Kako do prostora za kulturu?
Organizacije civilnog društva u Srbiji, koje se bave savremenom kulturom i umetnošću, prinuđene su da pribegavaju različitim načinima obezbeđivanja prostora za rad i programe – od okupacije/oslobođenja nekorišćenih i zapuštenih javnih zgrada, preko upotrebe privatnog-porodičnog prostora, zakupa prostora u javnom ili privatnom vlasništvu, selidbe od mesta do mesta… Sve te raznolike poduhvate osnivanja alternativnih centara kulture objedinjuje problem održivosti, koji organizacije sa nezavisne scene pokušavaju da reše na r
Organizacije civilnog društva u Srbiji, koje se bave savremenom kulturom i umetnošću, prinuđene su da pribegavaju različitim načinima obezbeđivanja prostora za rad i programe – od okupacije/oslobođenja nekorišćenih i zapuštenih javnih zgrada, preko upotrebe privatnog-porodičnog prostora, zakupa prostora u javnom ili privatnom vlasništvu, selidbe od mesta do mesta… Sve te raznolike poduhvate osnivanja alternativnih centara kulture objedinjuje problem održivosti, koji organizacije sa nezavisne scene pokušavaju da reše na različite, manje-više uspešne načine. Povezuje ih to što podrazumevaju entuzijazam, ali i on ima granice. Zbog toga su potrebne sistemske promene, počev od zakonodavnog okvira - čulo se na konferenciji "Modeli borbe - prostori (ne)mogućnosti" koju su Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) i kolektiv Ministarstvo prostora organizovali 15. i 16. maja u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu.
Pravno-proceduralne poteškoće pri pronalaženju, dobijanju, održavanju i osvajanju prostora, programske aktivnosti i ekonomski modeli održivosti, bile su teme konferencije u Magacinu, koji je i sam u pravno neregulisanom statusu od 2007. godine, kada su ga gradske vlasti zvanično namenile nezavisnoj kulturnoj sceni, a formalno ustupile Domu omladine kao administratoru.
Iako je DOB pre osam godina raspisao konkurs za izbor organizacija koje bi dve godine radile u Magacinu, sa njima nikada nije potpisan bilo kakav ugovor, na šta su pokušale da skrenu pažnju javnosti sličnom, regionalnom konferencijom 2008. Status quo produžio se, međutim, do kraja 2014. godine, kada su organizacije u Magacinu dobile od DOB-a nalog za iseljenje. To je sprečeno kampanjom Asocijacije NKSS za novi model Magacina, koji je ponuđen DOB-u kao predlog partnerstva. Na osnovu tog mehanizma, Magacin trenutno i funkcioniše – kao resurs centar koji je otvoren i za organizacije van NKSS i koji deluje na osnovu jasnih kriterijuma i po principu otvorenog onlajn kalendara za realizovanje različitih programima.
“Nametnuli smo se kao akteri koji se konfrontiraju odluci koja je nekorektna i netransparentna”, rekla je predsednica UO Asocijacije NKSS Milica Pekić, podsećajući da je povodom novog modela Magacina održana i javna rasprava, na osnovu koje je dopunjen i upućen DOB-u i gradskom Sekretarijatu za kulturu.
Diskusija na konferenciji, koja se tematski odnosila na načine pronalaženja prostora, programske aktivnosti i finansijsku održivost, pokazala je da je - u odsustvu institucionalne podrške za infrastrukturne troškove, te sve skromnija sufinansirajuća sredstva za programe, većina inicijativa za autonomne kulturne centre zasnovana na entuzijazmu i iscrpljivanju ljudskih resursa, uz neizvesnost projektnog finansiranja i teškoće razvoja “kulture doniranja” i drugih alternativnih izvora sredstava.
Učesnici konferencije izneli su niz primera pokušaja dobijanja neiskorišćenog prostora u javnom vlasništvu za potrebe kulture i umetnosti. Ta nastojanja, međutim, retko se završavaju uspešno, a jedan od ključnih razloga je nepovoljan zakonodavni okvir.
Detaljna analiza pravnog okvira ustupanja prostora u javnom vlasništvu organizacijama civilnog društva, čija je autorka Jelena Pajović van Reenen, pokazala je da zakonodavni okvir zapravo i ne definiše i ne prepoznaje javni interes koji se tiče korišćenja javne svojine i dopušta da se ona koristi na netransparentan način, zasnovan prevashodno na komercijalnom interesu.
