(Re)konekcija: Umetnost ne može da bude apolitična

Savez feminističkih organizacija “(Re) konekcija” je udruženje ženskih nevladinih organizacija koje čuva, sistematizuje, digitalizuje i promoviše feminističku baštinu, a ujedno predstavlja aktuelnu žensku umetnost, teoriju i aktivizam. Nežnom čeličnom rukom “(Re) konekciju” vode Vera Kopicl i Silvia Dražić, prisutne na novosadskoj nezavisnoj kulturnoj sceni već skoro tri decenije. S dugogodišnjim iskustvom na nezavisnoj kulturnoj sceni, pitaju se da li je još uopšte ima, a kao jedini način da se izbori povoljnija kulturna politika navode ponovno udruživanje onih koji su preostali. U intervjuu za SEEcult.org, Vera Kopicl i Silvia Dražić govore i o posledicama pandemije, koja je egzistencijalno uzdrmala scenu i umetnike, te uticala na bolno smanjenje posećenosti događaja u kulturi. Titulu Evropske prestonice kulture, koju Novi Sad nosi 2022. godine, vide kao propuštenu šansu za istinski oporavak autentične lokalne scene, smatrajući da je više pažnje posvećeno popularnim sadržajima, što je dovelo do estradizacije i spektakularizacije celog programa.

Posebno se osvrćući na dugogodišnju marginalizaciju ženske kulture, kojom se bave u umetničkom, a neminovno i u pravno-ekonomskom smislu, Vera Kopicl i Silvia Dražić ukazuju i na opasnosti novog konzervativizma kao "puzeće politike koja ulazi u sve pore društva", pa i u jezičkom smislu i na privatnom nivou. Smatraju da stoga nema ni umetnosti koja je aktuelna, a da nije politički intonirana.

– Kako je pandemija uticala na vaše aktivnosti i na vašu finansijsku održivost? Da li ste u međuvremenu stale na noge?

Silvia Dražić: Sama epidemija, odnosno činjenica zatvaranja, nije se previše odrazila na ono što mi radimo. Nastavile smo da radimo, jer su naši projekti, sticajem okolnosti, te 2020. godine bili kamernog tipa: imale smo knjigu, CD i sve smo uspele da realizujemo. Jedino su izostale promocije tih događaja, bile su ostavljene za kasnije. Ali pitanje epidemije je mnogo šire od tog našeg rada. Ona je zaista uzdrmala celu umetničku scenu, pogotovo izvođačke umetnosti upućene na publiku i nekako nas je sve osiromašila. Odvikla nas je da posećujemo programe u kulturi i mislim da je ta navika/odvika jedna od najbolnijih tekovina pandemije. Ako nešto dugo ne radiš, to prosto i zaboraviš da radiš, nekako ti i ta potreba postane manja, nestane. Kasnije se to srećom unekoliko promenilo, ali je sama pandemija ostala kao upozorenje za mnoge umetnike, jer ih je ona egzistencijalno uzdrmala: neki su se razboleli, izgubili živote, pravo na rad. S druge strane, ta je epidemija bila i ozbiljna opomena o tome kako živimo i koliko smo u stvari porozni u toj svojoj egzistenciji, udobnoj i usmerenoj na udobnost i bogatstvo. Nekako nas je podsetila na to da moramo živeti drugačije, iako mi se posle svega čini da to upozorenje nismo dovoljno dobro čuli...

Vera Kopicl: Tokom pandemije nismo bile prisutne u knjižarama, nismo mogle da sarađujemo sa njima, i to je – koliko god smo se bavile drugim projektima, finansijski nenadoknadivo. U onim delovima gde smo volontirale, to više nećemo moći da nadoknadimo, jer izdanja koja su se desila u dve godine zatvaranja više nisu u fokusu.

– Šta su, prema vašem mišljenju, ključni problemi nezavisne scene u Novom Sadu, a i u širem kontekstu?

