Osiječki Maratonci - i azbuka, i abeceda izvrsne komedije
Postaviti na scenu kultni, pa još i izuzetno uspešno ekranizovani tekst, često se pretvori u autogol. Sa svešću o postojanju te zamke, počela sam rad na ovoj predstavi, ne baveći se ni tim odličnim filmom, a ni prethodnim brojnim izvođenjima ovog komada. Radili smo kao da je ovo praizvedba, sada i ovde, baveći se onim što taj komad sada, ovde, danas, nama može da znači, napisala je u rediteljskoj reči Olivera Đorđević povodom premijere predstave “Maratonci trče počasni krug” u HNK Osijek.
Ne da nije autogol, već je trojka u rangu one čuvene Saleta Đorđevića, ili, ako bi trebalo biti geopolitički korektan, u rangu onoga što je umeo na terenu da uradi i maestralni Toni Kukoč.
Osiječki “Maratonci” - nimalo slučajno premijerno izvedeni 8. marta, za početak su - najzad - jedna prava pravcata komedija: sočna i raskošna, smela i smešna - ozbiljan šamar kroz smeha do suza.
Urnebesni nisu samo zbog genijalnog teksta Dušana Kovačevića, već i zbog znalačke režije Olivere Đorđević, koja se i ovom prilikom predstavlja kao doktorka za dobru komediju, a odlični su i zbog izvrsnih osiječkih glumaca.
U prvom redu Miroslava Čabraje koji harizmatično i briljantno igra Lakija Topalovića, te Antonija Jakupčevića koji raskošno ljupko slika Aksentija Topalovića. Slede ih svi ostali, zajedno sa - nekada srpskom glumačkom zverkom, a danas zvezdom hrvatskih serija - Vladimirom Tintorom, koji očaravajuće igra Đenku.
U predstavi ima još saradnika iz Srbije: čuje se odlična muzika Irene Popović Dragović i Nikole Dragovića, duhovite sonogove napisala je Danica Nikolić Nikolić, a koreografiju je osmislila Andreja Kulešević. Od ostalih saradnika izdvojili su se upečatljivi kostimi Dubravke Skvrce, a majstorski posao sa maskama i frizurama uradila je Ružica Miler.
Jednu od najboljih scena u predstavi čini kratki film koji je snimio i montirao Josip Grizbaher, a koji glumci iz predstave, inače i akteri tog filma, dok se emituje na scenskom portalu, sinhronizuju iz publike.
Obrazlažući izbor da radi Kovačevića u Osijeku, u čijem je pozorištu već režirala tri komedije, Olivera Đorđević je rekla da ju je u tom tekstu intrigirala prevashodno priča o mentalitetu: “Menjaju se vremena, menjaju se vlade, nazivi zemalja, himne i zastave, ali mentalitet naroda, očigledno, ostaje isti. Kovačević, kao i Nušić pre njega, savršeno osećaju taj mentalitet i istinito pišu o njemu, na izuzetno duhovit način”.
Ono što Topaloviće čini bliske svima nama je to što su oni tipični predstavnici patrijarhata, muškog sveta u kome se sve rešava nasiljem, kriminalnim aranžmanima, netolerancijom na bilo šta što je drugačije.
“To su bili Kovačevićevi Topalovići 1972, a nažalost prisutni su i danas”, kaže Olivera Đorđević i dodaje: “U kući Topalovića žene ne opstaju, nemaju čak ni glas, ne progovaraju. Funkcija jednog ženskog lika je da unosi tacne sa lekovima, a drugog da, naravno, bude lepa. Kovačević je tu veoma istinito prikazao položaj ženskih likova u svetskoj klasičnoj dramaturgiji, ali i položaj žene u našem društvu. Na žalost, bez obzira na ženske glasove protesta koji se čuju ovih godina, situacija je i dalje nepovoljna i neravnopravna”.
Na koncu, za one čistokrvne, koji će se uvek javiti kada je u pitanju neka, pa i kulturna - srpsko-hrvatska saradnja, koji će se zapitati kako Hrvati govore srpski, e pa govore ga bolje od mnogih Srba i to zahvaljujući Saši Latinoviću, profesoru scenskog govora sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji im je bio saradnik za scenski govor.
Osiječani, čekamo vas na Sterijinom pozorju!
Snežana Miletić
