Kao što nisam bila filmski kritičar kada sam iznosila svoje viđenje filmova odgledanih na Festu, koji su bili vredni moje pažanje, tako ni ovom prilikom neću sebi dati pravo ni slobodu da predstavu "Evropa" sagledavam kao pozorišni kritičar. Tu privilegiju prepuštam počastvovanima koji su se za to i školovali.
Sedim sa svojim Đimom Đarmušem u omiljenom pabu (znam da se ne piše MEKO, već TVRDO DŽ, ali ja sledim Vukovu: Piši kako govoriš). Ćaskamo o omiljenim likovima iz crtanih filmova. Pogledom prelazim preko mnoštva već poznatih fotografija na zidu. Sve sam ih analizirala već pri prvom ulasku u taj, meni dragi, prostor. Sve su bile zakošene, nakrivljene. Tada sam ih sve uredno ispravljala, sve dok mi jedan od pristojnih momaka zaposlenih u pabu nije šapnuo: “Zamišljeno je da budu krive”. Verovatno je to bio moj prvi susret sa ŽENOM MOG KURAJBERA.
Bila jednom jedna ruža, samonikla, opojna i otporna. Njen koren je sezao u unutrašnjost prostora u koji vazduh, voda i racio ne dopiru. Hranila se snovima, maštom i ljubavlju, skrivenim u tami. Hranila se zvucima koje je stvarala kiša, muzikom koju je obasjavalo sunce, pokretima kojima je prkosila vetru.
Bila je crna, drugačija, sa dva-tri vidljiva trna i bezbroj nevidljivih. Divlja, jakog mirisa, otrovnog ukusa, smela, drugačija.
Još jedan april u Beogradu, još jedno proleće u mom kraju, još jedni izbori u Srbiji. Većina događaja i situacija, u kojima smo se tokom svojih života našli i još uvek se nalazimo, nisu bili proizvod ličnih izbora. Bili smo i jesmo vođeni, dovođeni, izvođeni, privođeni, uvođeni, sprovođeni... Mimo nas. Nekad gubili glas, vremenom stas, tražili spas. Neke smo i birali, pa sabirali - glasove i čudne neke asove.
“Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca”. Žan Pol Sartr
Posmatram svoj grad sa vidikovca okruženog šumom i stazama svog detinjstva. Još uvek sam ovde. Staze su me vodile kroz iskušenja, izazove i dileme čitavog života. Koračala sam njima jer su one vodile mene, a ne ja njih.
Rođena sam davno. Bila je noć punog meseca. Srebrno nebo i na njemu puno odraza dalekih zvezda čije nestajanje zapažamo tek protekom vremena. Baš kao što i odlazak nekih ljudi i njihovih duša osećamo tek kada prazninu koju ostave za sobom možemo ispuniti samo sećanjima.
Ponekad u snovima zaronim u daleku prošlost odakle sam i potekla. Čini mi da se iz nje nisam ni vratila. Kada sam prvi put u nju kročila, tamo sam i ostala. Moj boravak na ovim prostorima u ovom trenutku, istorijskom kontekstu i okruženju, samo je privid iz koga me na trenutak trgnu događaji, strahovi i bljesak istorije koja se ponavlja. Od davnih predaka nasledila sam neke lepe priče, svedočanstva prenošena s kolena na koleno, porodičnu tradiciju i mnoge antikvitete. Dodir svakog od njih je dodir prošlosti, života, stradanja, preživljavanja, ali i uživanja u umetninama emotivne vrednosti.
Ne znam da li je nastupila epidemija ili pandemija karcinoma, ali znam da nas svakodnevno podsećaju da obavimo preventivne preglede svog tela i njegovih delova- parcijalno. I svakoga dan je dan karcinoma nekog organa: dojke, grlići, prostate...
Odnos prema pomenutim organima je, svi ćemo se složiti, odnos nama samima, sopstvenom potomstvu i kulturi življenja.
Odnos države prema zdravlju njenih građana je: odnos prema natalitetu, mortalitetu, zdravlju nacije kao takve i društva kao takvog. Najzad i troškovima lečenja pacijenata. Prevencija.
Sada sam roditelj. Do pre 12 godina to nisam bila. Do tada sam znala sve o roditeljstvu, posvećivanju, razumevanju, toleranciji. Znala sam kakva ću majka biti i kakva sigurno neću biti. Znala sam i mnogo toga o porodičnom nasilju, deci kao žrtvama i roditeljima kao akterima. Iskustvo, srećom, nisam stekla u svojoj porodici. Rođena sam i odrastala u zdravom okuženju.
Peglam. Ukočena. Slušam pregled aktuelnih događaja, ispravno izgovorenih, lektorisanih, i ponavljam u sebi reči koje sam do sada pogrešno izgovarala. Mnogo ih je. Ne mogu da ih tom brzinom memorišem. Nastaviću sutra u istom terminu.