Važno je biti... Divajn
Dokumentarni film "Ja sam Divajn" (I am Divine), SAD, 2013, režija: Džefri Švarc (Jeffrey Schwarz)
Piše: Zoran Janković
Iskusni Džefri Švarc je sasvim promućurno odlučio da svoj biografski dokumentarac o nezaboravnom Divajnu otpočne upravo prizorima gungule uoči samog početka baltimorske (a samim tim i svetske) premijere čuvenog „Laka za kosu“ Džona Votersa. Jer, kako će ubrzo posvedočiti i nekolicina sagovornika, a kako se dalo videti i u par odabranih arhivskih snimaka TV intervjua sa samim Divajnom, on je, mimo svih spekulacija, naknadnih mudrovanja i učitavanja sa bezbedne istorijske distance, samo želeo da bude zvezda. Što je, barem u doživljaju sveta nemalog broja raznorodnih, svakako bio i kako će sigurno biti i upamćen, a čemu je dokaz i ovaj blago svečarsko-hvalospevni dokumentarac o njemu.
Švarc ovde ne problematizuje samu ličnost Divajna, ne zalazi u brzopotezne analize njegovog očito složenog sklopa njegove ličnosti, već jednostavno, slično onome što je već radio, na primer, u dokumentarcima o Rangleru, Vitu ili Vilijamu Keslu, nastoji da predmet svog interesovanja prikaže u što je moguće sveobuhvatnijoj i upečatljivijoj punoći. I u tome, nema sumnje, u potpunosti uspeva. Premda možda odveć tradicionalistički ustrojen, „Ja sam Divajn“ ipak predstavlja svačije pažnje vredan rad – čvrsto se drži zadate teme, sagovornici su živopisni i nadahnuti, priča pleni živošću i dinamikom, izlaganje je, uprkos silini izvora i mogućih digresija, razložno i pregledno, a krajnji rezultat je nesumnjivo zadovoljavajući, dostojanstven i detaljan prikaz životnog puta jedne zbilja jedinstvene persone. Tako ćemo u razumnih i ekonomičnih devedeset minuta trajanja ovog filma biti u prilici da ispratimo Divajna kroz sve važne etape njegovog, kako profesionalnog, tako i emotivnog razvojnog puta – od zbunjenog dečaka drugačijeg od drugih, pritajenog ekscentrika, lokalne zvezde na planu istinski bizarnog, Votersove muze nad muzama, ikone off-off-off Brodveja, iskrenog i darežljivog prijatelja, prepoznatljive pojave odocnelog ekstravagantnog diska, nesigurnog, ali odanog sina, neobuzdanog trošadžije bez straha i mane, ambicioznog glumca..., ali nadasve nepatvorene i evo, već decenijama i decenijama istinski intrigantne pojave.
Švarc se uz dosta diskretnosti, koja je, kako ćemo videti, na tom planu bila svojstvena i Divajnu dotiče i pitanja njegove seksualnosti. I mada će neki od prisutnih sagovornika i učesnika, kanda prvenstveno u skladu sa sopstvenim doživljajem sveta i pitanja roda i pola, Divajna označavati ličnim zamenica muškog ili ženskog roda, iz „Ja sam Divajn“ se, između ostalog, da saznati da Divajn, verovatno i mimo opšte uvreženog uverenja, nikada nije poželeo da promeni pol. A ono na čemu autori ovog vrlo dobrog dokumentarnog rada poentiraju i na čemu i u par tihih mahova i insistiraju je zaključak da su u slučaju velikog Divajna pominjani aspekti pola i roda bili neraskidivo povezani sa njegovim osobenim doživljajem sveta u kome mu je dopalo da egzistira, baš kao i sa njegovim neprolaznim aspiracijama da postane zvezda o kojoj se priča i priča. A što mu je, i mimo zbilja tužnog kraja njegovog života u nesrećnom trenutku (noć pred početak snimanja planirano duge uloge u popularnom sitcomu Bračne vode – Married with Children), i pošlo za rukom. Što, naravno, ne znači da ga i dalje mnogi, barem na planu iskrenih instant-asocijacija, neće ponajpre povezivati sa glasovitom scenom sa psećim izmetom. Ali, trnovit je put do zvezda, ljudsko pamćenje je bilo i ostalo varljiva stvar, a u slučaju Divajn makar uvek možemo govoriti o unikatnosti i nezaboravu, što je ipak velika i značajna stvar.
*Film "Ja sam Divajn" na programu je 5. festivala Merlinka 12. decembra u 21 sat u Velikoj sali Doma omladine Beograda