Javni interes se čak u nekoliko zakona različito formuliše (Zakon o udruženjima, Zakon o eksproprijaciji, Zakon o javnim preduzećima…), što ukazuje na izostanak konsenzusa o tom pitanju, rekla je autorka analize, koju je u vidu publikacije objavilo Ministarstvo prostora – kolektiv koji od 2011. deluje u oblasti urbane transformacije Beograda i drugih gradova.
Zakon o javnoj svojini (ZJS) legitimizuje komercijalni interes kao osnovni kriterijum kojim različiti nivoi vlasti, kao nosioci prava svojine, treba da se rukovode kada raspolažu imovinom koja im nije neophodna za obavljanje delatnosti. ZJS je, prema navodima Jelene Pajović van Reenen, morao prepoznati i javni interes kao kriterijum korišćenja javne svojine kao bar pođednako ako ne i važniji od komercijalnog, a javnu svojinu ne samo kao posredno – kroz izdavanje, već i kao direktno sredstvo za realizovanje javnog interesa. To bi omogućilo da brojni objekti u javnoj svojini koji su prazni, a za njihovo izadavanje ne postoji interes na tržištu, budu ustupljeni organizacijama civilnog društva kako bi ih koristile za programe od javnog interesa.
Poseban problem, kako pokazuje Analiza, jeste i neregulisana evidencija javne svojine, a bez slobodnog uvida u raspoloživu imovinu nije moguće dobiti ni pravu sliku o njenom opsegu, niti vršiti nadzor nad načinom na koji se njom raspolaže.
Zakup javnog prostora pritom je moguć samo javnim nadmetanjem i neposrednom pogodbom, koja se odnosi i na udruženja građana. Uredba o uslovimа pribаvljаnjа i otuđenjа nepokretnosti (neposrednom pogodbom, dаvаnjа u zаkup stvаri u jаvnoj svojini i postupcimа jаvnog nаdmetаnjа i prikupljаnjа pismenih ponudа) iz 2012. godine reguliše, međutim, pogodbeni postupak samo jednim članom, iako se i svojim nazivom odnosi na njega. To sve stvara nedoumice, ostavlja prostor za netransparentno i nedovoljno jasno odlučivanje i prouzrokuje neujednačenu praksu, koja je opisana u Analizi i na primeru pojedinim opština. Analiza Ministarstva prostora pokazala je i da deo Uredbe, iako je doneta nakon Zakona o udruženjima iz 2009. godine, ne uzima u obzir programe od javnog interesa, već daje svoju listu oblasti bez jasnog navođenja izvora ili razloga sužavanja liste određene tim zakonom. U koliziji je sa Zakonom o udruženjima i u tom pogledu što onemogućava neposrednu pogodbu za javni prostor neprofitnim organizacijama koje obavljaju privrednu delatnost.
Analiza prakse ustupanja prostora na lokalnom nivou pokazala je da lokalna saouprava u pojedinim slučajevima usvaja i drugačije modele od onih koji su predviđeni zakonskim okvirom.
Preporuka Analize nije, međutim, menjanje nezakonitih delova Uredbe, već unapređenje zakonskog okvira za korišćenje javne svojine koji bi podrzumevao i donošenje novih podzakonskih akata. Osnovna preporuka odnosi se na potrebu uvođenja konkursa za ostvarivanje programa od opšteg inetersa za korišćenje prostora u javnom vlasništvu – umesto postojećeg postupka neposredne pogodbe, jer bi se time na nedvosmislen nacicn omogućilo da osnovni kriterijum ne bude cena, niti mogućnost pogodbe sa predstavnicima vlasti, već kvalitet programa, broj ljudi koji će biti angažovan, spremnost ulaganja u određeni prostor, dobrobit koji će program doneti zajednici i drugi slični kriterijumi.
Direktor Poslovnog prostora opštine Savski venac Nemanja Perišić Petovar smatra, međutim, da je komercijalni kriterijum za sada najobjektivniji, ali je izrazio spremnost za nastavak razgovora, a možda čak i za razvoj pilot projekta s nezavisnom scenom koji bi razradio novu proceduru i pravni okvir za dodelu javnog prostora.
