Skriveni kodovi
Beogradski umetnik Miodrag Krkobabić predstavlja se 13. septembra u galeriji O3one izložbom “Skriveni kodovi” - projektom koji istražuje stanje svesti današnjeg društva. Krkobabić se tim projektom bavi preispitivanjem socioloških, političkih i ekonomskih uticaja savremenog društva na čoveka kroz kritičko sagledavanje načina na koji marketing i politika iskrivljuju ljudsku percepciju i stavove.
Beogradski umetnik Miodrag Krkobabić predstavlja se 13. septembra u galeriji O3one izložbom “Skriveni kodovi” - projektom koji istražuje stanje svesti današnjeg društva.
Krkobabić se tim projektom bavi preispitivanjem socioloških, političkih i ekonomskih uticaja savremenog društva na čoveka kroz kritičko sagledavanje načina na koji marketing i politika iskrivljuju ljudsku percepciju i stavove.
Generalno, njegovi radovi se bave svakodnevnim prostorom javnog polja, preispitivanjem položaja pojedinca i njegove individualnosti u društvu, njihovim uzajamnim odnosima i ponašanjem koje ih međusobno uslovljava.
Jedan deo njegovog istraživanja preispituje procese konstrukcije identiteta u javnom prostoru gde ne postoje univerzalni i nepromenljivi atributi identiteta, već se proces obrazovanja odvija u stalnoj promeni i kretanju između njegovih slojeva.
Drugi deo njegovog istraživanja bazira se na preispitivanju razlike između ličnog doživljaja i shvatanja identiteta i identiteta kao pojavnosti za druge, tj. kao polaznog uzorka prepoznavanja i identifikacije kroz nacionalni i teritorijalni identitet, ikonografiju, politiku i istoriju kao i kroz odnos pojedinca i kolektiva (okoline, društva, države).
Razvojni projekat “Skriveni kodovi”, započet 2004. godine, ima za cilj “dešifrovanje” skrivenih kodova ponašanja koji jednu osobu, grupu ili zajednicu upravo čine drugačijom, pa čak, u ekstremnim slučajevima, i neprihvatljivom široj, dominantnoj zajednici.
Prema navodima Krkobabića, ti kodovi su, u najvećem broju slučajeva, nevidljivi jer pripadaju određenim zatvorenim grupama i zajednicama ili (samo)izolovanim pojedincima i zato najčešće bivaju pogrešno shvaćeni ili interpretirani od strane šire društvene zajednice.
Globalizacija i ekspanzionistička politika "globalnog šerifa" (SAD) u svetskim razmerama, kao i proširenje EU u nama bližim, evropskim razmerama, stvara pravu pandemiju marginalizovanih pojedinaca i grupa koji na taj način, bez mogućnosti izbora, postaju deo tih procesa.
Materijal za audio, video i fotografske instalacije projekta “Skriveni kodovi” nastaje kroz ekstenzivno istraživanje marginalizovanih pojedinaca i grupa unutar EU, na mestima njihovog okupljanja, gde nestaje (ne)svesno potiskivanje tih prikrivenih kodova ponašanja.
Kroz širok spektar zajedničkih imenitelja kao što su ilegalna imigracija praćena gubitkom prvobitnog konteksta, problemom dvostrukog identiteta i paralelnih, neformalnih ekonomija zatvorenih grupa, fokus stavljam na pojedince koji, ne svojom voljom, postaju deo tih procesa.
Korišćenjem dokumentarističkih sredstava marginalne društvene subjekte dovodim u javno polje u pokušaju da dokumentujem “nevidljivi” deo vremena savremene istorije unifikovane EU, gde je ogroman broj ljudi bukvalno isključen iz normalnih tokova i odbačen.
Taj vid istraživanja i produkcije umetničkog dela kroz dekonstrukciju narativnog formata medija započet je videom 6=36, gde se međusobni odnosi i životne priče autentičnih predstavnika određenih društvenih slojeva ili grupa pojavljuju u formi ispovednih iskaza, stvarajući neku vrstu zajedničkog stava mikro-zajednice. Konkretne osobe tretira istovremeno i kao istorijski određene subjekte i objekte, stvarajući dokument koji prevazilazi granice same zone posmatranja.
Izložba u galeriji O3one obuhvata video instalaciju “Feierabend” (2004-2010), nazvanu prema nemačkoj složenici koja označava deo dana posle napornog rada, što se u engleskom jeziku prevodi frazom “A hard day’s night”, koja se, kroz pesmu Bitlsa (The Beatles), pojavljuje kao intro-motiv u tom radu.
