Kritika na delu: Rena Redle i Vladan Jeremić – Transformatorijum, 3/3

Rena Redle i Vladan Jeremić – Transformatorijum, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 4. jun – 6. jul 2021.

Kritičar na delu: Branko Popović, reditelj, kustos i teoretičar, 3/3

Teoretičar umetnosti Branko Popović u završnom delu serijala Kritika na delu o izložbi “Transformatorijum” Rene Redle i Vladana Jeremića u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) ukazuje na različite kontekste u kojima je moguće tumačiti predstavljene radove i ocenjivati njihovu efikasnost u pogledu uticaja na promene u ideološkom, političkom i ekonomskom smislu, što je u osnovi transformativne umetnosti dvoje autora.

Uži kontekst je, prema mišljenju Popovića, sama postavka, odnosno prostor MSUV u kojem je organizovana. Za taj institucionalni kontekst, kako je naveo, umetnička praksa Rene Redle i Vladana Jeremića ima ambivalentan karakter, s obzirom da su njihovi radovi nastali u širem društvenom kontekstu i da je njihovo primarno polje - polje društvene angažovanosti i društvenih borbi, u kojem su umetnici vrlo aktivni.

“Praktično, izloženi radovi su više dokumenti i instrumenti koje su oni razvili konkretno za određene situacije u tim društvenim borbama. To daje specifičan karakter izložbi. Vidimo u kontekstu klasičnog white cube prostora radove koji na neki način ne pripadaju tom kontekstu ili po nekoj logici stvari ne bi trebalo da se nađu u tom kontekstu, ali su se našli, i to je zanimljiva tenzija koju izložba sadrži”, naveo je Popović, dodajući da se nameće pitanje zašto su se tu našli i, pošto su se našli, kako funkcionišu u tom kontekstu, šta dobijaju time, a šta gube.

Širi kontekst, kako je naveo, jeste kontekst njihove prakse koji se upisuje u vrstu specifične estetike savremene umetničke prakse koja se određuje kao društveno angažovana i koja može da bude povezana sa konceptom relacione estetike i participativne umetnosti.

“Radi se o specifičnoj umetničkoj praksi koja je angažovana i koja stavlja naglasak na upotrebnu vrednost umetničkog rada. To je hibridna umetnička praksa koja se kreće između tzv. lepih umetnosti i primenjenih umetnosti ka društveno-političkom angažmanu”, naveo je Popović, ukazujući da je za taj kontekst karakteristična povezanost umetničkih i neumetničkih praksi, tj. prakse političke borbe i umetničke prakse, što podrazumeva kolektivni aspekt rada, solidarnost kao važan aspekt povezanosti sa borbama i radnicima iz ostalih proizvodnih oblasti.

Sama umetnička praksa Rene Redle i Vladana Jeremića shvata se kao rad, kao proizvodnja, te sadrži u sebi neminovno i elemente političke prakse, bez obzira na estetiku. “To su neke spone koje je povezuju sa ostalim oblicima rada i političkih praksi”, naveo je Popović.

U širem, istorijskom kontekstu, Popović uočava uticaje angažovane umetnosti između dva svetska rata, što je i najvažniji bekgraund umetničke prakse Rene Redle i Jeremića, koji se odražava i u estetskom, vizuelnom smislu, jer se prevashodno izražavaju kroz crtež.

“Imamo pozivanje na Georga Grosa, na karikaturiste sa kraja 19. veka čiji su radovi bili društveno angažovani, preispitivali su goruća društvena i radnička pitanja i odražavali tu vrstu tematike i problematike”, naveo je Popović, praveći paralelu i sa arte povera, s obzirom na instistiranje dvoje umetnika na vrlo jednostavnim materijalima, kao što su karton, platno, drvo… Popović ukazuje i na svojevrsnu reinterpretaciju estetike arte povera, posebno u delu postavke u kojem su izloženi instrumenti društvene i političke borbe, jer ti radovi nisu vezani samo za materijal, već imaju i ideološki nivo, odnosno predstavljaju na neki način politizovanje samog materijala.

Popović ukazuje i na domaću genealogiju, koju pominju i kustoskinja Maja Ćirić i sami umetnici, a to je grupa Zemlja, koja je delovala u Jugoslaviji između dva svetska rata kao možda prva angažovana grupa umetnika na ovim prostorima, karakteristična po crtežima.

Popović posebno ukazuje i na povezanost umetničke prakse Rene Redle i Vladana Jeremića sa praksom Bertolta Brehta u pogledu didaktičkog aspekta izložbe, posebno u smislu osvešćivanja klasnog elementa.

Budući da Rena Redle i Vladan Jeremić određuju svoju umetnost i kao performativni materijalizam, Popović ukazuje da to direktno upućuje na genealogiju vezanu za politički teatar, pogotovo za Brehta i njegov koncept didaktičkog teatra: “To je isto jedna dosta snažna veza pošto oni govore o didaktičkom crtežu”.

