(Re)sistematizacija umetnosti
Beogradski umetnici, galeristi i kolekcionari, izneli su 3. novembra niz problema sa kojima se suočavaju zbog odsustva adekvatnog sistema umetnosti u Srbiji, čime je započeta serija diskusija koja bi trebalo da dovede do pokretanja daljih inicijativa za poboljšanje uslova stvaranja, izlaganja i prezentovanja umetničkih radova.
Beogradski umetnici, galeristi i kolekcionari, izneli su 3. novembra niz problema sa kojima se suočavaju zbog odsustva adekvatnog sistema umetnosti u Srbiji, čime je započeta serija diskusija koja bi trebalo da dovede do pokretanja daljih inicijativa za poboljšanje uslova stvaranja, izlaganja i prezentovanja umetničkih radova.
Serija konvencija o sistemu umetnosti, čiji je koordinator istoričar umetnosti, galerista i kolekcionar Slavko Timotijević, fomulisana je kao “Desperately Searching for Sistem / Sistemman u Srbiji”, a počela je predstavljanjem galerija i kolekcija u Dvorani Kulturnog centra Beograda, u okviru pratećeg programa 50. Oktobarskog salona, dok će 4. novembra biti nastavljena razgovorom o medijima i umetnosti.
Prema rečima Timotijevića, potrebno je redefinisati aktere na umetničkoj sceni kako bi se pokrenulo nešto što će kasnije prerasti u sistem umetnosti.
Navodeći da nije dobro da država pravi sistem u koji se svi uklapaju, on je podsetio na soc-realistički model u kojem je država sve sama organizovala, koji je bio tvrd i nije trajao dugo.
“Vlast je shvatila da preko umetnosti ne može sprovoditi promociju države i propagandu, već su to filmovi i mediji”, rekao je Timotijević, ukazujući da je usledio sistem strogo kontrolisan od države, u kojem su umetnici morali političarima da podnose referate i o tome šta su hteli da kažu svojim delom.
Podsetio je i na otvaranje galerija i kulturnih centara (KCB, Cvijeta, Grafički kolektiv...) 50-ih, te osnivanje Doma omladine i SKC-a 60-ih, ali je ocenio da je “sve to bio privid, jer skoro ništa nije dolazilo u javnost”.
“Ni 70-te još nisu verifikovane kao vrhunska umetnost, već kao neka alternativa”, rekao je Timotijević, koji je u završnici skupa predstavio i svoj “Muzej u senci” (Shadow Museum), odnosno kolekciju fotografija u savremenoj umetnosti.
Ocenjujući i da je jedini način da se poboljša scena - mešanje domaćih i stranih umetnika, Timotijević je ukazao i na potrebu konstituisanja sekcije galerista pri Društvu umetničkih kritičara Srbije, a predstavio je i inicijativu za osnivanje profesionalnog međunarodnog sajma umetnosti - Art expo Beograd.
Na značaj internacionalizacije domaće umetničke scene ukazao je i Miroslav Karić, predstavljajući Oktobarski salon i rezultate promena u njegovoj koncepciji od osnivanja 1960. do uvođenja međunarodnog karaktera te izložbe 2005. godine, kada je umetnička direktorka bila istoričarka umetnosti iz Poljske Anda Rotenberg. Tada je, na 45. Salonu (Kontonentalni doručak) i produbljena saradnja s galerijama, fondacijama i muzejima.
Između ostalog, nakon 47. Salona, koji je osmislio 2006. nemački kustos Rene Blok, Zoran Naskovski pozvan je u Fridricijanum, a zahvaljujući predsedniku žirija Robertu Storu, koji je 2007. bio umetnički direktor Bijenala u Veneciji, pozvan je i na 52. venecijansku izložbu.
“Ovakvo pozicioniranje posle decenijske izolacije predstavlja važan faktor u predstavljanju naše scene u svetu, što su donela internacionalna izdanja salona”, rekao je Karić, navodeći i da je Blok sa jubilarnog, 50. Salona, otkupio rad Vladimira Nikolića i Žolta Kovača.
