Smiljana Tucakov: Učimo decu da je različitost snaga

Smiljana Tucakov, osnivačica zrenjaninskog Centra za kreativno odrastanje i multikulturalnu saradnju (CEKOM), kaže da je misija tog udruženja da pomogne u obrazovanju dece, da ih osnaži da postanu kompletniji ljudi, spremni za sve stavke života koji im dolazi u susret. U CEKOM-u to čine kroz kreativne dramske procese za koje su obučeni. Na njima deca, uz pomoć obučenih pedagoga, prepoznaju svoje kvalitete, razviju ih, uče da prihvate sebe i steknu samopouzdanje. Žao joj je, kako je navela u razgovoru za SEEcult.org, zbog toga što na mestima gde se odlučuje nema više stručnih ljudi, zainteresovanih za boljitak dece i društva. Poredi to sa SFRJ i kaže da je i tada direktore firmi postavljala partija, ali da su svi u hijerahiji ispod direktora morali da budu stručni, da znaju svoj posao. Danas ljudi na vodećim pozicijama uglavnom nisu ni minimalno zainteresovani za ono što rade kreativni ljudi, a to dokazuje i odnos Grada Zrenjanina, Pokrajine Vojvodine i Republike Srbije prema CEKOM-u, koji opstaje zahvaljujući umrežavanju i saradnji sa ostalim akterima nezavisne kulturne scene.

– Sa kojom je idejom nastao CEKOM?

Smiljana Tucakov: Nastao je 2000. godine jer smo hteli da doprinesemo vaspitanju dece i mladih koji bi izrastali u kreativne, slobodne i zdrave mlade ljude. Počeli smo od Sunčanog igrališta, gde su se deca igrala, a stigli smo do dramskog procesa kroz koji sada radimo s njima. Naš konačni cilj u radu danas je zapravo predstava. Kroz taj proces deca se upoznaju i prolaze razne oblasti kulture, sve u funkciji nastanka predstave. Pratimo njihov rad i usmeravamo kako da iskažu svoje talente i sklonosti. Radimo to tako da potpuno slobodno iskažu svoje potencijale. Kada prepoznamo neke talente u njima, fokusiramo se na njih. Zato danas imamo niz mladih koji se bave pozorištem, ne samo u Zrenjaninu, već su deo pozorišta u Novom Sadu i Beogradu. Oni su glumci, pišu tekstove, bave se komponovanjem muzike, režijom, scenografi su, kostimografi...

– Ko su vam saradnici?

Smiljana Tucakov: Tokom protekle 23 godine rada imali smo mnogo lepih prilika da sarađujemo s nizom stručnjaka koji se bave različitim aspektima pozorišta. I svi mi u CEKOM-u prošli smo kroz razne obuke i dobili sertifikate da se bavimo kreativnim dramskim procesom sa decom. Dugo sarađujemo, na primer, sa Markom Pejovićem iz grupe “Hajde da”. Izuzetno poštujem njegov način rada. Deca su danas, i sistemski, i obrazovanjem, i kulturom, dosta opterećena na pogrešan način. Mnogo je problema i u školama. Moraju jako mnogo da uče, forsiraju ih, naročito ako je neko dobar u nekom predmetu, nastavnici ga forsiraju jer to donosi bodove, koji ih vodi na takmičenja. Deca mnogo uče napamet. Ne s razumevanjem. I sve to stvara konfuziju, stres i mnogo drugih problema, a mi se trudimo da kod nih razvijamo kreativno mišljenje. Zbog toga je dramski proces važan i zato mi u CEKOM-u imamo i akreditovane predavače koji su vodili seminare za prosvetne radnike kako bi što veći broj prosvetnih radnika naša iskustva primenjivao u radu.

– Velika je odgovornost prići mladom čoveku danas, on je opsednut novim tehnologijama, a, s druge je strane zatvoren i hiperosetljiv. Na koji način vrsta rada koju praktikujete doprinosi otvaranju mladih ljudi i otkrivanju njihovih talenta - njima samima pre svega?

Smiljana Tucakov: Proces rada počinje uvek razgovorom grupe i odabirom teme kojom ćemo se baviti. Sve teme određuju članovi grupe. Čim izaberu temu, znači da su prepoznali, dobro detektovali problem koji ih generacijski pogađa. Potom počinje rad na temi. Sve naše predstave su autorske, nastaju od ličnih priča dramske trupe i svih nas koji smo tu sa njima. Tako je, npr, u našoj najnovijoj predstavi “Svi ti usamljeni ljudi” – tema usamljenost. Bili smo zapanjeni saznanjem koliko su naša deca usamljena, to je generacija osmi razred osnovne/prvi razred srednje škole, dakle deca od 14-15 godina. Mi nemamo pojma koliko je nesaglediv njiho strah od usamljenosti. Kada su nam to otkrili, pokušali smo da otkrijemo uzroke tog straha – šta ga hrani, šta ga raspiruje. Njihove lične priče čine okosnicu predstave. Ne samo da smo se bavili tim problemom, već smo otkrili i uzroke te usamljenosti i ponudili moguća rešenja.

