• Search form

11.10.2024 | 00:22

Beogradski aplauz za Grlićev ljubavni triler i kritiku društva

Beogradski aplauz za Grlićev ljubavni triler i kritiku društva

Beogradska premijera filma “Svemu dođe kraj” renomiranog reditelja Rajka Grlića iz Hrvatske, ljubavnog trilera i snažne kritike savremenog društva, koji je snimio sa koscenaristom i piscem Antom Tomićem, održana je 10. oktobra u MTS dvorani, praćena velikim aplauzom publike u kojoj su bile i mnoge javne ličnosti, kolege i prijatelji Grlića i njegove ekipe.

Inspirisan delom "Na rubu pameti" Miroslava Krleže, Grlić u saradnji s Tomićem istražuje tamne strane tranzicije i kapitalizma. Kroz dva sveta – bogatih i moćnih koji upravljaju društvom i običnih ljudi koji se suočavaju s nepravdom – film prikazuje borbu koja je istovremeno fizička i moralna.

Novi Grlićev film predstavlja komentar aktuelne stvarnosti, a žanrovski kombinuje osnovu političkog trilera i krimića s elementima ljubavne drame.

Prema rečima Grlića, njegov novi film pokušaj je da se ostavi mali trag pored puta - da se zna šta je bilo i kako je bilo kada smo bili ovde.

“Sve što vidite u filmu je nešto što manje-više svi znate. Naš je cilj da vam damo lupu da pokušate malo bolje videti to gde jeste. Filmovi ne menjaju svet, ne dižu revolucije, oni su neko tiho šaputanje na uho i jedan pokušaj da se o nečemu što svi znamo govori malo intimnije”, rekao je Grlić na konferenciji za novinare uoči premijere.

Ljubavna priča filma “Svemu dođe kraj” dešava se u Zagrebu danas. Maks Pinter (Živko Anočić), uspešni advokat oslobodio je svoga klijenta, bogatog i moćnog Dinka Horvata (Boris Isaković) od optužnice za dvostruko ubistvo. Na proslavi pijani Maks otvoreno govori Dinku da je ubica koji je hladnokrvno upucao radnike koji su samo došli da pitaju za svoju platu. Sukob s jednim od stubova društva čini ga nepoželjnim, gubi partnere i klijente, ostavlja ga žena. No Maks se ne predaje. Uz pomoć Nine (Jelena Đokić), ljubavi iz studentskih dana, kreće u borbu…

Prema rečima Grlića, film je rađen za takozvani region.

“Meni je to ružna reč, ali za ovo područje. Kad smo radili miks u Bugarskoj i pokazali ga Bugarima, rekli su: ‘To nije film o Hrvatskoj nego o Bugarskoj’. Danas, ulazeći ovde jedna gospođa mi je rekla: ‘To je film o Srbiji’. Tako da, vrlo smo slični u svojoj nesreći. Mi u Hrvatskoj imamo tzv. civiliziranije lice nesreće, ali nesreća je nesreća i ona je svugde manje više ista”, rekao je Grlić.

Grlić je istakao da mu je stalo do toga da se taj film “ovde gleda”, u regionu.

“Šta će biti u svetu ne znam. Krajem meseca idem na prvo strano gledanje u Španiju, posle u u Ameriku i Kanadu, pa ćemo videti kako svet na to gleda, da li film komunicira dalje od našeg prostora”, kazao je Grlić.

Prema njegovim rečima, filmovi su otvorene ploče.

“Mi smo se trudili da damo jednu sliku koju onda svako ima pravo i može u njoj nešto prepoznati ili ne, tumačiti na svoj način. Mi smo dosta direktni u ovom filmu, ima i natruhe pamfleta takoreći, kao što je i Krležin roman iz kojeg smo krenuli davno imao, ali tumačenje je potpuno slobodno”, kazao je Grlić.

Koscenarista Ante Tomić rekao je da je ideja za film nastala tokom jedne šetnje Dorćolom.

“Posle ‘Ustava Republike Hrvatske’ imali smo želju da nešto ponovo zajedno radimo. Sedeli smo u jednom kafiću, s pokojnim Nebojšom (Glogovcem). Nabacivali smo ideje šta bismo radili i Rajko se dosetio Krležinog romana koji obojica volimo (Na rubu pameti, 1938). Ali u njemu i nema baš scenarija i videli smo da priču treba ponovo napisati. Uzeli smo jako malo od toga romana što se tiče priče, ali smo uzeli najvažniji sastojak – emociju i mislim da je ta emocija važna, ono u čemu se prepoznaju Hrvati, i Srbi, i Bugari. To je bes koji nas nosi, bes zbog okolnosti u kojima živimo, zbog nepravde koju trpimo, zbog nekih prostaka koji su nam postali vlast. Taj bes mislim da svi delimo i mislim da je dovoljno uverljiv da se svako od nas u njemu prepozna”, rekao je Tomić.

Prema rečima Grlića, koji četvrti put sarađuje s Tomićem, ovaj scenario im je bio najteži za pisanje, posle “Karaule” (2006), “Neka ostane među nama” (2010) i “Ustava Republike Hrvatske” (2016).
“Dugo smo bili očajni s verzijama scenarija, jer smo krenuli od jedne apstraktne Krležine teme i onda je trebalo da je prizemljimo. Četiri-pet godina smo pisali. U međuvremenu je devalvacija učinila svoje, pa smo snimali u krajnje oskudnim uslovima. Ja nisam nikada tako snimao, ali mislim da je nevažno za gledaoce koliko je koštao. Film je film i kad ga čovek potpiše, onda je to to iza čega stoji”, kazao je Grlić.