Nezavidan položaj vaninstitucionalnih galerija - na primeru “Remonta”, predstavila je Darka Radosavljević, koja je rezignirano ocenila da ta galerija, posle deset godina postojanja, “danas nema budućnost”, jer zbog nedostatka finansijskih sredstava “može eventualno da izlaže do kraja godine”.
“Problem je i što ovde pričamo sami sa sobom... Ovo je zatvoreni krug u nepostojećem sistemu umetnosti”, rekla je ona, navodeći da je “Remont” u početku bila ideja - ni galerija, ni časopis, već mesto okupljanja u prostoru iznajmljenom donacijom Soroša, a cilj je bio da se radi na više različitih programa i da se sarađuje i sa domaćim i stranim umetnicima.
U “Remontu” danas radi četvoro istoričara umetnosti, prostor je neadekvatan, ne liči na galeriju...
“Priznajem da smo ušli u neki vid manirizma, konfekcije, sve manje imamo izložbi i sve se manje trudimo da budu bolje. U pitanju je zamor, ali je pre svega u pitanju nerazumevanje države za naše programe”, rekla je ona, dodajući da Ministarstvo kulture finansira “Remont” malim iznosima, a drugi izvori ne postoje.
“Ne vidim neke druge ljude, sistem ne postoji, sistem podrazumeva mnogo više”, rekla je Darka Radosavljević, ukazujući i da je umetnost danas nedostupna mladim ljudima u obrazovanju, a i u medijima je potisnuta. U tom kontekstu pomenula je i B92, na čijem sajtu više na naslovnoj strani nema kulture, a i onoliko koliko je ima “nije kultura, nego zabava”.
Navodeći i da umetnost danas dobrim delom izlazi iz galerija u javni i privatni prostor, ona je dodala da se i time još više sužava put ka publici koji galerijama veoma znači.
Darka Radosavljević se osvrnula i na nedavni tekst Miloša Šobajića u “Politici” o Oktobarskom salonu, navodeći da je zbunjena njegovim nakaradnim i naopakim komentarima o vizuelnoj umetnosti i Salonu.
“Moramo da ozbiljno nešto učinimo, da vidimo kako javnosti može da se kaže da je to mišljenje jako opasno”, rekla je ona.
Za razliku od “Remonta”, galerija “Zvono” je trenutno u nešto boljem položaju, a s obzirom da je direktorka Ljilja Tadić u Moskvi, pročitana je njena izjava o osnivanju i misiji te privatne galerije koja postoji već 17 godina i orijentisana je isključivo na mlade umetnike, u cilju njihovog okupljanja i negovanja mladih talenata.
“Zvono” u prvih deset godina nije imalo finansijsku podršku, što pokazuje da je u pitanju bio čist entuzijazam galerista, a posle toga su počeli da dobijaju sredstva na konkursima Ministarstva i Grada. Princip galerije je aktivan odabir umetnika tako što Ljilja Tadić posećuje završnu izložbu na Fakultetu likovnih umetnosti i druge izložbe. “Zvono” povremeno izlaže i starije umetnike, čiji radovi odgovaraju koncepciji te galerije.
Galerija “Zvono” pokušava da se probije i na stranom tržištu od 2006. godine, kada je prvi put učestvovalo na Sajmu umetnosti u Beču (Vienna Fair). Potom je bila i na Art fairu u Kelnu, Art forumu u Berlinu, pa u Moskvi, Kunstartu u Bolcanu, a prvi put ove godine, u decembru, biće u Majamiju (Verge Miami).
Predstavljen je i specifičan profil galerije New Moment, koju je osnovao Dragan Sakan 2003. godine kao kombinaciju umetnosti i advertajzinga, što je i koncept istoimenog magazina koji je pokrenut 1992. godine, a od 1996. izlazi na tržištu centralno-istočne Evrope i osvojio je brojne nagrade.