– Tu su različita deca, različitog vaspitanja, potreba, identiteta? Kako se tome prilazi u procesu?

Smiljana Tucakov: Neka naša deca su dugo tu, ali ih ima i novih, njih dvoje-troje. Sva ona su sada, jer su sada u tom uzrastu, bila u prilici da se prvi put nađu u situaciji da rade jedan ovakav projekat i da od početka do kraja razmišljaju o predstavi. I trebalo im je malo vremena da se snađu. Do tada nisu bili tako povezani. Znate decu – svako ima svoj telefon koga se hvatao u pauzama, ali sada nam se desilo nešto dosta važno što nas je sve ozarilo. Naime jedna devojčica, koja je pravi solista, koju do sada nije zanimao niko sem nje, na zatvorenoj premijeri te naše predstave, uoči prave premijere, zagrlila se sa dve devojčice iz grupe. To su velike stvari, jer do tada niko nije smeo da je dodirne, niti je ona dirala ikoga. Mi ih učimo da se otvore, oslobode, da poštuje sebe, jer kad su svesni svega toga, okruženje će ih prihvatiti, a i oni sami će prihvatiti ljude oko sebe.

– Kakva je pažnja tih mladih ljudi, jer svima nam je nekako predisperzivna, rasuta i kratkrotrajna? Šta im privuče, a šta zadrži pažnju?

Smiljana Tucakov: Mora im biti zanimljiv metod rada. Ako im on zaokupi sva čula i angađuje ih, imamo njihovu pažnju. Zato je taj dramski proces tako moćan u tome. Mi smo savladali mnoge tehnike i načine kako da im priđemo. Ja sam i pre toga bila prosvetni radnik, pedagog, ali tehnike kojima su ovladali saradnci CEKOM-a su zaista učinkovite.

– Šta još primećujete u radu sa njima?

Smiljana Tucakov: Primećujem da deca više vole da rade sa ljudima koji su im po godinama bliži. Zato se ja držim sada po strani, kao neki supervizor. Tu sam samo da podsetim da rada nema bez reda i discipline. I deca to nauče. Kada odu odavde, odrastu, imaju svoj život, redovno ovde dođu, čak i ako su van Zrenjanina. Kad god ovde dođu, svrate do nas. Ovo smatraju svojom sigurnom kućom, gde mogu da zatraže pomoć ako imaju neki problem privatno.

– Kažete problem. Koliko je nasilja među decom, koliko ga primećujete?

Smiljana Tucakov: Dosta. Čujem o tome od njih, naročito su se na tu temu otvorili kroz našu poslednju predstavu. Učimo ih da je važno da shvate da je svako od nas, od njih – različit, da niko nije isti, da nikako ne treba da zameramo jedni drugima  jer smo različiti. Učimo ih da je različitost naša snaga. Da tako različiti pravimo najbolje predstave, a pozorište je divno čudo koje nam daje uslove da sve te različitosti zablistaju na pravi način. Naša misija je da osnažimo tu decu podstičući najbolje u njima.

– Koliko su zainteresovani za to osnaživanje oni, a koliko njihovi roditelji?

Smiljana Tucakov: Dosta, ali moram da kažem i ovo: pre nekoliko godina, kada je dosta ljudi iz školskog sistema bilo uključeno u naš rad i primenjivalo ga (naši seminari su, dakle, akreditovani i donose bodove), čula smo od jedne učiteljice, koja ga je primenjivala, da su deca fantastično radila četiri godine, ali kada su došli u peti razred, nisu se snašli, jer je kontekst potpuno drugačiji. Dok mi razvijamo kreativno mišljenje, u školi su morali da uče napamet. Takvo je naše školstvo. Direktori škola moraju da rade ono što Ministarsto propiše, a vrsta rada koji mi primenjujemo je nešto drugo. Recimo, 2019. godine radili smo predstavu “Indigo” u kojoj smo istraživali različitost, posebnost. Ona govori o tome da je ceo život sastavljen od nekih krugova. Kada se rodimo, uđemo u prvi krug postojanja, to je naša porodica. Posle toga ulazimo u malo veći to je sredina u kojoj se krećemo, a onda dolazi najznačajniji krug koji preseca sve krugove našeg života, a to je krug obrazovanja.

– Kako se finansirate?