Vera Kopicl: Ukoliko još uvek postoji? Jako mnogo organizacija je nestalo, nezavisnih časopisa, pozorišnih trupa koje su delovale na nezavisnoj sceni, nestalo je ljudi, prosto su prestali da rade. Silvia i ja smo od devedesetih na toj sceni, pa možemo da vidimo te drastične razlike. Čini mi se da je jedan od najvećih udara za novosadsku nezavisnu scenu bio odlazak mađarskih umetnika devedesetih. Ta se scena do danas nije vratila u ono što je bila. A što se tiče formiranja nekog novog nezavisnog prostora, neke nove snage, mislim da je potrebno ponovno udruživanje nezavisne scene, čak i te male i osiromašene – ako hoćemo nešto da postignemo u kontekstu kritičkih strategija i u odnosu prema institucijama.

– Šta su najkonkretniji kulturni izazovi u vašoj oblasti kulture?

Vera Kopicl: Kao nezavisno udruženje mi se još specifično formatiramo kao organizacija koja se bavi ženskom kulturom, koja je još više marginalizovana. Imale smo u tom smislu jedan ozbiljan aktivistički momenat kada smo preko poverenice za rodnu ravnopravnost tražile da se promeni Pravilnik Ministarstva za kulturu. Ona je uputila preporuke tom ministarstvu da u roku od mesec dana mora da izmeni Pravilnik i tako obrate pažnju na žensku kulturu na koju je iz budžeta odlazilo tek dva odsto sredstava, što je nedopustivo malo. U tom dopunjenom i izmenjenom Pravilniku sada stoji da se posebna pažnja obraća na žensko kulturno nasleđe: u prvih sedam priroiteta ono je sada na prvom mestu. Svaki projekat, organizacije i umetnici koji imaju tu rodnu perspektivu dobijaju bod plus... Proces je trajao mesecima, statistike nije bilo i ja sam sve peške analizirala...

– Da li vam se čini da su žene namerno bile tako marginalizovane?

Vera Kopicl: Ne verujem. Mislim da su posredi bili nemar i, pre svega, neznanje – mnogo neznanja. Vidim to po komentarima koji su davani za odbijene projekte. Negde stoji da to nisu ozbiljni projekti jer nemaju perspektivu, a bilo je i krajnje neshvatljivih, npr. neke eminentne muzičarke koje su konkurisale odbijene su jer ”ne mogu da naprave to što žele novcem koje bi dobile”, i zato ga nisu dobile. Upravo zahvaljujući tome što se kod Ministarstva kuture može proveriti ko je konkurisao i zašto je odbijen, mogla sam da analiziram i napravim ceo elaborat o tome, koji je potom otišao u kabinet poverenice za rodnu ravnopravnost. Poverenica ne može da ih tuži. Samo smo mi mogli da idemo na tužbu za diskriminaciju, ali je mogla da da preporuku, što je i učinila. Sada je, bar formalno, to ispoštovano, i sada bi trebalo uraditi novu analizu koliko je to sve zapravo zaživelo u praksi. Ono što znam je da su neki projekti koji ranije nisu dobijali sredstva sada dobili, poput Pobunjenih čitateljki.

– Šta biste onda rekle, kakav je zapravo položaj umetnica na savremnoj sceni?

Vera Kopicl: Mi se stalno bavimo tim položajem, problematizujemo ga. Jedna naša izložba zvala se “Art ili pakt”. U okviru nje, umetnice su se bavile migrantkinjama. Bavile smo se ženskim prostorom i suočavale sa novim konzervativizmom, sa činjenicom da se, recimo, posle završene akademije od umetnica očekuje da budu samo domaćice. Imale smo i izložbu “Isekle smo kablove” u čijem je fokusu bilo žensko umetničko stvaralaštvo koje je u vezi sa novim tehnologijama. Radovi su štampani na zastavama jer umetnice nisu imale produkcijske mogućnosti da svoje multimedijalne radove realizuju. Dakle, mi se neprekidno bavimo onom vrstom projekata kojima se iskazuje nezavidna pozicija umetnice.