Prema rečima Ksenije Marinković, umetnost je odavno izašla iz galerija, kao što je i advertajzing odavno prestao da bude samo reklama u novinama, pa je ideja galerije New Moment i bila da uključi umetnike u projekte, odnosno da umetnost postane medij komunikacije u advertajzingu.
Galerija New Moment izrasla je iz privatne zbirke radova Sakana (Mersad Berber, Jugoslav Vlahović, Momo Kapor, Raša Todosijević, Marija Dragojlović, Irwin, Dušan Otašević...), a te radove je birao prema intuiciji i dopadanju, jer nije profesionalac, nego kolekcionar.
Zalažući se za saradnju umetnosti i korporacija, praćenu medijima, New Moment galerija realizuje izložbe na osnovu kriterijuma komunikativnosti dela, ličnosti umetnika, originalnosti i inovativnosti.
U programu je fokusirana na mlade umetnike, rekla je Ksenija Marinković, ukazujući na izložbu Nine Stanković 2007. godine, između ostalog. Takođe, fokus te galerije je na regionalnoj saradnji, kao što je bila izložba mariborske grupe Son:da 2007.
U New Moment galeriji izlagana su i dela velikih imena internacionalne scene, kao što su Helmut Njutn, Endi Vorhol (samo jedan rad), zatim Šagal, Pikaso, Dali, Miro (printovi) - svi 2005. godine. Crteži Denisa Openhajma predstavljeni su 2006. godine, kada je izložbu imao i Uroš Đurić, a 2008. beogradski umetnik Mihael Milunović koji živi i u Francuskoj.
New Moment takođe učestvuje na Vienna fairu, na kojem je uspela i da proda radove Uroša Đurića jednoj austrijskoj kolekciji.
Sakan, inače, trenutno piše novu knjigu “New Ideas Women”, a biće multimedijalno predstavljena, uz izložbe u Sarajevu, tokom “Sarajevske zime”, a potom u Barseloni, Beču, Beogradu...
Među učesnicima konvencije bila je i Željka Momirov iz novobeogradske Blok galerije, osnovane 2007. godine, kako je rekla, “mukotrpnim ubeđivanjem čelnika Novog Beograda”. Programi u toj galeriji u Bloku 45 u početku su se smenjivali mesečno, a sada na 15 dana, a do sada je bilo više od 50 samostalonih izložbi domaćih umetnika uglavnom.
“Ministarstvo i Grad su 2008. dali pare, ali smo ipak delom na početku, jer ne znamo kakva je budućnost”, rekla je Željka Momirov, navodeći da Novi Beograd ima gotovo pola miliona stanovnika i da je “potpuno razumljivo da takozvani ‘grad Novi Beograd’ ima galeriju, jer preko mosta postoji samo Muzej savremene umetnosti”.
“Pitanje je da li je ta pomoć opštine iskrena ili je samo politička promocija. Sadašnji čelnici opstine su podržali galeriju, ali šta će se desiti kada se gradska vlast promeni i dođe garnitura koja nas ne podržava. To otvara nove probleme”, rekla je ona, dodajući da ne zna koliko su lokalne vlasti suštinski zagrejane za sadržaj i da je brine da se galerija ne pretvori u nekadašnji Dom kulture, što je danas tendencija.
Željka Momirov, koja je skulptorka, ukazala je i na problem kadrova, navodeći da u galeriji “Blok” radi samo jedan čovek, ali da se u tom pogledu stvara veliki zid i da nema nikakvih odgovora od zvaničnika kada su u pitanju kadrovi.
U Galeriji “Blok” trenutno izlaže Aleksandar Rafajlović, koji je rekao da je problem što se kultura i umetnost u Srbiji ne percipiraju kao vrednost.
“Možemo da imamo zakon, ali živimo u zermlji u kojoj zakon ne funkcioniše. Samo je politika važna, sve drugo je marginalizovano”, rekao je Rafajlović, pominjući da se direktori institucija kulture biraju po političkoj - stranačkoj pripadnosti.