Prema njegovim rečima, dosadašnja praksa pokazala je da su moguće zloupotrebe javnog interesa – kada prostor zatraži fiktivno udruženje građana, koje je zapravo preduzeće, ili kada se, kako je rekao, ljudi zalete i ambiciozno krenu u realizovanje ideje za neki prostor, ne shvatajući sve obaveze koje podrazumeva gazdovanje, uključujući i komunalne troškove.
“Potrebni su nam proverljivi kriterijumi. Broj zaposlenih, na primer, može da se zloupotrebi tako što neko uzme subvenciju od države za besplatno zapošljavanje, a po njenom isteku drastično smanji broj zaposlenih”, rekao je Petovar, naglasivši da poslovodstvo Poslovnog prostora ima ulogu samo u pripremi projekta za neposrednu pogodbu, a odlučuje lokalna vlast ili njena komisija, kao delegirano telo.
Neposredna pogodba podrazumeva ustupanje prostora po beneficiranim cenama, a besplatno korišćenje ne postoji, osim kada opština i sama učestvuje u sprovođenju projekta, kao što je slučaj sa “Urbanim inkubatorom” Gete instituta.
Kao primer pozitivne prakse po principu neposredne pogodbe sa udruženjima građana na Savskom vencu, Petovar je naveo saradnju sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju (2006) i Kulturnim frontom, odnosno Kulturnim centrom Grad (2009).
I Dejan Ubović iz KC Grada rekao je da je ugovor sa opštinom Savski venac za neograničeno korišćenje bivšeg magacina u Savamali potpisan bez većih problema posle tri meseca priprema. Potom je usledilo još nekoliko meseci renoviranja tog prostora, za čije je trogodišnje funkcionisanje Kulturni front ranije obezbedio sredstva preko programa Matra, ne znajući još ishode pregovora sa lokalnim vlastima.
“Kraj oko Ulice braće Krsmanović se u međuvremenu, posebno zbog projekta ‘Beograd na vodi’, drastično razvio i promenio. Pitanje je da li danas dogovor o KC Gradu bio moguć”, dodao je Ubović.
Za razliku od KC Grada, Omladinski centar CK13 u Novom Sadu rezultat je istrošenih mogućnosti pregovora sa gradskim vlastima, kako je rekao Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_kuda.org, jedne od organizacija koje su osnivači tog centra (uz Kružok i Alternativna kulturna organizacija – AKO). Zahvaljujući inicijalnoj donaciji fondacije SHL (Schuler Helfen Leben) iz Berlina, došlo se do sredstava za infrastrukturu, odnosno kupovinu kuće u kojoj je otvoren CK13. To je, kako je rekao Pantelić, bio slučaj bez presedana i u radu SHL.
Prostor za umetničku produkciju, inače, kako je podsetio Pantelić, stalna je tema nezavisne scene u Novom Sadu i bilo je u proteklih desetak godina nekoliko pokušaja umrežavanja (Dizalica 2004, Za kulturne politike, 2008…), ali je ostao problem odsustva pregovaračke strane zbog hronične nezainteresovanosti vlasti za tu problematiku. To je bio i jedan od motiva za specifičan postupak pokretanja CK13, a i kasnije podrške Inicijativi za Društveni centar (DC) i iniciranje pitanja demilitarizacije godinama napuštene kasarne “Arčibald Rajs”.
Hronologiju skvotiranja te kasarne krajem 2012. godine, u kojem je učestvovalo oko 50 grupa i pojedinaca, predstavio je Nikola Rajić, koji je u sadašnjoj, 15-članoj ekipi DC-a jedan od dvojice preostalih aktera originalne inicijative. I sama ideja o DC-u promenila se vremenom, pa sada deluje u takođe skvotiranom i godinama napuštenom gradskom prostoru u Kineskoj četvrti, kao neformalna organizacija koja podržava supkulturnu i pank scenu. Krajem 2014. godine Poslovni prostor je zamenio brave i pokušao da ih izbaci, ali su ga aktivisti tužili dobili spor na osnovu zakonske odredbe koja nalaže da je u takvom slučaju moguće izbacivanje samo na osnovu sudske odluke.
“Mi nismo ni ušli u taj prostor za idejom da pregovaramo sa gradskim vlastima da nam ustupe prostor ili da dobijemo donacije – ušli smo sa idejom da budemo tu ilegalno sve dok nas tolerišu”, rekao je Rajić, dodajući da toj ekipi ne odgovara nijedan drugi model, niti bilo kakav oblik pregovaranja, jer želi da ostane neformalna i ne želi da bude pravno lice.
