XII Sarajevski salon - povratak sivilu civilizacije
Godišnja grupna izložba “Sarajevski salon” u galeriji Collegium Artisticum u Sarajevu predstavlja od 19. januara radove 37 autora i autorki, a prema navodima Edina Pobrića, vraća se sivilu zapadne kulture i civilizacije.
Na XII “Sarajevskom salonu” učestvuju: Adela Jušić, Admir Šurković, Adnan Jasika, Aleksandar Saša Bukvić, Amel Hodžić, Amela Hadžimejlić, Amer Bakšić, Amer Hadžić, Armela Vesković, Bojan Stojčić, Boris Hodak, Danilo Kreso, Dejan Pranjković, Denis Haračić, Dženan Hadžihasanović, Dženat Dreković, Edin Numankadić, Emir Kapetanović, Emir Osmić, Enes Sivac, Halil Tikveša, Hamzalija Muhić, Irfan Handukić, Izet Alečković, Jusuf Hadžifejzović, Lejla Ćehajić, Mensud Kečo, Mladen Štrbac, Nela Hasanbegović, Nikola Blagojević, Nora Salome Berthoud, Safet Zec, Samir Plasto, Savka Krčmar, Sead Čerkez, Senad Pepić i Stijepo Gavrić.
“Umetnici ovde ne izražavaju sami sebe kao građanske ličnosti, već samim činom stvaranja slike, instalacije, fotografije ili skulpture podižu svoj doživljaj na nivo ljudske egzistencije, predstavljajući nam čoveka koji oseća bolnu i krajnju samoću u jednom iščašenom svetu uzaludnih čežnji. Ratovi, genocidi, razaranja, bolesti, glad, ekonomske krize, sve se to udružilo da bi u 21. stoleću ponovo, nakon 17. stoleća i 1968. godine, manir savremenog doba pretvorio se u manirizam. Porast znanja je ponovo doveo do krize znanja. Ako je 18. stoleće bilo stoleće materije, 19 - stoleće energije, a 20. i 21 - stoleće informacija, moramo se pitati: otkud toliko nesporazuma i nekomunikativnosti u dobu komunikacije!?”, naveo je Pobrić u pratećem tekstu.
Adela Jušić, I onda je stvarno počeo rat'
Izložena dela, prema rečima Pobrića, funkcionišu kao jezik, a ne kao slika ili skulptura.
"Da bi se moglo graditi značenje znaka u jeziku, treba voditi računa o činjenici da svaki znak sadrži tragove prethodnih znakova, i 'otvoren' je za sve one koji tek dolaze. U tom smislu nikada nijedan znak nije u potpunosti čist, a njegovo značenje nikada nije u potpunosti monolitno. Znaci, u stvari, nisu nikada posve prisutni ni odsutni. Odsutni znaci su svojim tragovima prisutni u prisutnim i među njima se odvija dinamički proces: učinak odlaganja značenja.
Na sličnom 'obrascu' funkcionišu umetnička dela izložena u ovom prostoru. Skoro na svakoj slici, instalaciji i skulpturi nešto je odsutno. Da li je to sloboda, dostojanstvo, deo tela ili potpuni nedostatak čoveka – svejedno je, ali je činjenica da većina izloženih dela svoje upotpunjenje traže u odsutnom koje se može nadomestiti samo kao prisutnost u prisutnom. Takve su na primer skulpture Amela Hodžića (bez obzira na potenciju, njegovi ljudi su na podu), Enesa Sivca (vreme je iscurilo), Stijepe Gavrića (nesloboda), instalacije Dejana Pranjkovića (ko, gde i kamo vuče stvarnost) i Kafezi Lejle Ćehajić, litografija Mladena Štrbca (individue izgubljene u apokalipsi kolektiva), slike Safeta Zeca (telo u nestajanju ili sublimaciji sa prostorom), Amele Hadžimejlić (između telesnosti i spiritualnosti), Borisa Hodaka (telo kao ikebana), Danila Krese (kolektivno pamćenje i pokušaj 'rođenja' novog čoveka), Emira Osmića (potraga za identitetom) ili akrilik Izeta Alečkovića (gde je čudovišnost zamenila ljudsko), itd.
Danilo Kreso
Kao takva, dela prizivaju prazninu. Ako je praznina, a ne ništavilo, onda njihovi svetovi funkcionišu na dva načina: kao motivacijska sila pretočena u želju, ili pak kao melanholija (svesnost da je do ispunjenja želje nemoguće doći). Zbog toga nijedno delo ovde nije ni dovršeno ni nedovršeno, ono naprosto jeste. Izvan toga nema ničega. Onaj ko kao umetnik ili recipijent, živi ovisan o delu, mora pripadati samoći koja se izražava tek rečju biti: reč koju jezik štiti skrivajući je, dok sam nestaje u tihoj prazini dela".
Lejla Ćehajić
Prostor izložbe XII "Sarajevskog salona", prema Probiću, prostor je fascinacije njihovih autora.
"Za svakoga onoga ko je fasciniran može se reći da ne zapaža nijedan stvaran predmet, nijedan pojavno-realan oblik budući da ono što vidi ne pripada svijetu pojavne stvarnosti, nego neodređenom mestu fascinacije. S druge strane, biti deo ove izložbe kao recipijent, značilo je prepustiti se fascinaciji odsutnosti vremena. Jer područje u kojem se pokušavamo približiti stvarnosti fikcije ovde se urušilo u nigde. Ovo mrtvo vreme je stvarno vreme u kojem je smrt prisutna, događa se, i ne prestaje se događati. Biti sam – umetnik ili gledalac – znači pripadati ovom mrtvom vremenu koje nije ni moje ni Tvoje, ni zajedničko vreme već je nečije vreme. A Neko je onaj koji je i dalje prisutan kad nema nikoga".
Dejan Pranjković, Povuci potegni
Stijepo Gavrić
U organizaciji Udruženja likovnih umetnika Kantona Sarajevo, uz podršku Collegium artisticuma i Ministarstva kulture i sporta Kantona Sarajevo, izložba će biti otvorena do 9. februara.
(SEEcult.org)
