Radost ludičkog amaterizma
Kritika predstave Gospođa ministarka (Teatar Inat i Udruženje Prkos)
Jedna od najznačajnijih funkcija amaterskog pozorišta u Srbiji je stvaranje kulturnog sadržaja u manjim sredinama koje bi inače bile lišene tog sadržaja ili bi imale kulturni sadržaj u vrlo maloj meri. Uzmimo za primer okrug Zlatibora koji ima bar određenu kulturnu ponudu koja se, između ostalog, ogleda u repertoarima Kulturnog centra Zlatibor i Narodnog pozorišta u Užicu. Međutim, ekipa entuzijasta koja se okupila oko Udruženja Prskos i Teatra Inat očigledno smatra da kulturne ponude nije dovoljno, te nisu čekali da se stvari promene same od sebe, već su zasukli rukave i 2021. osnovali svoje udruženje i amatersko pozorište. Udruženje Prskos i Teatar Inat su već postavili dve pozorišne predstave – Čudo u Šarganu i Gospođu ministarku, obe podržane od Opštine Čajetina i Turističke organizacije Zlatibor i obe u režiji Andrijane Simović. U pripremi je i treća predstava koja će biti zasnovana na Goldinijevim Ribarskim svađama.
Predstava Gospođa ministarka – koja je i predmet ove kritike – može nam poslužiti kao odličan primer amaterske predstave koja crpi kvalitet iz entuzijazma svojih učesnika. Kao dokaz kvaliteta predstave nam mogu poslužiti reakcije javnosti poput dve nagrade koje je predstava osvojila na 10. Festivalu amaterske pozorišne režije "FAPOR” u Leskovcu – nagrada za najbolju režiju Andrijani Simić i za najbolju glavnu žensku ulogu Bojani Kostović.
Izvođenje predstave koje sam gledao 9. decembra 2022. u Narodnom pozorištu u Užicu (predstava se igra u Kulturnom centru Zlatibor sa povremenim gostovanjima u NP Užice) bilo je sa gotovo punom salom publike koja je izvođače nagradila zadovoljnim smehom i aplauzom.
Pored načina na koji je publika reagovala na predstavu, o njenom kvalitetu nam svedoči i marljiv kolektivni rad koji je uočljiv u gotovo svakoj sceni. Nasuprot površnoj pretpostavki da je lako režirati popularnu Nušićevu komediju, taj poduhvat je zapravo izuzetno težak pre svega jer smo Gospođu ministarku videli u naizgled bezbroj interpretacija, ali je i sam tekst predugačak za većinu današnjih scenskih potreba i na momente staromodan. Rediteljka Andrijana Simović je pristupila drami bez nepotrebnog strahopoštovanja i skratila tekst u značajnoj meri, što je prouzrokovalo predstavom kompaktnog sadržaja koji ni u jednom trenutku nije suvišan. Glavna priča i ideja Nušićevog komada su, bez obzira na štrih, ostale iste – pratimo priču čuvene Živke čiji muž postaje ministar, te se ona pokondireno transformiše iz obične domaćice u "veliku gospođu”, da bi je na kraju ta pokondirenost i svrgla s funkcije.
Može se reći da ova inscenacija Gospođe ministarke predstavlja jedno sasvim konvencionalno tumačenje Nušićeve drame – u pitanju je jedna zabavna narodska komedija koja karikaturalnim karakterima izvrgava ruglu korumpiranu i nestručnu klasu novobogataša i kvazi-elite. Na tragu dramskog predloška, ali produbljujući motive koji se u njemu nalaze, predstava društvenu kritiku vrši i aluzijama na savremeno doba – tako su mnogi likovi obučeni u savremene kič i "dizel” kostime, dok se neretko čuju savremene narodnjačke pesme. Na pozorišnoj sceni postoji prezasićenost ovakvim konvencionalnim režijama Nušića, ali se ovoj Gospođi ministarki Teatra Inat ne može naročito zameriti ovakav pristup iz dva razloga. Najpre, većina režija Nušića u profesionalnim pozorištima ne nudi kreativnije i hrabrije interpretacije, pa ne bi bilo pošteno to naročito zameriti jednom amaterskom pozorištu. Drugi razlog se krije u tome što je ansambl Teatra Inat svojom posvećenom i energičnom glumom pretvorio Gospođu ministarku u dinamičnu ludičku igru koja izbija u prvi plan, dok konvencionalna interpretacija teksta postaje manje važna.
Među brojnom glumačkom podelom (čak dvadesetak izvođača!) najviše se izdvaja Bojana Kostović u ulozi glavnog lika, "gospođe ministarke” Živke. Kostović oživljava Živku neverovatnom energijom koja zrači tokom cele predstave, upečatljivo praveći kontrast između Živkinog uobičajenog života sa početka priče i njenog kasnijeg preobražaja u gordu, umišljenu, ali i nesnađenu pripadnicu visokog društva. Kostović toliko vešto oscilira među Živkinim različitim emocionalnim stanjima, da njen lik prevazilazi granice karikature i postaje razvijeniji karakter sa kontradiktornim osobinama i emicijama. Iako su svi ostali likovi realizovani kao tipovi sa samo jednom ili nekoliko (najčešće negativnih) karakteristika, to nimalo ne remeti predstavu jer jedan od njenih ciljeva i jeste da se kroz karikature kritikuju društvene pojave kao što su pohlepa i nepotizam. Glumci se odlično snalaze u gotovo vrtoglavom smenjivanju scena i likova u njima, a njihovo odlično vladanje tekstom i dikcijom ukazuje na temeljan rad koji je prethodio predstavi. Ipak, nekoliko rediteljsko-glumačkih postupaka je podložno kritici, poput lika služavke Anke koja je predstavljena kao stereotipna seksualizovana i neinteligentna plavuša, ili lika tetka Savke koja se izdvaja po nepravilom i prenaglašenom govoru (što je uglavnom najlakši način karakterizacije lika).
Kao zaključak valjalo bi naglasiti ono što u ovakvim analizama često ostaje skrajnuto – da je predstava Gospođa ministarka nastala tako što se dvadesetak entuzijasta razlilitih godišta i profesija okupilo kako bi iz istinske ljubavi prema pozorištu stvorili delo vredno pažnje. Rezultat, ipak, nije bilo kakva predstava, već predstava koja je lokalnoj publici pružila lepotu i radost izvođačke igre koja se pred njihovim očima pretvara u ozbiljno dramsko delo.
Borisav Matić
*Foto: Božidar Živanović
Kritika je deo projekta "Kritička recepcija amaterskog pozorišta u Srbiji" koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Srbije
