1395 dana bez crvene
Izložba Šejle Kamerić “1395 dana bez crvene”, posvećena preživljavanju građana Sarajeva za vreme rata 90-ih, biće otvorena 25. maja u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića u Beogradu, uz premijernu projekciju filmova te sarajevske umetnice 23. maja u Domu omladine.
Naziv izložbe i filma “1395 dana bez crvene”, koji su deo programa šestih “Dana Sarajeva” u Beogradu, referiše na iskustvo kretanja i preživljavanja stanovnika Sarajeva tokom opsade (1992-1996), kada im je savetovano da ne nose jarke ili upadljive boje koje bi skrenule pažnju snajperista.
Film “1395 dana bez crvene” je zamišljen, razvijen i snimljen kao zajednički projekat Šejle Kamerić i Anrija Sale, koji je rezultirao sa dva različita filma.
Opsada Sarajeva trajala je 1.395 dana između 1992. i 1996. godine, a stanovnicima nije bilo preporučeno nošenje jarkih boja, pogotovo crvene.
“Snajper je kao bik. Šarene boje su takođe loš izbor. Snajper je luda po prirodi, a svaka luda voli šareno. Nosite sivo, smeđe ili bordo”, preporučivano je građanima Sarajeva koji su svakodnevno morali da trče kroz iskušenja “Aleje snajpera” - na putu do posla, u potrazi za hranom, u poseti prijateljima, rođacima, ljubavnicima...
Film prati ženu koja ide upravo tom rutom. Grad je današnji, a vreme filma je u isto vreme i prošlost i sadašnjost. Na svakoj raskrsnici žena oseća da je ponovo izložena pogledu snajpera koji su se nekada nalazili na brdima. Potrčati bi moglo biti jednako opasno kao i hodati. Požuriti bi jednako moglo biti beskorisno kao i usporiti. Ona staje, okleva, trči. Čeka, računa, trči i saginje se. Svaka raskrsnica je novi izazov i nova kalkulacija. Krije se iza nevidljivih zaklona. Uspravlja se kada misli da je sigurna. Geografija grada razdvaja topografiju izloženosti i sigurnosti, olakšanja i agonije... Ritam filma razvija se od sporijeg ka bržem, prateći ritam njenog hoda. Još jedan tempo se pojavljuje u međuvremenu: muzika koja svira u njenoj glavi, a u rashodu je sa ritmom njenih pokreta. Žena koja trči, staje i trči i staje oživljava iskustvo drugih na mestu njihove traume. To je njeno lično putovanje kroz njihovu kolektivnu prošlost. Sve što se desilo ranije, ponovo se dešava sada…
Projekat “1395 dana bez crvene”, nastao u saradnji Šejle Kamerić sa Salom i Arijem Benjaminom Meyersom, naručio je londonski Artangel u saradnji sa Mančesterskim internacionalnim festivalom, Whitworth Art Gallery (Mančester), Fundació Museu D'Art Contemporani de Barcelona (MACBA) i Museum Boijmans Van Beuningen (Roterdam), a koproducenti su ArtAngel i SCCA/pro.ba.Sarajevo.
Umetnica Šejla Kamerić, rođena 1976. godine, diplomirala je 1999. na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu, na smeru za grafički dizajn, a živi i radi u Sarajevu i Berlinu. Uglavnom se bavi fotografijom i videom, stavljajući eksplicitni društveni kontekst nasuprot intimističkim vizurama.
Njen film “Šta ja znam” (korežija s Timurom Makarevićem) prikazan je i nagrađen na 5. Zagreb film festivalu, kao i na festivalu “Dani Sarajeva” .
Izložba “1395 dana bez crvene” biće otvorena u Legatu Čolakovića do 24. juna.
Osim filma “1395 dana bez crvene”, u kojem igraju Maribel Verdu i Sarajevska filharmonija, 23. maja u Domu omladine biće prikazan i kratki film “Sreća” Šejle Kamerić, inspirisan citatima iz knjige “Verenici u raju” Mirka Kovača. Kao neka mantra, te reči su sredstvo kontemplacije koje publiku vodi u dimenziju u kojoj je potraga za srećom jedini vid opstanka. U glavnim ulogama su Milena Dravić i Olga Kolb.
Šeste “Dane Sarajeva” organizuje od 22. do 26. maja u Beogradu Inicijativa mladih za ljudska prava, a program obuhvata i izložbu posvećenu sarajevskoj Vijećnici, te nekoliko angažovanih pozorišnih predstava, koncerte i diskusije o odnosu dva grada nekada i sada, kao i o odnosu prema kulturnim dobrima i slobodi umetnika u političkom angažmanu.
Festivalski sajt je www.danisarajeva.com, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org
(SEEcult.org)