Ove godine smo imale vrlo zapaženu izložbu “Marama kao kulturni označitelj” koja je nastala u saradnji sa Ženskim muzejom iz Bavarske i Muzejom Vojvodine. Kroz jedan mikro segment ženskog odevanja, kroz maramu kao simbiolički znak otpora, prikazana je kultura nošenja marama u evropskom, vanevropskom i lokalnom kontekstu: u Nemačkoj, Turskoj, Čadu, Burkini Faso, Gvatemali, Kazahstanu, Nigeriji… Odgovarajući na inicijalnu priču postavkom o tradicijskom i savremenom odnosu žena u Vojvodini prema svojoj kosi i njenom pokrivanju – a tu je na koncu uvek u pitanju neka politika, kao svojevrsnu meta perspektivu uvrstile smo u izložbu i radove savremenih umetnica: Tanje Ostojić, Persefoni Mitcou, Mašad Afsar, Nejre Latić Hulusić, Sabrine Begović-Ćorić. Ti radovi pokazuju na koje načine autorke kritički promišljaju i reinterpretiraju tradicionalne ženske uloge, i funkcionalizuju ih kroz subverzivno feminističko čitanje aktuelnih društvenih fenomena.

Mädchen im Regentuch, Nürnberg 1669.

– Da li je titula Evropske prestonice kulture (EPK)i sve ono što je ona donela u Novi Sad popravila položaj civilnog sektora u kulturi? Novi Sad je praktično dve godine u tim projektima... I kako uopšte ocenjujete programe EPK?

Silvia Dražić: Kada je Novi Sad postao prestonica kulture, mi smo očekivale da će svaka galerijica, svaki kulturni kutak zablistati, da će dobiti svoj prostor i vreme... Međutim, to se nažalost nije desilo. Koncept EPK zapravo i ne predviđa da se tako nešto desi. Tu se ide na veće projekte, spektakularizaciju celog događaja, dok se najmanje prostora dalo na aktuelnu umetničku produkciju koja je uvek zapostavljena i u konkursima Ministarstva. Uvek se više radi na predstavljanju, više na tim “jagodama na torti”, a fokus na materijal potreban za tortu izostane. Neko ko je sa nezavisne scene bio dovoljno vešt uspeo je da se pozicionira, što je bilo jako dragoceno. Recimo, “Led art” je imao odličan program, pa je koliko-toliko bio vidljiv, ali činjenica je da su ti lokalni, autentični programi, imali manju javnu promociju. Mnogo manje su bili vidljivi nego gostovanja sa strane koja su glamurozno predstavljana kao izuzetna. Neka to svakako jesu bila, ali nisu baš bili svi koji su se tu pojavili –  malo guglanja tu pomaže.

Vera Kopicl: Važno je u ovom kontekstu naglasiti da je Novi Sad titulu dobio upravo na osnovu autentičnosti lokalne scene.

Silvia Dražić: Mislim da se nedostatak umrežavanja nezavisne scene ovde pokazao kao veliki propust, jer da je umrežavanje postojalo, možda bi se i ta scena mogla bolje pozicionirati u okviru programa EPK. Međutim, to je problem koji postoji još od 2007. godine čini mi se, jer se tada poslednji put desilo da je ta scena zajednički delovala. Od tada traje ta devastacija: finasiranje je smanjeno, svako traži neke svoje moduse opstanka, ali zajednički nastup je izgubljen.

Rekla bih, takođe, i da je programe EPK-a zauzela zapravo popularna kultura koja je potisnula ono što bismo mogle da zovemo “visoka umetnost”. To je dovelo do estradizacije i spektakularizacije celog programa, pogotovo muzike koje je bilo dosta, verujem delom i zato što je uredništvo same EPK poteklo iz Exita, a oni u muzici imaju najviše iskustva. To je, opet, u neskladu sa onim – zahvaljujući čemu je dobijena titula EPK – potpuno drugim konceptom kulture. Mi smo čak bile optuživane da pravimo elitističke programe, da su oni namenjeni malom krugu publike i da ne dopiru dalje, ali smo istrajale, što se pokazalo dobrim jer, podsetiću samo na to koliko je publike bilo na naša dva programa. Na primer, u Sinagogi na koncertu na kojem su dve pijanistkinje (Branka Parlić i Nataša Penezić) svirale dela šest naših kompozitorki, da ne govorim o izložbi marama...