Zanimljiv primer pregovora sa gradskim vlastima izneli su predstavnici Force iz Požege koji koriste prostor na spratu Kulturnog centra Požega, koji je do jeseni 2013. godine bio neiskorišćen i svojevrsno ruglo grada. U celom tom procesu došli su pritom do saznanja da su opštinske vlasti prilikom renoviranja KC Požega zapravo nelegalno izgradile čitav sprat, što je dodatno iskomplikovalo i pregovore.
Forca je, slično kao KC Grad, udružena sa još pet organizacija, obezbedila prethodno od norveške ambasade donaciju za zakup prostora, ali kada je trebalo da se potpiše ugovor za prostor u KC Požega, ispostavilo se da nema građevinske dozvole i projekta izgradnje, pa čak i da se 16 kvadratnih metara bespravno ušlo u plac komšije, koji je za to tražio naknadu. Forca se odrekla dela honorara svojih članova iz donacije i u oktobru 2013. konačno dobila građevinsku dozvolu i potpisala ugovor za prostor u koji je uloženo ukupno 67.000 evra. S obzirom da je reč o velikom iznosu, te da su, poučeni neprijatnim iskustvom sa građevinskim sektorom, želeli da se osiguraju da ne budu izbačeni, u ugovor je ubačena klauzula kojom je uloženi novac pretvoren u zakup po tržišnoj ceni, što iznosi 14 godina i 11 meseci. U slučaju izbacivanja, opština bi morala da vrati uloženi novac, i to sa kamatom.
Obnovljeni prostor na spratu KC Požege mogu da koriste i druge organizacije, a periodično se i iznajmljuje pojedinim privrednicima kako bi se obezbedila sredstva za održavanje.
U pregovorima sa lokalnim vlastima je i udruženje Savremena umetnost kroz drugačije opažanje (SUKDO) u Kragujevcu, koje je godinu i po dana iznajmljivalo prostor u jednoj privatnoj kući od donacija svojih članova, a u potrazi za prostorom u javnoj svojini ponuđeno im je par lokacija. Za sada su uspeli da dobiju dozvolu za korišćenje Čaurnice u kompleksu Kneževog arsenala za tri projekta – muzička događaja.
U pregovoru sa lokalnim vlastima je i Patos u Smederevu, koji je pre 11 godina pokrenuo festival Patosofiranje, a sada odlučuje da izađe iz komforne zone Centra za kulturu i oživi nekadašnji bioskop “Svetlost”, simbolički važan prostor za građane tog grada, koji stoga ima veliki potencijal da motiviše i razvija novu publiku.
Iako mu je Centar za kulturu pružao dobre tehničke uslove, ali na izvestan način i ograničavao domet programskih aktivnosti i komunikaciju sa različitim strukturama publike, Patos je odlučio da se izmesti van centra grada i formira u bivšem bioskopu omladinski kulturni centar koji bi bio i mesto za neformalnu edukaciju i aktivnosti na unapređenju duha solidarnosti među građanstvom radi opšteg boljitka.
Novi bioskop Zvezda u centru Beograda, takođe jedan od tužnih primera posledica privatizacije, i dalje je u kompleksnoj i neizvesnoj situaciji i posle više od pola godine od okupacije, koju je predstavio Kosta Ristić, jedan od aktivista koji su krajem novembra 2014. godine zauzeli taj prostor “Beograd filma”.
Model za Zvezdu još se traži, a prema rečima Ristića, za sada su u opticaju ideje o nacionalizaciji, zadrugarstvu ili udruživanju po principu lovačkog društva. Aktivistima je pre svega važno da budu prepoznati kao antiprivatizacioni pokret, naglasio je Ristić, najavljujući skoro otvaranje letnjeg bioskopa nakon renoviranja sredstvima prikupljenim kroufanding kampanjom na sajtu Indiegogo. U planu je i otvaranje kafića koji bi obezbeđivao sredstva za održavanje prostora.
“Pravno je nejasna situacija, a niko nas ne dira još uvek”, rekao je Ristić, dodajući da je situacija sa Zvezdom specifična i zbog učešća i podrške mnogih umetnika, javnih ličnosti i medija, zbog čega bi bilo kakav nasrtaj povlačio sa sobom izuzetno negativne ođeke u javnosti.
