Šijanov Kino Tom

Filmski reditelj Slobodan Šijan odao je još jednom počast Tomislavu Gotovcu (1937-2010), kao autor knjige “Kino Tom”, u izdanju Muzeja savremene umetnosti Beograd i Hrvatskog filmskog saveza, koja je posveta tom velikom umetniku i njegovom specifičnom razumevanju filmske umetnosti.

Šijan je podsticaj da napiše knjigu o Gotovcu dobio pišući tekst za “Hrvatski filmski ljetopis”, a smatra je polaznom tačkom za dalje bavljenje delom Gotovca, čije je dugogodišnje prisustvo u Beogradu ostavilo neizbrisiv trag na nekoliko generacija filmskih stvaralaca okupljenih oko Akademije za pozorište, film, radio i televiziju krajem 60-ih i početkom 70-ih godina prošlog veka.

Na promociji u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića u Beogradu, na kojoj su govorili i Diana Nenadić iz HFS-a, istoričar umetnosti Jerko Denegri i kustos MSUB Dejan Sretenović, Šijan je istakao da je Gotovac, koji je godinama živeo u Srbiji, bio važan akter esperimentalnog filma na ovim prostorima i da je odigrao važnu ulogu u istoriji srpske kinematografije.

Prema mišljenju Šijana, u filmu “Plastični Isus” Lazar Stojanović i Gotovac doveli su jugoslovenski “crni talas” do ultimativne tačke, jer je posle toga ili morao da se promeni sistem ili da prestanu da se snimaju takvi filmovi.

Šijan je rekao i da je u Beogradu postepeno otkriveno da je Gotovac, osim filma, radio i likovne radove i performanse, a posebno značajna u tom pogledu je bila izložba koju je Denegri napravio 70-ih u SKC-u. Krajem 70-ih Gotovac je počeo da se angažovanije bavi performansom u Zagrebu, dodao je Šijan, koji je i sam vizuelni umetnik, a najpoznatiji je kao reditelj kultnih srpskih filmova “Ko to tamo peva”, “Davitelj protiv davitelja” i “Maratonci trče počasni krug”.

Knjiga “Kino Tom” je o Gotovcu, ali kroz njega i o jednom periodu u beogradskoj kulturi, rekao je Šijan.

Knjigu “Kino Tom - Antonio G. Lauer ili Tomislav Gotovac između Zagreba i Beograda”, objavljenu u ediciji “MSUBioskop sveske”, čine kolaži analiza, sećanja, citata, fotografija, skica, ali i pokušaja razumevanja nekih procesa koji su uticali na nastanak Gotovčevih filmova ili na formiranje njegovih umetničkih stavova i postupaka.

Takvom “montažom”, prema rečima Šijana, izvršio je svojevrsnu rekonstrukciju umetnikove interakcije sa svetom, filmom i umetnošću, nadajući se da, osvetljavajući Gotovčev rad iz jedne ličnije vizure - nekoga ko je bio izložen delovanju te harizmatične ličnosti u Beogradu - može izneti nove podatke i doprineti boljem razumevanju njegovog dela, ali isto tako i sebi objasniti korene sopstvenih ubeđenja.

Diana Nenadić iz HFS-a, “drugog Tomovog doma”, rekla je da je srećna zbog Šijanove knjige koja je proizišla iz njegovog teksta o Gotovčevom filmu “Poslepodne jednog fauna” iz 1963. godine.

“Knjiga je Tom iz prve ruke”, rekla je Diana Nenadić.

“Tom je, kao i knjiga, bio kolažna struktura. Pun opozicija. Knjiga je uhvatila tu kolažnu strukturu Tomovog duha i tela”, dodala je ona.

Prema njenim rečima, mladi umetnici u Hrvatskoj se dosta referišu na Gotovčeve radove, pokušavaju na taj način i da profitiraju, a ne znaju mnogo o njemu.

Dejan Sretenović rekao je da je knjiga “Kino Tom” dosad najobimnija Šijanova studija o jednom filmskom autoru.

Rađena je montažno-kolažnom logikom, pa je vizuelni materijal podjednako bitan kao i tekst.

Knjiga je sastavljena od narativnih delova, svedočanstva, arhive, a prema rečima Sretenovića, predstavlja interesantan način mišljenja i pisanja o filmu i značajan prilog razumevanju umetnosti Gotovca. Bitna je, kako je istakao, ne samo kao prilog Gotovčevoj bibliografiji, već i “bivanju Tomovom između Beograda i Zagreba”.

Takođe, stvara sliku na koji je način funkcionisala filmska zajednica u bivšoj zajedničkoj državi i podstiče na razmišljanje o eksperimentalnom filmu u Srbiji i celoj bivšoj Jugoslaviji.

Denegri je ocenio da knjiga “Kino Tom” predstavlja “fantastičnu analizu koju je mogao da da samo Šijan”, razloživši “do tančina drugog autora”.

Ističući da je Gotovac bio fascinantna osoba i da je za njega sve bio film, Denegri je rekao da je to bio “čovek koji je dao sve od sebe u životu i tu nije bilo ostatka”.

Prisećajući se izložbe kolaža i fotografije 1976. godine u SKC-u, na kojoj je došlo do izražaja Gotovčevo utapanje filma u fotografiju, Denegri je naveo da je Gotovca snažno lansirala u svet vizuelne umetnosti čuvena izložba “Nova umetnička praksa 1966-1978” u Zagrebu.

“To je bila kapitalna izložba, ja sam pisao o Gotovcu, Goranu Đorđeviću i (Radomiru Damnjanoviću) Damnjanu. To je Toma katapultiralo u svet vizuelne umetnosti. Od tada njegova pozicija u Zagrebu biva mnogo krupnija”, rekao je Denegri.

Gotovac je, prema njegovim rečima, imao dosta bolno odrastanje i življenje, posebno zbog oca koji ga je, kako je naveo, “od najranije mladosti šikanirao na najgori mogući način”.

Denegri je prepričao i pojedine razgovore sa Gotovčevim ocem, koji je smatrao da on i “zaluđuje” njegovog sina da se bavi umetnošću.

Ističući Gotovčev "veliki ljudski lik", Denegri je rekao da je "Tom imao potrebu da ide do kraja, da nema povlačenja, da se ide sto posto”.

Gotovac je, prema njegovim rečima, imao nesvakidašnju sposobnost da rekonstruiše filmski jezik i u strukturalističkim filmovima i eksperimentalnim, pa čak i u filmovima sa radnjom.

Struktura njegovih performansa, kojima je uglavnom sablažnjivao publiku, takođe je bila utemeljena na suštini filmskog jezika, a imao je kontrolu nad svakim elementom.

“Kada se osvestio o značaju sopstvenog tela, on je osvestio svoj sopstveni lik kao reditelj... Krupni debeli lik i govor je osvestio i uveo u izvođačke umetnosti”, rekao je Denegri, prisećajući se jednog od Gotovčevih performansa na Aprilskim susretima u SKC-u, kada je zapravo izveo rimejk Kristlovog filma od jedne sekunde i dva kadra (grupa ljudi u mantilima koji u drugom kadru otvaraju mantile i pokazuju golo telo). Gotovac je napravio rimejk tog filma tako što je išao kroz publiku u SKC-u i otvarao mantil, pokazujući svoje golo telo.

Promocija knjige “Kino Tom”, koja je okupila veliki broja umetnika i predstavnika stručne javnosti, bila je praćena i projekcijom Gotovčevih filmova “Tomislav Gotovac” (1996) i “Pravac” (1964/1977).

Šijan je nedavno i u Zagrebu odao počast Gotovcu - izložbom “Mesto pod suncem” u Galeriji Nova koja je svojevrsna arheologija njihovog zajedničkog (kinematografskog) imaginarija i načina kako je 20. vek komunicirao filmom.

Šijan je odao počast Gotovcu i u izuzetno posećenom javnom razgovoru, održanom u okviru izložbe “Mesto pod suncem”.

Šijan je u razgovoru, koji je vodio Petar Milat iz Multimedijalnog instituta, podelio sa mnogobrojnom publikom sećanje na strast koju su on i Gotovac delili prema filmu, kao i na dugogodišnju saradnju i prijateljstvo sa Gotovcem.

Prema rečima Šijana, i on sam je praktično Gotovčevo umetničko delo.

*Foto: MSUB

(SEEcult.org)