Kako pišemo o umetnosti?

Nova galerija vizuelnih umetnosti (NGVU) u Beogradu pokrenula je ciklus tribina o pisanju o umetnosti - karakteru tekstova za kataloge i monografije, njihovoj razumljivosti i publici kojoj su namenjeni, a nakon Nele Tonković, Aleksandre Lazar i Nebojše Milenkovića, koji su u prvom razgovoru ukazali na kompleksnost te teme iz različitih profesionalnih uglova i sredina u kojima deluju, iskustva i mišljenja podelice 22. juna sa publikom i Maja Stanković, Vladimir Bjeličić i Miroslav Karić, uz moderaciju Danijele Purešević.

Istoričar umetnosti Nebojša Milenković, muzejski savetnik i kustos Zbirke konceptualne umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu, i sam se pita za koga piše o umetnosti, a kako je naveo, napominjući da je pod utiskom šetnje do Spomenika Stefanu Nemanji, pita se i o smislu posla koji radi. U odgovoru na to pitanje, smatra da je bitan pre svega društveni kontekst, koji podrazumeva institucionalnu moć, a zapravo je na delu institucionalna nemoć.

"Možda je Spomenik Stefanu Nemanji odgovor, a ima ih još. Možda je ovo trenutak da se zapitamo o smislu posla kojim se bavimo, ko čita, da li čita... O tome ne može da se priča, jer toga nema", rekao je Milenković, napominjući da je sreća što radi u muzeju i može da bira o kome će da piše (Slavko Matković, Balint Sombati, Vladimir Kopicl, Vujica Rešin Tucić, Božidar Mandić, Slobodan Šijan, Ilija Šoškić...). Ističući značaj ideja i ideala u tom kontekstu, Milenković smatra i da je sam razgovor o tekstovima o umetnosti svojevrstan "podvig u društvu u kojem ne mogu da se postave veliki ciljevi".

I istoričarka umetnosti Nela Tonković, nekadašnja direktorka, a sada kustoskinja Savremene galerije u Subotici, koja je prošle jeseni smenjena sa funkcije direktorke Narodnog muzeja u Šapcu usred mandata, pita se za koga se pišu tekstovi o umetnosti. Smatra da se pišu pre svega za kolege, dok umetnicima često smetaju.

Ima utisak i da su tekstovi, inače, često nerazumljivi i da se o publici najmanje razmišlja. "Dužnost naše profesije je da čičeronišemo, da vodimo ljude kroz postavke, kroz narative, kroz kataloge...", navela je Nela Tonković.

Istoričarka umetnosti i nezavisna kustoskinja Aleksandra Lazar, nekadašnja umetnička direktorka Galerije Drina u Beogradu, sada kustoskinja Kolekcije Wiener Stadtische u Srbiji, koja živi i radi u Londonu, smatra da se tekstovi o umetnosti pišu za različitu publiku, pa od toga zavisi i njihov karakter.

Prema njenom mišljenju, najšira publika ne očekuje toliko da čita tekstove koliko da doživi iskustvo na izložbi. Aleksandra Lazar smatra stoga da tekstovi najviše koriste samim umetnicima, iako ima i onih koji ih ne žele. Pisanje tekstova, na osnovu njenog iskustva, podrazumeva pre svega razgovor sa umetnikom, pa je umetnik zapravo i prva publika pisca teksta.

Ističući da je bitno locirati i kontekstualizovati umetničku praksu sa istorijsko-umetničkog polazišta, Aleksandra Lazar smatra i da su svi tekstovi o umetnosti, pa i oni najkraći - kritički tekstovi, jer govore o etičkom stanovištu i umetnika, i pisca. Kritiku pritom shvata u smislu dijaloga i otvaranja mogućih puteva čitanja umetničkog rada. Publika takve tekstove "može da uzme ili ostavi", ali oni "nude jedan opseg, jednu drugačiju šetnju kroz rad" umetnika, navela je Aleksandra Lazar, koja je predočila i određene razlike britanske umetničke scene u odnosu na ovdašnju, na kojoj, kako su primetili svi učesnici razgovora, katalozi ili izostaju, ili izlaze najčešće po završetku izložbe. Monografije su tek posebna retkost.

U Engleskoj, s druge strane, publika može da se informiše o određenoj izložbi preko različitih formata publikacija, koje i jesu namenjene različitim vrstama javnosti. Njihov raspon je od besplatnih kratkih brošura - svojevrsnih "razglednica" sa najosnovnijim podacima, preko malih kataloga po popularnim cenama, do monografskih izdanja, koja su reprezentativnija i samim tim koštaju više, a ponekad izlaze u više izdanja tematski fokusiranih na određene aspekte izložbe, odnosno umetničke prakse o kojoj je reč. Podrazumeva se da se prilikom pisanja tekstova poštuju određeni standardi koji se odnose na fakte, istraživanje u arhivi... Katalozi i monografije nisu stoga samo biografski zasnovane publikacije ili zbirke kraćih tekstova više autora, što je uglavnom slučaj na ovdašnjoj sceni.

Tekstovi o umetnosti, prema mišljenju učesnika razgovora, nemaju presudan uticaj na umetničku praksu određenog autora, iako umetnici, posebno kada tekstova o njima nema, smatraju ponekad suprotno.

"Pola umetnika u Novom Sadu vidi u MSUV-u glavnog krivca za to što im ne napreduje karijera", naveo je Milenković.

Nela Tonković istakla je da autori tekstova o umetnosti nisu arbitri koji će utrti put za karijeru nekog umetnika. "Naš posao je da osvetlimo deo tog puta, a ne da ga trasiramo", dodala je.

Poseban deo razgovora odnosio se i na jezik kojim se pišu tekstovi o umetnosti, koji su na ovdašnjoj sceni često hvalospevi ili su toliko hermetički pisani da su razumljivi samo stručnoj javnosti, dok su najširoj, kako je primetio Milenković - uglavnom dosadni.

"Suština teksata nije da demonstrirate znanje... Ima ego-kritičara, koji misle da treba svakim tekstom da dokazuju da su pametni. Tekst treba da informiše i pruži tumačenje", naglasio je Milenković, ocenivši i da danas fale tekstovi o umetnostikoji izazivaju polemiku.

"Čitam ovih dana Student iz 60-ih i 70-ih godina. Kakvi su tada pogromaški tekstovi pisani o umetnosti! Samo Informer danas piše tako o političkim protivnicima (vlasti)", naveo je Milenković.

Novi razgovor u okviru tribinskog ciklusa "Kako pišemo o umetnosti" biće održan 22. juna u 18 časova u NGVU.

(SEEcult.org)