“Svi skvotovi su poluprivatni. Jedino nacionalizacija vodi tome da je javni prostor javni”, rekao je Ristić, koji smatra i da su modeli upravljanja formalnost i da je važno da “mladi vode prostor sa drugim mladima i da omladina vidi progresivne stvari”. Zbog toga je i protiv finansiranja sredstvima velikih fondacija koje vidi kao ekstraprofit od ratova širom sveta koji zapravo pasivizuje mlade pružajući im privid mogućnosti kritike kapitala.
Da model upravljanja i način finansiranja utiču i na sudbinu nekog prostora pokazuje primer Inex Filma, neiskorišćenog i ruiniranog prostora u Višnjičkoj ulici na Paliluli koji je ustupio privatni vlasnik aktivistima više organizacija i inicijativa, a trenutno ima galeriju, nekoliko ateljea, prostoriju za muzički program, info šop, vrtić… Produkcija programa je bogata, iako gotovo niko ni sa kim ne razgovara, a nema ni rukovodstva.
Kako su preneli predstavnici Inex filma, sve se rešavalo na nedeljnom sastanku, ali je zbog različitih razmimoilaženja – od ideoloških do finansijskih, došlo do toga da sastanka više nema. Deo aktera je za potpuno spontani, alternativni način funkcionisanja, drugi za projektni.
Pokretačka kapisla bile su privatne donacije samih aktera, vremenom je nastala potreba za zajedničkom blagajnom, ali se ponovo došlo do privatnih, pojedinačnih ulaganja, osim za plaćanje struje. Uvedena je i kutija za donacije, odnosno dobrovoljne priloge publike, ali se i ta praksa teško razvija.
Za razliku od Inex filma i nekih drugih inicijativa, CK13 je orijentisan na projektno finansiranje, a i u tom slučaju je održivost krhka. Izostanak donacija značio bi veliki problem, budući da bi bez honorara ostali i saradnici, koji se profesionalno bave različitim sektorima poslova i od toga žive. U CK13 deluje i više volonterskih organizacija, koje su zaslužne i za neke od najpopularnijih programa, poput Otvorene kuhinje, ali za sada nema prostora za novo zapošljavanje.
Na konferenciji je izneto i nekoliko primera korišćenja privatnog ili ustupljenog privatnog prostora, koje opet odlikuju različiti i uglavnom mukotrpni modeli finansiranja.
Matrijaršija u Zemunu radi u ustupljenoj kući staroj sto godina koja je u vlasništvu privatne firme.
Za razliku od mnogih, Matrijaršija “nema nameru približavanja kulture zajednici ili poboljšanja sveta”, već je zanima polujavno delovanje, a okuplja niz neformalnih grupa, među kojima je i festival nesvrstanog stripa Novo doba, koji poptuno javno deluje.
“Došli smo do određenja rubnog delovanja koje nam najviše odgovara”, rekle su predstavnice Matrijaršije, dodajući da se u kući zapravo nastavila praksa saradnje različitih grupa koja je postojala i ranije, a objedinjuje ih to što su svi “fanatici u radu”.
Useljenjem u kuću, posle prakse rada u raznim podrumskim prostorijama, iznajmljenim i drugim lokacijama, promenjeno je to što je došlo do mogućnosti rezidencijalnog boravka umetnika. Trenutno u kući živi sedmoro ljudi.
U sopstvenom privatnom prostoru proteklih deset godina delovao je i Zemunski mali umetnički centar (ZMUC) koji je zbog problema održivosti odlučio da iznajmi tu lokaciju, a sa Karkatagom sada deli podrumski prostor u Magacinu u Kraljevića Marka i nastavlja da razvija dugoročni projekat pokretnih kolonija, odnosno mobilnih rezidencija, u saradnji sa partnerima iz Crne Gore i Albanije. I mobilne rezidencije zasnovane su najvećim delom na korišćenju privatnog prostora – vikendice u Babama kod Beograda, ustupljene kuće u Reževićima u Crnoj Gori, koja je obnovljena da bi postala javni prostor za umetničku praksu, ali se cela priča završila lošim iskustvom sa vlasnikom koji je uvideo u međuvremenu potencijal za turističku dobit. Jedna od lokacija koje su u planu je i katolička crkva u albanskom selu Pentar, koja je sama po sebi zanimljiva zbog toga što ima rezidencijalni deo za tridesetak umetnika.