“Njihova umetnost ima taj didaktički karakter, koji je imala i Brehtova pozorišna. Taj dispozitiv koji je smatrao da je predstava neka vrsta sednice, da su publika i glumci na nekoj vrsti političkog sastanka… Jako važna stvar je bio momenat osvešćivanja klasnog elementa publike, konkretno radnika, kojima je i bila namenjena ta vrsta pozorišta. To je momenat koji je isto važan i izražen i kod Rene i Vladana. I to je ta možda spona sa kontekstom Muzeja, gde je efikasnost tih radova upravo u tom momentu osvešćivanja, gde publika može kroz susret sa radovima da osvesti klasni aspekt i problematiku vezanu za klasnu borbu danas”, naveo je Popović.

Popović smatra i da su eksponati koji su korišćeni u društvenim akcijama izgubili deo svog potencijala time što su izloženi u muzejskom prostoru. S druge strane, umetnici su kroz model evaluacije, koji su ponudili publici, omogućili da ti eksponati i dalje postižu određeni efekat.

“Oni su neminovno nešto izgubili - kao što je i puška iz Drugog svetskog rata, koja je izložena u bivšem Muzeju revolucije, u momentu kada je uneta u muzej izgubila nešto od svoje učinkovitosi i postala artefakt. Neminovno su u tom smislu nešto izgubili i ti radovi koji su stvoreni kao vrsta instrumentarija, neka vrsta oružja u toj borbi, ne ubojitog, ali efikasnog u smislu da pogađa i treba da pogodi neke bolne tačke – da dovede do neke promene stanja. Ali, uspeh izložbe je to što je stvorena mogućnost kroz tu evaluaciju, kroz taj koncept transformatorijuma, da ona može da deluje i u ovom kontekstu na publiku i postiže efekat”, naveo je Popović.

Popović posebno ukazuje da instrumenti društvene i političke borbe iznenađujuće dobro deluju u muzejskom prostoru u vizuelnom smislu.

“Prostor je dobro organizovan i iskorišćen, pri čemu je ovo dosta nezahvalna sala”, naveo je Popović, dodajući da time takođe dolazi do izražaja dvostruki karakter izložbe.

“S jedne strane imamo te radove kojima je primarna namena upotrebna, a estetska dimenzija je skrajnuta i nije u prvom planu, ali je došao do izražaja i taj neki estetski potencijal. To je isto dobra stvar. Na kraju, ako nešto unosimo u white box muzeja, očekujemo da to dobro izgleda u vizuelnom msislu. To je nešto što se retko viđa. Obično kada u muzejima i galerijama gledamo izložbe radova koji su deo te angažovane prakse, koji su više dokumentaristički i utilitarni, često ostavljaju utisak neke slabosti u vizuelnom, estetskom smislu. Ovo je dosta dobra kombinacija”, istakao je Popović.

Kao rad koji to dobro ilustruje Popović navodi zastave Stvarno dobra, lažna imanja, koje su Rena Redle i Vladan Jeremić radili u jednoj radničkoj četvrti u Nemačkoj, koja je džentrifikacijom počela radikalno da se transformiše.

“Oni su tim zastavama obeležavali neke kritične tačke u toj četvrti. Vidimo kako su koncipirane – na neki način oslikavaju tu dvoslojnost njihove prakse koja je došla do izražaja na izložbi. Sa jedne strane imamo belo lice zastave i na njemu su grafike koje jednostavno ukazuju na određene probleme vezane konkretno za tu situaciju, za različite borbe, oblike eksploatacije, eksproprijacije, vezane za proces dženftrifikacije. Na naličju koje je crno preuzeli su simbole iz Abecede Željezare, rada koji su izveli u Sisku, a to su simboli koje su apstrahovali iz skulptura koje su radnici u sisačkoj koloniji zajedno stvarali sa umetnicima 70-ih godina. U okviru istog rada imamo lice i naličje. Na neki način i izložbu možemo u tom smislu da posmatramo – da ima i svoje lice i naličje. Lice je ono što vidimo u ovom prostoru i to je taj vizuelni, estetski, didaktički aspekt, koji se na neki način participativno obraća publici kao klasnom učesniku, a s druge strane naličje je ono što je dokumentovano u uvodnom delu – taj prostor stvarne borbe, ambijent u kojem su ti radovi nastali i kojem treba da se vrate na neki način”, zaključio je Popović.

Prema mišljenju Popovića, publici nije dovoljno da uradi evaluaciju potencijala radova da utiču na promene samo na osnovu toga što su izloženi u muzejskom prostoru.

“Fali im upravo ta dimenzija u kojoj su originalno nastali. Na neki način, bilo bi logičnije da se efikasnost radova u tom smislu, kroz taj metod transformatorijuma, evaluira kroz rezultate koje je ta borba postigla na terenu. Možda je moglo biti postora da se protagonisti te borbe dovedu i organizuje susret sa publikom da bi mogla da stekne utisak, pa onda može na osnovu obe informacije nekako efikasnije da proceni tu učinkovitost”, ocenio je Popović.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o o izložbi “Transformatorijum” govorila je istoričarka umetnosti Nela Tonković. U drugoj epizodi kritičarka na delu bila je teoretičarka umetnosti dr Ivana Bašičević Antić,

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2021. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2021.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)