Upitan kakve su reakcije zvaničnika i publike, budući da je film u bioskopskoj distribuciji u Hrvatskoj, Grlić je rekao da ne zna za zvaničnike.

“Ja ne komuniciram sa političkim veličinama, osim sa predsednikom države koji je došao na projekciju. Ministarka kulture je bila u Puli, kažu da nije bila oduševljena. Ona je ideolog HDZ-a. Znam ono što me najviše veseli, baš juče na ulici jedna žena mi u prolazu kaže: ‘Izvrstan vam je film’, i ode dalje. To je to za šta mi živimo. To je puno važnije i od novina i od političara, to je taj neko ko kupi kartu i gleda film. Ovaj film je za njih rađen. Ja sam iz te staromodne škole koja smatra da film terba da bude gledan u bioskopu. Festivali su dobri, ali nisu suština”, istakao je Grlić.

Tomić je rekao da su reakcije dobre, ljudi mu prilaze, šalju poruke…

“Film je dotakao ljude. Videli smo to i u Puli, publika je aplaudirala na određene scene, a na kraju su ustali i pljeskali”, dodao je Tomić.

Napomonjući da je kraj filma mučan, težak i krvav, te da su ga ljudi katarzično doživeli, Tomić je rekao da su osetili olakšanje.

“Nije da želiš da poručiš ljudima da se posluže sekirom da bi doživeli olakšanje, ali ljudi su očito to tako doživeli. I to dosta govori o dubini naše nesreće i frustracije stanjem u kojem živimo”, rekao je Tomić.

Uptian da li su ga uplašile ovacije na krvav kraj filma, Grlić je kazao da je pokazano jedno moguće rešenje.

“Često govorim da sve skupa treba restartovati. Ovo je jedan sirovi način restarta, ali mislim da ništa neće biti dok se ne sakupi kritična masa. A za to je sve manje šanse. Iz Hrvatske je otišlo milion ljudi. Prema najnovijoj anketi, 70 odsto mladih od 15 do 29 godina ozbiljno razmišlja o odlasku. Ta kritična masa se neće nikada stvoriti. Zato smo mi napravili svoj mali krik”, dodao je Grlić.

Tomić se nadovezao: “Mi smo miroljubivi građani. Zaziremo od nasilja. Ali kad je stanje tako dugo nepromenjeno, onda se naravno pitate – šta se uopšte može uraditi da bude bolje. Tu ne možete biti pametni šta je rešenje.

Glavni glumac Živko Anočić rekao je da je i pre čitanja scenarija delio tu frustraciju i gnev koje pominje Tomić, dodavši da je strašno što njegov mali sin već zna imena pola ministara iz hrvatske vlade.

Upitan da li je njegov lik hrabar ili ne, rekao je da misli da mu se samo jednog dana prelila čaša.

“Nije više hteo da bude sudionik tog pseudo-moralnog okruženja, rekao je: Dosta. Lupio je šakom o sto i krenuo da prati svoje ideale, za koje dugo nije ni bio svestan da ih ima”, rekao je Anočić.

“Čast mi je i odgovornost bila što me je Rajko pozvao. Imao sam veliku tremu kad sam čuo ko još igra”, dodao je.

Janko Popović Volarić o svom liku Maksovog kolege, advokata koji ostaje “u sistemu”, rekao je da ga je video kao lik u kojem se ogleda većina.

“On pristaje i na autocenzuru, a to je najgori deo tog amorala koji nas velikim delom okružuje. U jednom času i kaže da bi rado napravio to što radi Maks, ali lakše je ovako. Većina pristaje na taj način gledanja na stvari, tražeći lovu i svoje pozicije u društvu. I tako svi pristajemo dok neko ne lupi šakom o sto”, kazao je Popovi Volarić.

Koproducent Uliks Fehmiu rekao je da su njegova supruga, glumica Snežana Bogdanović i on dugo prijatelji sa Grlićem, jer je život učinio da odu sa ovih prostora 90-ih godina i nađu se kao emigranati u Americi.

“Rajko nas je pitao da li bismo bili zainteresovani da budemo koproducenti sa srpske strane. Mi smo naravno rekli – da. Mada mi sebe ne doživljavamo kao producente. Koproducent je Filmski centar Srbije, mi smo samo organizatori i pomoćnici da sve bude logistički izvedeno kako valja”, rekao je Fehmiu, dodajući da je film podržao i Kulturni centar Vojvodine.

Beogradskoj premijeri prisustvovao je, između ostalih, i srpski reditelj Goran Marković koji je naveo da je impresioniran hrabrošću Grlića da snimi takav film i ocenio da je jedan od boljih naslova u njegovom opusu. "Film je glumački lepo odrađen, vrlo lepo snimljen i režiran suptilno i nenametljivo", kazao je Marković i dodao da “Svemu dođe kraj” vidi kao film koji se okreće osnovim ljudskim vrednostima koje su, čini se, izgubljene.

Premijera filma “Svemu doiđe kraj” bila je proteklog leta u Puli, tačno 50 godina od kako je na tom festivalu prikazan Grlićev debitantski film “Kud puklo da puklo” (1974). Prikazan je i u Sarajevu i na Festivalu u Herceg Novom. Boris Isaković nagrađen je Zlatnom arenom u Puli za najbolju sporeednu mušku ulogu, a Jelena Đokić Zlatnom mimozom u Herceg Novom za najbolju žensku ulogu.

Nakon beogradske premijere, sledi novosadska, a potom i redovna bioskopska distribucija (MCF).

*Foto: Filip Olćan

(SEEcult.org)

Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r