ZMUC od ove godine započinje i mapiranje ljudi po regionu koji su spremni da ulože privatne resurse u ideju mobilnih rezidencija, kroz koje je do sada prošlo, inače, više od 60 umetnika. Prošle godine tema je bila “Tabui u tranziciji”, a ove godine temu osmišljava nezavisna kustoskinja i istoričarka umetnosti Maja Ćirić.
I Karkatag kolektiv, započeo je aktivnosti u privatnoj kući – dedovini jednog od članova, i to van Beograda - u Svilajncu, ali je ostao prilično zatvoren za lokalnu zajednicu i njene potrebe, jer je želeo da ostane pri onome zbog čega je i zauzeo porodičnu kuću. Paralelno, Karkatag je u Beogradu realizovao niz radionica za “tehničku emancipaciju” polaznika, uglavnom mladih umetnika, koji nemaju dovoljno prilika da praksu na fakultetima. U Magacinu je Karkatag pokrenuo “otvorenu radionicu”, a finansira se projektno i od “sitnog preduzetništva” – popravki, izrade scenografije, rekvizita…
“Samoodrživi smo već pet godina na osnovu nekih projekata i natezanja”, rekao je Aleksandar Popović, konstatujući da samoodrživost organizacija u kulturi i umetnosti za sada postoji samo “ako se pretpostavi da entuzijazma ima beskonačno”.
Jedan od najmlađih autonomnih kulturnih centara u Beogradu je Egzoprostor u Vinči na obali Dunava, koji je nedavno otvoren u privatnom prostoru koji je ustupljen na godinu dana, uz obavezu plaćanja struje i vode. Reč je o grupi rege umetnika koja je privukla pažnju komšije - donatora prostora - organizovanjem prvog većeg muzičkog događaja u maju 2014. Dobili su u međuvremenu nekoliko manjih donacija domaćih institucija, kao i podršku Evropske kulturne fondacije za mobilnost umetnika, te Ministarstva prostora, koje im je dalo korisne savete. Aktivnosti Egzoprostora podržalo je i više od 20 umetnika iz šest zemalja, od kojih je polovina učestvovala volonterski u nekim od aktivnostima za razvoj te jedinstvene inicijative na periferiji Beograda, čiji je moto “Umetnost – mladi – aktivizam”.
Specifičan model finansiranja pokušava da razvije udruženje Zadrugarice u Nišu koje čeka godinama odlagano usvajanje Zakona o zadrugama kako bi razvilo ideju ekonomskog osnaživanja žena, odnosno ženskih privrednih inicijativa. U procesu potrage za prostorom, obišli su niz fabrika u stečaju, nekorišćenih magacina i drugih objekata posle spornih privatizacija, nakon čega su u kontaktu sa gradskim vlastima i uz podršku Hajnrih Bel fonda, zakupili na šest meseci prostor za rad i manje izlagačke aktivnosti. Uz projektni tim, koji radi na pribavljanju sredstava, udruženje Zadrugarice namerava da kroz aktivnosti nekoliko preduzetničkih inicijativa (modni dizajn, proizvodnja prirodnih sapuna, lektura-korektura, prevođenje…), obezbedi dalja neophodna sredstva za korišćenje prostora.
Kao koristan alat za potragu za prostorom, kao i razmenu iskustava, na konferenciji je predstavljen sajt Spacebook koji je Ministarstvo prostora pokrenulo kao onlajn bazu podataka za mapiranje prostornih potencijala Srbije. Sajt je namenjen prepoznavanju ruiniranih, neadekvatno ili nedovoljno iskorišćenih javnih prostora, nekorišćenih vojnih objekata, napuštenih urbanih struktura kao što su industrijski kompleksi, skladišta, poslovni i drugi objekti, poslovni prostori u vlasništvu lokalnih samouprava i svih drugih prostora koji bi mogli biti iskorišćeni za kulturnu i umetničku produkciju, formiranje društvenih centara i sl.
Nastavak diskusije o prostorima za savremenu kulturu i umetnost najavljen je za oktobar, kada će NKSS i Ministarstvo prostora organizovati u Magacinu regionalnu konferenciju na istu temu.
Konferencija je podržana od fondacije Rockfellers Brothers i Hajnrih Bel fondacije u Beogradu.
*Foto: Luka Knežević Strika, Radomir Lazović, ZMUC, SEEcult
(SEEcult.org)