Vera Kopicl: Meni je bolno što su slomili lokalnu scenu, pa čak i komercijalnu. Nisu, na primer, podržavali nove klince, nove bendove, a istovremeno su imali provincijalni odnos prema već etabliranim umetnicima iz tog komercijalnog bekgraunda, Recimo, imate jednu Katalin Ladik koja je evropsko umetničko ime, dobitnicu nagrade “Joko Ono”, ali je niste imali nigde istaknutu. Isticala se Lolobriđida jer je popularna, jer će dovesti publiku... Mislim da je to baš ponižavajuće za lokalnu scenu.

– Utiče li rat u Ukrajini na našu scenu, na vaš rad, na primer? I da li bi kulturni poslenici morali biti glasniji povodom tog rata, jer, setimo se naših sankcija, mobilizacije, rata, viznog režima ... Stalno smo se pitali zašto neko ne stane uz nas... Sada ni mi baš ne vičemo mnogo, niti ustajemo...

Silvia Dražić: Jako je teško imati čist stav u odnosu na te događaje. Ako jedan agresor napadne nekog drugog, ovaj drugi može samo da se brani. I tu nema dileme. Međutim, čistota tog stava je ugrožena osećajem da ceo taj geopolitički paket stvara utisak da se tu vodi jedan sasvim drugi rat u kojem je Ukrajina žrtva. Noam Čomski je napisao da će se taj rat voditi do poslednjeg Ukrajinca jer oni nemaju izbora, i jako je strašna ta situacija. Onda je došao i taj cinični paket izbacivanja ruskih umetnika – živih i neživih, i sportista, što je stvarno apsurdno. Pretpostavljam da je sve to malo umanjilo tu jednoglasnost reakcije, mada verujem da niko nema dileme u odbrani onoga što je tu pravedno, tim pre jer smo i sami doživeli tako nešto, što smo osećali kao nepravedno.

– Stiče se utisak da je Putinova agresija na Ukrajinu izbrisala koronu, čak i događaj kakva je drama oko zabrane abortusa u Americi i sve ono što dolazi potom u svetu, nekako je palo u drugi plan... Verujete li da bi u skorijoj budućnosti nešto moglo tako snažno da potisne i rat u Ukrajini kao što je on potisnuo priču o koroni?

Silvia Dražić: Naravno da može, a to je ta kriza nad krizama. To je sve ovo što se gura u stranu: ekološka kriza, planeta koja se raspada, proizvodi se novo oružje zbog rata, a niko ništa nije veliko uradio da bi smanjilo zagađenje. Sve nas to natkriva. Međutim, dok god čovek nije direktno ugrožen, pravi se blesav, igra se ovim svetom.... Kruzeri plove, avioni lete, sve je kao i pre, a srljamo u propast... Da li će se izmisliti nešto novo, da li ćemo se osvestiti, da li još uopšte ima vremena... Čovek se zapravo ni ne usuđuje da razmišlja, jer nije u poziciji da u tom svom malom zabranu suštinski utiče na nešto veliko. On može da pokuša da smanji to svoje đubre, da ga razvrstava, a onda dođe “Gradska čistoća” i sve to zbrčka zajedno.