Smiljana Tucakov: Projektno, već godinama. Dosta dugo nas ne podržava ni lokalna, ni pokrajinska, ni republička vlast, a konkurisali smo mnogo puta. U međuvremenu smo i prestali da konkurišemo. Kad je u pitanju konkurs ministarstava obrazovanja i kulture, mi tamo više ne konkurišemo. Nema svrhe. Na konkursima, tamo kod ciljeva, na nekoliko mesta stoji važnost podsticanja kreativnog mišljenja kod dece, ali se u našem sistemu obrazovanja, kao uostalom i kulture, dešava obrnuto.

– Dobijate li objašnjenje zašto vas odbijaju?

Smiljana Tucakov: Evo jednog primera. Radili smo projekat u kojem je cilj bio razvijanje pozorišne publike, ja sam dugo radila u zrenjaninskom pozorištu i čitava moja misija, koja traje 23 godine, zasnovana je na tome da stvorim publiku za naše pozorište, ali i druge teatre, jer naša deca odlaze i u druge gradove na školovanje. Odgovor je bio da projekat nisu podržali jer time treba da se bave institucije, a ne udruženja građana. Ja ne prihvatam to, iako je to zvanično tako. Što se tiče lokalne podrškle, nem objašnjenja.

– Je li to nešto političko?

Smiljana Tucakov: Isključivo je politika. Od kada je ova opcija na vlasti, nas Grad Zrenjanin ne podržava. Ranije jeste, i to vrlo. Kada su se dogodile promene 2000. godine, ja sam bila i stručni konsultant kada je bio u pitanju rad s decom i mladima. Imali smo čak i jednu stolicu u gradskoj skupštini za predstavnike nevladinog sektora. Bili smo dosta dobro uvezani, a bio je određen i jedan objekat namenjen nevladinim organizacijama. Sve se to, međutim, istopilo

– Gde radite, imate li svoje prostorije sada?

Smiljana Tucakov: Imamo ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji s Kulturnim centrom Zrenjanin. Tamo radimo, ne plaćamo prostor. Imamo tehničku podršku za sve što treba. Na osnovu tog ugovora, imamo neke saradničke projekte i interese koje uspešno realizujemo.

– Kakva je lokalna umetnička scena u Zrenjaninu?

Smiljana Tucakov: Mi smo dugo član Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) i zahvaljujući tome, mi smo zaista na jako velikom dobitniku, jer smo upoznali jako mnogo umetničkih organizacija i umetnika iz cele Srbije s kojima smo uspostavili saradnju. Oni nam pomažu, radimo zajedničke projekte. Zrenjanin ima dosta članica NKSS, ali slabo sarađujemo. Pokušali smo da napravimo neku našu zajednicu na nivou grada. Radili smo neke projekte u okviru kojih smo se bavili javnim prostorima, koliko se oni mogu iskoristiti za izvođenje umetničkih sadržaja, ali nismo uspeli da je održimo, mislim iz straha od otvaranja: ako se ja tebi malo više otvorim, ti ćeš mi biti konkurencija, što je besmisleno, jer se bavimo različitim stvarima. Mi pokušavamo da se održimo, svako od nas, ali je to teško održimo bez ozbiljne podrške. Podržava nas NKSS, koja ima svoje konkurse i svoj festival, a u okviru njega se rade razni projekti. Mi uglavnom radimo bez honorara, a i kad dobijemo ulažemo ga u produkciju.

– Kakva je kulturna politika Srbije danas? Možete li da je uporedite sa kulturnom politikom SFRJ?

Smiljana Tucakov: Kulturna politika danas, kao i sve politike, nisu sistemski dobro utvrđene. Nemaju dobru osnovu.

– Zašto: nema ljudi ili ideja, ili ima ideja i zakona, ali se ne sprovode?

Smiljana Tucakov: Nema ideja, a ideja nama zbog toga što na mestima gde se odlučuje nisu pravi ljudi.

– A gde su pravi ljudi, što se ne povežu?

Smiljana Tucakov: Istrošeni su. Primetićete da se umetnici najčešće i najlakše povlače kada ne mogu da ostvare neke svoje ideje, a to kažu i psiholozi, da se umetnici povlače kad vide da ne mogu da utiču da se nešto promeni. Nema ko da izvrši pritisak na vlasti i zvanične strukture, u tom smislu. Ja lično ne bih znala s kim bih tamo u vlasti razgovarala, jer tamo nema nikoga koga, na primer, interesuje to šta ja radim i zašto to radim.

– Šta mislite, da li ih ne zanima jer ih zanima nešto drugo ili zato što ne donosi profit?

Smiljana Tucakov: Ja mislim oboje, a nisu svi ni dovoljno obrazovani, ni edukovani da bi razumeli važnost ovakvih stvari. Druga stvar su lični interesi koji su uvek primarni. Jednostavnije im je da zažmure. CEKOM pripada svetu amaterizma, a amaterizam je predivna baza svih mogućih umetničkih kadrova: za pozorište, muziku, likovnu umetnost... Tu niču i neguju se zanimljivi ljudi. Amaterizam se nekada jako negovao...