Mali nastojnički stan u centru Beča je mesto okupljanja grupe gastarbajtera. Mise en scène tog malog, toplog mesta sa zidovima prekrivenim raznim ikonama, što bi trebalo da ukazuje na duboku religioznost korisnika tog prostora, već na prvi pogled uvodi posmatrača u stanje dileme. Međusobno utvrđen raspored lica i stvari na "pozornici" priprema teren za dvostruki obrt. Ikone tu očigledno ne služeu religiozne svrhe jer nisu jednobrazne (pravoslavne, katoličke itd). One služe kao table sa rasporedima, porukama i raznim “poslovnim” kontaktima i adresama. Sve to zajedno ukazuje da su korisnici tog prostora različitog etničkog porekla, sa prostora bivše Jugoslavije.
Ali, dalji razvoj događaja ukazuje na to da se glavni zaplet ne dešava u tom polju, jer se ovde se ne radi samo o grupi ex-YU gastarbajtera, već su glavni korisnici tog prostora žene tj. gastarbajterke. Dakle, u ovom slučaju se ne radi samo o marginalizovanoj grupi gastarbajtera već se radi i o marginalizovanoj grupi žena u okviru inače marginalizovane grupe koju predstavljaju gastarbajteri u EU.
U nastavku postaje jasno da se radnja dešava upravo na Dan žena, jer su se gastarbajterke, u stvari, okupile sa namerom da proslave 8. mart u “poznatoj” bečkoj diskoteci XXL. Ali, u opuštenoj atmosferi pripreme za proslavu, nestaje potiskivanje (skrivenih kodova) i, malo po malo, svaka od njih počinje posmatrača da upoznaje sa svojom teškom životnom pričom koja stoji iza odluke da se ostavi sve i ode u “beli svet”. Ne smeta im kamera. Ne kriju ništa i ne stide se da u formi grube šale i humora na sopstveni račun iznesu i najteže životne priče, promašaje, gubitke...
Drugi deo video instalacije “Feierabend” (2004-2010) kombinuje više slojeva realnosti u kojoj žive te žene. Tu se takođe radi o dvostrukom obrtu, jer se sam medij koji je korišćen za produkciju rada nalazi negde na pola puta između zamišljene, bajkolike stvarnosti telenovele i brutalno konstruisane stvarnosti onlajn rialiti šoua (npr. Velikog brata).
Video se sastoji od jednostavnog snimka (nadzornom/veb kamerom) gledanja jedne epizode telenovele u realnom vremenu. Dominantan zvuk španskog jezika prepliće se sa uživljavanjem u radnju i reakcijama onih koji je posmatraju, preuzimajući tu bajkoliku realnost kao sopstvenu. To uživljavanje i preuzimanje stvarnosti se prepliće sa svakodnevnim aktivnostima korisnika tog prostora u toj meri da oni identično i potpuno prirodno komentarišu događaje i ličnosti iz telenovele, kao i u sopstvenim ispovestima koje se nalaze na video projekciji preko puta, stvarajući neku vrstu pervertiranog odraza u ogledalu (Alise u zemlji čuda), gde se briše granica realnosti, koja preti da postane gora od i one od koje su pobegle.
Krkobabić je 2000. godine diplomirao, a 2003. magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je DAAD - nemačke nagrade za razmenu akademskih građana (2003). Kao stipendista DAAD, boravio je u Bremenu, na specijalizaciji audivizuelnih kompozicija u Atelier fur Zeitmedien, HfK (2003-2004), a 2005. godine je, na osnovu stipendije KulturKontakta iz Beča, boravio kao gostujući umetnik u Insbruku.
Dobitnik je više značajnih nagrada, uključujući nagradu žirija 10. Kairo bijenala (2006), počasnu nagradu 14. Festivala Videobrasil u Sao Paulu (2003), nagrada Galerije “Nadežda Petrović” na 22. Memorijalu (2002), Oktobarske nagrade na 42. Oktobarskom salonu u Beogradu.
Od 2006. je umetnički direktor Memorijala “Nadežde Petrović” u Čačku, gde je uveo novi idejni i organizacioni koncept i sa dizajnerom Mirkom Ilićem stvorio novi vizuelni identitet MNP. U saradnji sa Astrid Wege, 2007. godine realizovao je izložbu 24. Memorijala “Transformisanje sećanja. Politike slike” u okviru koje je, kao centralni događaj, obnovljen Spomenik 4 vere u Čačku (deo umetničkog projekta Irene Kelečević). Takođe, 2008. je pokrenuo FEMMemorial, projekat realizacije kapitalnih dela istaknutih umetnica XX veka.
Detaljnija biografija Krkobabića sa spiskom samostalnih i grupnih izložbi širom sveta nalazi se u PRILOGU, a njegov sajt je www.krkobabic.net
(SEEcult.org)