Umetnik mlađe generacije Vladan Jeremić, koji je jedno vreme vodio Galeriju Doma omladine, ocenio je da umetnost danas totalno zavisi od politike tržišta.
“Pristup umetnosti je ekonomska kategorija”, rekao je on, postavljajući pitanje zašto neke korporacije, poput Delte, ne pokreću savremenu umetnost i komunikaciju sa umetnicima.
Prema njegovim rečima, umetnost danas postaje sve više marketinška strategija, predstavljajući moć kapitala na svetskom tržištu.
“Takvi radovi su postali skupa dekoracija i špekulacija, poput Hirstove lobanje s brilijantima”, rekao je Jeremić, dodajući da danas u doba krize postoje razvijene agencije u Kini i Istočnoj Aziji koje dizajniraju dela za tržište.
“Delo nije više potrebno ni videti. Umetnost je ogoljena na tržišnu priču”, rekao je on, ističući da savremena umetnost treba da snosi socijalnu odgovornost, inače se gubi svaki koncept osim tog ekonomskog.
Umetnik Vladimir Nikolić rekao je da je uspeh moguć jedino u inostranstvu, jer samo tamo postoje pravi uslovi za umetnost i produkciju.
“Nemam nekakvo iskustvo sa galerijama, više sa muzejima i kolekcionarima. Suštinska razlika ne postoji, radi se samo o višku kapitala. U Beogradu i Srbiji se sve izvlači na mišiće i individualne napore. Zato sve više umetnika pokušava izvan Srbije. Ja prvi put izlažem sada na Salonu, a najmanje sam imao iskustva sa galerijama, između ostalog, i zato što postoje samo 2-3 koje se mogu uporediti sa evropskim i američkim. Da biste uspeli, morate da odete odavde, a i iz regiona, jer ni oni nisu daleko od nas”, rekao je Nikolić, koji je za rad “Pra-ubistvo” na 50. Oktobarskom salonu dobio nagrade srpske sekcije AICA (Međunarodnog udruženja likovnih kritičara), žirija Muzeja primenjene umetnosti i žirija novinara.
Uvod u konvenciju kolekcionara u sistemu umetnosti bilo je predstavljanje Vladimira Dodiga Trokuta i projekcija filma o tom umetniku, kolekcionaru i osnivaču Antimuzeja, pioniru modernog galerijskog sistema.
Saša Janjić predstavio je Telenor kolekciju, Radonja Leposavić Muzej i kolekciju Macura, a predstavljena su i iskustva Ljilje Tadić sa mladim umetnicima u Kolekciji Dražović, kao programskom segmentu galerije “Zvono”.
Predstavljena je i kolekcija Milojević, a Slavko Timotijević govorio je o svom Shadow Museumu, kolekciji fotografija u savremenoj umetnosti.
Radonja Leposavić pročitao je pismo Vladimira Macure, kolekcionara rođenog u Kninu 1965. godine, koji je živeo u Ljubljani i Beču, a odlučio je da u Beogradu osnuje privatni muzej (u Novim Banovcima), jer je na Balkanu, kako je naveo, Beograd uvek bio kulturna metropola u njegovim očima.
“Ja sam misionar i to mora biti Beograd. Dužan sam da našoj omladini, koja je mladost prošla u ratu 90-ih, omogućim da osete duhovnu potrebu...”, naveo je Macura u iskazu, ističući da bi “želeo da se ponovo uspostavi most Beograd-Zagreb i to brzo”.
Macurin kompleks - prvi privatni muzej u Srbiji, obuhvata i kristalnu palatu sa kriptom ispod koje je prostor koji takođe služi za izlaganje. U kompeksu je i kapela posvećena Kazimiru Maljeviču sa ogromnim crvenim krstom koji se ogleda u velikom staklu Muzeja Macura.
Preokupacija Macure su istorijske avangarde - dadaizam, nadrealizam, zenitizam. Bavi se i srpskom konceptualnom umetnošću, mađarskom avangardom... Centralna ličnost u životu Macure je Ljubomir Micić, a u Ulici prote Mateje u Beogradu, gde je Micić nekada stanovao, postavio mu je i spomen-ploču, ali ju je neko kasnije skinuo.
