovani za revolucije koje – pitanje je – i da li su više moguće?
Balša Brković: To je taj naš pervertirani svet... Ovde u Crnoj Gori su jednog univerzitetskog profesora svojevremeno podobni intelektualci proglasili šefom mafije, a svi su državni mediji naglo u to poverovali. Pri tome svi znaju i gde je stvarna Moć, i ko je simbolički ili stvarni “šef mafije”. Mediji su platili najstrašniju cenu, jer Moć želi kaljugu. Onda, veruju oni, niko ne može biti čist. Verujem da je eros pobune neuništiv. Verujem u nelagodu današnjih mladih ljudi. U toj njihovoj nelagodi, u njihovom nepristajanju – zalog je budućnosti ovih prostora...
– Šta pišete, koga čitate?
Balša Brković: Nedavno je podgorički CID objavio Žaka Barzana i njegovu “Evropsku kulturu od osvita do dekadencije”. Kapitalna studija. Tekst sa bezbroj zanimljivih rukavaca, slojeva, neverovatna slika pet vekova istorije Evrope i njene kulture. Preporučujem zanimljivu studiju publiciste Sajmona Sibaga Montefjorea “Romanovi”, svojevrsnu političku biografiju jedne dinastije koja prilično ubedljivo objašnjava genezu ruskog samodržavlja, onoga što u svojoj najmalignijoj fazi i najopasnijem obliku vidimo ovih dana u Ukrajini. A kada je reč o pisanju – upravo sam završio novi roman, pretpostavljam da će za par meseci biti u knjižarama. Zove se “Aurora” i dešava se 1932. godine u ondašnjoj Podgorici. Priča o vizionarima, jakim ženama i šahu... Sve odreda uzbudljive stvari.
*Foto: Vesko Belojević
(SEEcult.org)
*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund
