Od AI do nove osećajnosti
Godišnja izložba sekcije proširenih medija ULUS-a “Izgubljeno u pretraživanju” okupila je u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” radove četrdesetak umetnika iz Srbije, Rusije, Poljske i Italije, koji su kroz različite medije predstavili istraživanja u vezi sa aktuelnim trenutkom tehnološkog razvoja i njegovim uticajem na identitet, stvarnost i kreativnost.
Izložba prezentuje duhovite i eksperimentalne odgovore na savremena pitanja i otvara prostor za promišljanja o mestu čoveka u svetu prožetog tehnologijom, u užem smislu orijentacijom ka ulozi neprekidnog pretraživanja, te vrednosti koje bivaju otkrivene ili nestaju u tom procesu.
Tokom vođenja kroz izložbu, održanog 14. decembra, umetnici su govorili o širem kontekstu i produkciji svojih radova, koja je u jednom broju primera uključila i upotrebu AI.
“Način na koji je ljudska vrsta suočena sa AI i ubrzanim razvojem tehnologije je zapitanost, osetljivo istraživanje nove uloge čoveka u svetu u kome će mnogo toga biti obavljano potpuno automatski, i bez njegovog učešća. Da li ćemo tada moći da se prepustimo nečem drugom i čemu, je ta zapitanost koja prikazuje i grupa ljudskih figura zarobljenih komunikacijom sa AI, hladnom i savršenom, ali kojoj svakako nedostaje dublji smisao”, izjavila je povodom svog rada umetnica Tatjana Strugar, saopštio je organizacioni tim izložbe.
Ona je opisala proces dijaloga sa AI u izradi svoje instalacije koja predstavlja grupu ljudi zagledanih u istom pravcu, unutar crnog kvadrata, koji kao podloga na kojoj stoje, još uvek ima bogatu slikarsku teksturu.
“AI je saznajni instrument, baš kao što su to bili fotoaparat, filmska i video kamera i svi tehnološki izumi u istoriji”, rekao je o svom radu, takođe realizovanom u dijalogu sa AI Mihailo Ristić, koji deli autorstvo sa ćerkom Mihanom Ristić. Međutim, ovaj naizgled najkompletniji saznajni instrument, obogaćen beskrajnim nizovima prethodnih saznanja i iskustava, iziskuje takođe naš aktivni stav, tо jeste pažljivo sagledavanje rezultata koje dobijamo u ovoj interakciji”, rekao je Ristić i dodao da se svi tehnološki izumi koriste decenijama i na individualnom i na kolektivnom planu da bi na tom putu došlo do novih spoznaja o tome kakva je prava priroda onoga što se nudi čoveku.
Prikazani rad bavi se materijalnim aspektom tehnologije, kroz šahtove, kao svojevrsne fizičke portale za ulazak u mreže kablova, instalacija, cevi i tunela koje se prostiru milionima kilometara širom planete. Kako sam Ristić ističe, “kroz koje se odvija ogroman protok materije i energije. To je takođe neka činjenica o našem svetu, koja ima svoje dejstvo”.
Na drugačijem osećajnom i perceptivnom nivou, instalacija Katarine Radović i radovi Srđana Veljovića razmatraju ono što je izgubljeno ili ponovo pronađeno kroz medij fotografije.
U svojoj monumentalnoj a istovremeno prefinjenoj instalaciji Katarina Radović realizuje svojevrstan hommage ovom autoru, uvodeći elemente kao što su reprodukcija njegovog zadnjeg snimka, futrola aparata, kao i serije sačuvanih slajdova koji otkrivaju njegovu estetiku i vizuelne motive. Instalacija u kojoj se ukrštaju i nadovezuju generacije kroz isti medij, gledaocu pruža uvid u fotografsku sliku kao rezultat jedne od mnogih potraga za izgubljenim sadržajima, onim koji možda nije ni mogao biti pronađen dok nije uveden u jednu od autorkinih istraživanja o prirodi medija kojim se i sama bavi.
Tri prikazane fotografije Srđana Veljovića, prema rečima autora, iskazuju želju za oslobođenjem od dobro poznate, standardne, poželjne i uobičajene digitalne fotografije u visokoj rezoluciji i sa doslednom oštrinom, jer, nasuprot tome, zalaze u polje specifične realizacije i višetrukih ekspozicija kreirajući u ishodu intenzivno poigravanje svetlosti i senki nalik sfumatu u slikarstvu. Ipak u posmatranju možemo dospeti i mnogo dalje, do naslućivanja jednog urbanog pejzaža čija je jasnoća unapred izgubljena ukoliko je direkcija našeg pogleda usmerena društveno političkim, ličnim ili perceptivnim manjakavostima mogućeg sagledavanja.
Tako se naspram marketinške i šire popularne fotografije, u susretu sa Veljovićevim fotografijama, na izložbi dešava umanjenje tenzije precepcije gledaoca ka atmosferi vizuelnih vibracija i tekstura, u prepletima svetlosti i senki.
Razmatrajući pojmove pretraživanja i stabilnog intenzivnog prometa digitalnim sadržajima, oličenim u AI kao i u drugim protokolima, učesnici izložbe otvorili su niz pitanja, od formalnih i simboličkih do sadržajnih, o tome šta još može biti ljudsko ili zaboravljeno/ponovo pronađeno u tranziciji analognog ka algoritamskom okružju.
Učesnici izložbe su: Alen Aligrudić, Nemanja Askov, Maja Beganović, Dina Belančić, Dejan Bogojević, Jelena Bokić, Jovana Braletić, Renata Bujić, Dissenso Cognitivo, Natalija Daničić, Miloš Đorđević, Mila Gvardiol, Edvina Romanovic Hudeckova, Katarina Kaplarski Vuković, Aleksandra Kokotović, Milan Manić, Patrycja Maksylewicz, Marko Marković, Nataša Milojević, Sara Milojević, Teodora Nikolić, Nova Yōu 優 | Maria Nova, Đorđe Odanović, Saša Petrović, Ivan Petrović, Katarina Radović, Mihailo Ristić i Mihana Ristić, Stefana Savić i Maida Gruden, Radomirka Siljanoski i Kristian Eliasson, Anna Solecka, Ana Stefanović, Jelena Stevanović, Tatjana Strugar, Živka Suvić, Katarina Urošević, Aleksandra Vasović, Srđan Veljović, Marina Zhukova, Aniela ASLAN Wróblewska
Izložba je otvorena od 28. novembra do 18. decembra.
(SEEcult.org)