U Macurinoj kolekciji ima određenih muzeoloških nedostataka koji se uglavnom odnose na popis radova i legende, jer smatra da svi znaju čiji su radovi koje mogu videti u njegovom muzeju.
Radovi koje poseduje Macura, ili Mirko Sudac u Hrvatskoj, na primer, nisu svojevremeno mnogo plaćeni, jer nisu imali neku tržišnu vrednost, nisu tada smatrani vrednim, rekao je Leposavić, dodajući da bi društvo trebalo da vidi društvenu korist u takvim projektima.
“Društvo bi moralo nešto i da pridoda ljudima koji nešto rade, a ne da samo traži od njih”, rekao je Leposavić, dodajući da bi bilo dobro da se Macuri, na primer, pronađu sponzori za klimu, prevoz gostiju za izložbe...
Macura je uvek spreman da ugosti umetnike koji bi tamo radili, rekao je Leposavić, dodajući da je Macura veliki strastveni sakupljač stolica i ljubitelj jabuka, a gaji “one koje su zabranjene u Evropi - crvljive.
Autor idejnog rešenja Muzeja Macura je arhitekta Ivan Kucina, odnosno koautor je sa samim vlasnikom.
Predstavljena je i kolekcija Dražević, sa kojom “Zvono” sarađuje više od deset godina.
Dražević poseduje značajan broj radova mladih umetnika koji su izlagali u “Zvonu” (Simonida Rajčević, Mirko Nikolić, Filip Radonjić, Žolt Kovač, Igor Marsenić, Nikola Božović, Ana Adamović, Nikola Savić, Goran Jureša, Nikola Pešić, Snežana Vujović, Mauricio Manfredi...).
Prema navodima Ljilje Tadić, koje su pročitani zbog njenog odsustva, “Zvono” sa Draževićem ima korektan odnos, jer uvek kupuje preko te galerije. Time se ostvaruje korektan odnos, jer se često umetnici sami dogovaraju s kolekcionarima, što srozava nivo i umetnika i galerije.
Predstavljena je i Kolekcija Milojević iz Kragujevca, odnosno Galerija “Rima”, osnovana 2008. godine.
Prema rečima Aleksandra Milojevića, njegova kolekcija podeljena je u 3 dela, od kojih se prvi odnosi na slikarstvo 20. veka (obuhvata radove Bore Stevanovića, Ivana Radovića, Ivana Tabakovića, Milana Konjovića, Nedeljka Gvozdenovića, Zore Petrović, Marka Čelebonovića, Peđe Milosavljevića, Miće Popovića, Ilije Bosilja, Živka Grozdanića, Raše Todosijevića, jednu čestitku Marine Abramović iz 1975. godine...).
Drugi deo je opus Ljubice Cuce Sokić (radovi od 1930. do 80-ih godina), a treći deo su noviji radovi iz proteklih par godina.
Radovi Cuce Sokić iz 60-ih, povodom prve godišnjice njene smrti, biće predstavljeni u januaru na izložbama u Beogradu i Parizu, najavio je Milojević, koji smatra da je kolekcionarstvo veoma važan segment društva, jer kolekcionari čuvaju dela od zaborava i s vremena na vreme ih opet vraćaju na scenu.
“Danas su nezamislive velike izložbe bez radova pozajmljenih od kolekcionara. Živimo u vremenu gde su aktivnosti muzeja i institucija kulture dosta smanjene, pa će vremenom galerije preuzeti ulogu u prezentovanju umetnosti, čak i edukacije”, ocenio je Milojević.
Kolekciju “Telenor” predstavio je Saša Janjić, navodeći da se ta kompanija za mobilnu telefoniju obratila 2007. godine “Remontu” radi kupovine radova kojima bi oplemenila radni prostor.