Vera Kopicl: Postajemo i te kako svesni koliko politika ulazi u naš privatan život, a i pitanje prava na abortus je upravo to. Mi smo se 1992. godine smejali radovima jedne poljske umetnice koja je problematizovala pitanje abortusa. Ona je to činila posle pada Berlinskog zida, iz pozicije nekoga ko je živeo u vremenu i prostoru gde su feministkinje šišali do glave... Mi nismo mogli da pojmimo da je tako nešto tada moguće, ali evo, izgleda da ponovo dolazimo do tog trenutka. Opet govorimo o moranju rušenja nekog Berlinskog zida, jer je taj novi konzervativizam puzeća politika koja ulazi, odnosno ušla je već u sve pore društva, samo što mi toga nismo svesni do kraja. Imamo to kod nas danas i kroz tu stalnu priču o natalitetu koja postaje nacionalni prioritet i jedini program, a s druge strane imamo nerešenu situaciju žena koje žele da imaju dete bez partnera i koje zato moraju da putuju u susedne zemlje, Makedoniju npr, jer im to ovde nije dozvoljeno. Ispostavlja se tako da je sve prekriveno velikim licemerjem. Radeći ovo što radimo, boreći se za kulturu, umetnost i ženska prava, mi moramo da budemo i pravnice, i ekonomistkinje, sve – da bismo bar malo popravile položaj žene u našem društvu, jer mnoge su umetnice na ivici egzistencije, rade različite manuelne poslove da bi preživele.

– Imaju li umetnice/i danas potencijala da umetničkim sredstvima odgovore na hiperdramatičnu i katkad nadrealnu stvarnost? Gde vidite taj potencijal? Možete li se setiti primera te visokoumetničke potentnosti koja je stvarnosti uzela meru na krajnje umetnički način?

Silvia Dražić: Ono što se nekad sedamdesetih zvalo “nove umetničke prakse”, sada je u stvari postalo dominantno: akcije, performansi... Time se deluje ili reaguje na aktuelnu – ne samo političku situaciju, nego i društvenu... Postoji u okviru Art klinike grupa umetnica koje se bave ekologijom, nezavisnom proizvodnjom novih materijala... I mi smo na našim izložbama imale umetnice koje su performansima reagovale na neki ženski problem, npr. identitetski, na žensko telo koje je u stalnom susretu ličnog i političkog, i jedna od najvažnijih manifestacija politike i disciplinarnih praksi koje ga formiraju, koji formiraju njegovo razumevanje. Čini mi se da je ta potentnost najvidljivija možda u vizuenoj umetnosti, ali se reflektuje i kroz savremenu književnost. Činjenica je pak da umetnost više ne može da bude apolitična, ona mora da odgovori na savremeni svet, da ga kontekstualizuje, govori o njemu, opominje... Možda je njena vidljivost ugrožena u nekim širim razmerama, jer svako ima neko svoje pitanje koje rešava – u Kini, Srbiji... ali nema umetnosti koja je aktuelna, a da nije politički intonirana.

Vera Kopicl: Ili intonirana političkim strategijama, ključnim zahtevima konkursa. Hteli mi, ili ne, odgovaramo na konkursne zadatke i nekad uspevamo da ostvarimo ono što želimo. Iskustvo pokazuje da strane fondacije skoro isključivo podržavaju aktivizam. Ne znam nijednu koja podržava isključivo umetnost. Kada smo se obraćale nekima od njih, uvek je bio dogovor – napravite neke aktivističke pomake i mi ćemo vas finansirati. Mi imamo program koji se zove K.A.T. –  kultura, aktivizam, teorija, u okviru kojeg pokušavamo sve to da povežemo. Čini mi se da u kontekstu umetničke potentnosti najviše kaska pozorište. Sve je počelo u trenutku kada je u pozorište ušla dokumentaristička praksa, a sada je taj dokument toliko prisutan da je prekrio sve. Slično se desilo i sa političkim performansom, koji je u jednom trenutku bio na granici da bude degradiran, zlupotrebljen, iskorišćen. Generacija reditelja nikako da izađe iz toga dokumentarističkog pozorišta i tu se nalazi najveća opasnost i praznina; nema udara, igre, osim kod Andraša Urbana i još nekih velikih reditelja koji imaju iskustvo tog nekog artificijelnog.

– Kako vam zvuče recentni tonovi iz Matice srpske koja se suprotstavlja Zakonu o rodnoj ravnopravnosti na temu rodne senzitivnosti jezika? Zašto im smeta što ste vi umetnice, a ne umetnici? U čemu je problem?