– A kad je prestao? Devedesetih?

Smiljana Tucakov: Bilo ga je devedesetih, ja sam u pozorištu počela da radim 1988. godine, prethodno sam 15 godina radila u društveno-političkoj orrganizaciji – u opštinskom Veću sindikata. Sve društveno-političke organizacije bile su smeštene u jednoj zgradi. Bio je to jednopartijski sistem, Savez komunista. Oni iz kadrovske komisije, dakle partija, i tada je određivala direktore, ali tehnički direktor i tim koji je vodio te fabrike, uvek je bio stručan. Obrazovani ljudi su vodili te deove firme. Tu nije moglo da se omane. Dakle, direktori su se postavljali politički, nisu morali da znaju tehnologoju posla, ali su imali vrhunske stručnjake proed sebe. A šta imamo danas? Sklanjaju se ljudi koji umeju da rade, a dovode oni koji ne znaju. Meni je žao što je tako. Da se vratim kratko na amaterizam i rad: mi godinama učestvujemo na raznim smotrama, upoznala sam tamo gomilu divne dece koja rade divne stvari, otkrivamo talente, osposobljavamo hrabre ljude, znači moguće je ako hoćete.

– Da li je onda ta stalna priča o krizi samo izgovor da se ništa ne preduzme?

Smiljana Tucakov: Mislim da jeste. Mi smo u CEKOM-u opstajali i u godinama kada nismo dobijali dinara, opstajali smo na ljudsku reč, pomagali su nam naši prijatelji.

– Ima li kog mecene u Zrenjaninu. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine u Zrenjaninu godinama pomaže Gomex. Jeste li se obraćali njima, nekim privrednicima?

Smiljana Tucakov: Razgovarali smo nedavno sa Zajednicom malih preduzetnika po preporuci jedne fondacije. Bilo bi nam izuzetno značajno da uspešni privrednici mesečno izdvajaju određeni iznos koji bi se onda raspoređivao za naš rad i doprinos zajednici, ali i celom regionu. Prijatelji smo sa Pozorištem mladih iz Tuzle, gde sam 1996. godine, kada su svi mislili da sam luda, jer sam ubrzo posle rata tamo vodila preko 30 dece. Ali ja sam znala šta radim, kao što su znali ljudi koji su nas pozvali. I danas sarađujemo, imamo zajedničke projekte. Jedan od njih je Evropski pozorišni festival “Bina mira” koji je osnovan 2008. godine kao ideja Ahenske mreže za humanitarnu pomoć i interkulturalni mirovni rad. Mi i danas pravimo predstave s porukama mira i razumevanja. Festival se svake godine održava u drugom gradu, Zrenjanin je već dva puta bio domaćin, raširli smo mrežu saradnika po celoj Evropi. Imamo dobru saradnju i s Temišvarom, organizacijom “Beli bagrem” koja okuplja tamošnje Srbe, sarađujemo i sa Celjem...

– Na osnovu tih raznih iskustava i rada u različitim političkim, društvenim i radnim sistemima i okolnostima, šta mislite, da li se promenila definicija etike, posebno radne etike danas kod nas?

Smiljana Tucakov: Jeste, ali ne u potpunosti, a i koliko je uopšte zaposlenih danas? Nažalost, znam mnogo mladih ljudi od 30-35 godina koji nemaju posao, i koji su vrlo nesrećni zbog toga. Oni su kao moja deca i baš osećam njihovu patnju što rade razne poslove na kojima ne mogu da razviju sve svoje kvalitete. Mnogi su otišli u inostranstvo, nepovratno. Čini mi se da je radna etika u sferi umetnosti i kulture, ipak drugačija, tj. bolja, da su ljudi odaniji svom poslu i dosledniji, da je samo manji deo u toj sferi radnu etiku shvatio olako. Ili je to tako u amaterizmu, ili samo u mom okruženju. A okruženje vas oblikuje i umnogome kreira vaše ponašanje i stav prema životu. Zahvaljujući svom okruženju, ja sam davno, davno, kada je Ljuboslav Majera u Zrenjaninu režirao “Antigonu”, sedeći svakodnevno na divnim probama sa Majerom i glumcima, gledajući kreativni proces stvaranja predstave i kako se ljudi otvaraju, razmišljaju i dopunjuju u svojoj lepoti, shvatila šta zapravo treba da radim u životu. To me je kasnije odvelo na Radio Zrenjanin, gde sam imala emisiju “Radio Vrtić”, a kada su mi je ugasili ljudi za čiji sam se dolazak zalagala, nastao je CEKOM.

(SEEcult.org)

*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.