“To je korporativna kolekcija, a ne klasična kolekcionarska zbirka, pa smo se fokusirali na sam prostor, zbog čega nismo mogli da uključimo neke video radove i instalacije. Sreća je što smo dobili odrešene ruke i napravili kolekciju koja pokazuje jedan reprezentativni presek naše savremene umetnosti”, rekao je Janjić, napominjući da “Telenor” poseduje slične kolekcije u još 15-ak zemalja u kojima posluje.
“Remont” je u tom slučaju bio konsultant, odnosno posrednik i nije uzimao procenat - umetnici su dobijali punu cenu za rad, istakao je Janjić, dodajući da bi primer “Telenora”, čiji je glavni cilj pomoć umetnicima, trebalo da bude značajan podsticaj svuda.
U kolekciji se trenutno nalaze radovi oko 60 umetnika, uključujući Rašu Todosijevića, Jovana Čekića, Mrđana ajića, Škart, Gabrijela Glida, Uroša Đurića.., a primarni naglasak (60-70 odsto) je na mladim umetnicima.
Saradnja na formiranju kolekcije je nastavljena, a “Remont” je sa “Telenorom” organizovao i izložbe u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu, Čačku i Nišu. U pripremi je izložba u kraljevačkom Narodnom muzeju, čime se popularizuje savremena umetnost u Srbiji.
U planu su i veće akcije, kao što je konkurs na osnovu kojeg bi celokupnu produkciju većih radova platio “Telenor”, a predviđeno je i predstavljanje kolekcije izvan Srbije.
Slavko Timotijević predstavio je svoju kolekciju “Shadow Museum”, koja obuhvata fotografije savremenih umetnika ili fotografije njihovih radova, poput Vladana Radmanovića iz 50-ih godina, Branibora Debeljkovića, Tomislava Peterneka, koji je pratio sve demonstracije od 60-ih godina do danas i preko kojih može da se prati odnos demonstracija i politike, grupe OHO, ekipe A3, Bogdanke Poznanović, Balinta Szombatija... Tu su i fotografije Raše Todosijevića i Marinele Koželj, uključujući Rašin rad “Dragularijum”, odnosno izložbu koja je prvobitno nazvana “Predmet koji sam voleo” i na kojoj je izložio Marinelu.
U “Shadow Museumu” su i Era Milivojević, Zoran Popović (Aksiomi), Marina Abramović, kao i njen zajednički rad sa Ulayem “Art Vital” iz vremena kada su živeli u kombiju i putovali svetom, te Dragan Papić, Željko Jerman, Damnjan, Mladen Stilinović, Viktor Macarol...
Serija konvencija o sistemu umetnosti biće nastavljena 4. novembra, a baviće se odnosom savremene umetničke produkcije i medijske pokrivenosti, kao i kvalitetom medijske produkcije.
Konvenciju o medijima i umetnosti (Art kao eksces) započeće Danijela Purešević, istoričarka umetnosti i novinarka RTS-a, koja će predstaviti delatnost Redakcije za kulturu i umetnost javnog servisa, odnosno projekte “TV Galerija”, “Devedesete”, “Metropolis”, “Art zona”...
Biće predstavljena i jedna epizoda “Transfera”, a potom će istoričarka umetnosti i novinarka Milena Marjanović, koja radi u “Blicu”, govoriti na temu “Mogućnosti kritike u dnevnim novinama - između informacije i stručne analize”.
Direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i umetnik Živko Grozdanić govoriće potom na temu “Muzej bez Muzeja ili strategije muzejskog delovanja između privatnog i javnog i aspekti modernih muzejskih kolekcija”, a Aneta Stojnić o marketingu kao novom mediju umetničkog komuniciranja.
Među učesnicima je i Sava Stepanov, koji će govoriti o galeriji, časopisu i sajmu umetnosti, Luka Salapura koji će predstaviti Art magazin, kao i istoričar umetnosti Miroljub Mima Marjanović koji će govoriti o portalu za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org, čiji je glavni urednik i jedan od osnivača.
Vesna Milosavljević (SEEcult.org)