Vera Kopicl: Ono što je meni problem u njihovom odnosu je to što su protiv prirode srpskog jezika koji jeste rodno senzitivan. Oni su u sukobu sa sopstvenim pravopisom koji lepo objašnjava da u jezik već ulaze rodno određeni oblici, da taj proces ne treba da bude ni spor, ni nagao, da treba da prati prirodu jezika, a onda se suočavamo sa stavom Matice srpske koji je u suprotnosti sa gramatikom koja je njihovo izdanje.

– Zašto niko nije reagovao na to?

Vera Kopicl: S pravom se to pitamo, ali filolozi i lingvisti, nisu reagovali ni u trenutku kada se desilo, a ne znam kako je to bilo moguće da se prećutno desi, da futur 2 prestane da bude buduće vreme i postane glagolski način. Tako se o njemu sada uči u školama. Mi, dakle, sada imamo četiri prošla vremena, jedno sadašnje i – vrlo simbilično – jedno buduće.

Silvia Dražić: To u stvari nije pitanje gramatike, već politike.  

Vera Kopicl: Politike koja ugrožava sopstveni jezik...

– Sad već dolazimo do pitanja, pa kakva je ta naša elita, kakvi su ti naši intelektualci koji ne reaguju, a vidimo koja sve imena stoje ispod teksta koji sugeriše da je “borkinja” veštačka reč, da je u pitanju samo “žena borac” ili - samo “borac”... Neki od ljudi sa tog spisaka uživaju ozbiljan profesionalni ugled, ali šta se tu onda desilo sa logikom i etikom? Da li je komoditet stao ispred njih?

Silvia Dražić: Ima tu lukrativnosti, tradicionalizma i svega onoga što se na njega nakalemilo: patrijarhata, nacionalizma, isključivosti... Sve je to ta zvanična politika, ma koliko se umivala – to je to što ona zastupa. Nije Matica uvek bila takva, ali jeste poslednjih decenija, sa tim oreolom religije, pravoslavlja, i iznenađujuće bi bilo da su drugačije postupili. Odličan tekst na tu temu napisala je Svenka Savić, a povodom toga da su imali neki skup na koji nisu zvali nikog sa neke druge strane koja bi rekla nešto drugačije, koja bi zastupala neko drugo mišljenje. Oni su to unutar sebe elaborirali i diskutovali sa odsutnim, drugačijim mišljenjem, a to je isto nedostatak hrabrosti i poštenja da se čuje i neko drugi u trenutku kad ga odbacuješ.

Vera Kopicl: Problem je taj agresivni odnos, neulaženje dublje u problematiku. Zaboravlja se, npr. da je kćerka Svetozara Miletića, koji je preneo Maticu srpsku iz Pešte, koristila rodno senzitivni jezik. Za sebe je govorila da je borkinja, koristila je feminističke izraze. I to je najveća tragedija naše kulture – taj gubitak građanskog, građanske kulture koje se potisnula, prvo smo mislili u komunizmu, a ovo sada je još drastičinije u nekom novom političkom smislu.  

– Uprkos svemu o čemu ste govorile, mora se biti hrabar za nove planove. Kakvi su oni, mogu li biti dugoročni?

Vera Kopicl: Već nekoliko godina imamo platformu Ženski muzej i oko toga sarađujemo sa većinom kustoskinja novosadskih muzeja. Sada smo ušle u međunarodnu mrežu ženskih muzeja i to nam mnogo znači. Do kraja godine treba da izađe Antologija regionalne ženske književnosti, autorki koje su počele da pišu devedesetih godina, kada je razbijen jedinstveni kulturni prostor. Ove godine na CD-u “Nova dela za klavir” objavile smo snimak koncerta iz Sinagoge, za sledeću godinu spremamo CD izdanje horske muzike. Ima planova...

Silvia Dražić: I imamo feministički princip da – ko god sa nama sarađuje – platimo. Onoliko koliko imamo, ali uvek plaćamo. I zovemo kad imamo sredstva.

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.