Preminuo Žan-Pol Belmondo

Legendarni francuski glumac Žan-Pol Belmondo, koji je stekao svetsku slavu još 60-ih godina ulogama u filmovima Žan-Lika Godara, preminuo je u 88. godini.

Informaciju o Belmondovoj smrti saopštio je 6. septembra francuskim medijima njegov advokat.

Rođen 9. aprila 1933. godine u predgrađu Pariza u umetničkoj porodici, Belmondo je u mladosti više bio zainteresovan za sport nego za umetnost. Još kao dete je trenirao fudbal i boks, ali su ga roditelji ipak upisali na parisku Akademiju dramskih umetnosti (CNSAD), na kojoj je diplomirao 1956.

Počeo je najpre da igra u pozorištu - u predstavama Fejdoa, Bernarda Šoa... a ubrzo je dobio i prve filmske uloge - u komedijama „Pešice, konjem, točkovima“ (1957), „Drugari nedeljom“ (1958) i „Ćuti i budi lepa“ (1959) sa Alenom Delonom, kao i u drami „Varalice“ (1958). Prvu glavnu ulogu imao je u filmu „Drugari nedeljom“, koji je prikazan samo uskom krugu gledalaca kao deo nekomercijalnog projekta, a pravu premijeru doživeo je desetak godina kasnije na televiziji, kako je naveo Milan Krunić u tekstu povodom ciklusa Velikani svetskog filma, koji je Jugoslovenska kinoteka posvetila bila Belmondu 2016.

Belmondo je ubrzo privukao i pažnju tada takođe mladog Žan-Lika Godara, koji je bio u potrazi za zvezdom svog prvog celovečernjeg filma „Do poslednjeg daha“ (1960). Zahvaljujući tom filmu, koji je postao jedan od predvodnika francuskog Novog talasa, Belmondo je stekao internacionalnu slavu.

Belmondo je potom prihvatao širok spektar uloga, uključujući „Dve žene“ (1960) Vitorija de Sike, sa Sofijom Loren, te fizički zahtevnije filmove „Kartuš“ (1962) Filipa de Broke i „Čovek iz Rija“ (1964). Ubrzo je i sve kaskaderske scene radio lično - sve do nesreće na snimanju filma „Pljačka“ (1985) Aleksandra Arkadija.

Kartuš, foto: Jugoslovenska kinoteka

Belmondo je ponovo sarađivao sa Godarom na filmovima „Žena je žena“ (1961) i „Pjer budala“ (1964). Početkom 60-ih glumio je glavne uloge kod dva reditelja sa kojima je takođe uspostavio kasnije dugogodišnju saradnju - u „Čovek zvani Roka“ Žana Bekera i "Leon Morin, sveštenik“ i „Dostavljač“ Žan-Pjera Melvila.

Na snimanju filma „Najstariji Feršo“ (1963), došlo je do fizičkog okršaja Belmonda i Melvila, nakon čega su se zakleli da više nikada neće sarađivati.

Belmondo je iste godine glumio u internacionalnom ratnom spektaklu „Gori li Pariz?“ (1966), a potom se pojavljuje u parodiji na Džejmsa Bonda, „Kazino rojal“, uz internacionalnu ekipu zvezda.

Sa Fransoa Trifoom sarađivao je na filmu „Sirena iz Misisipija“ (1969) sa Katrin Denev. Do tada je uglavnom bio poznat po komičnim ulogama, a sada počinje da se sve više fokusira na akcioni film. Sledi krimi-drama „Borsalino“ (1970) sa Alenom Delonom, poznata i po sudskom procesu koji su vodila dva glavna glumca, zatim akciona komedija „Nikola Filiber u ratu i ljubavi“ (1971), „Obijači“ sa Omarom Šarifom, „Doktor Popol“ (1972) Kloda Šabrola, „Loša sreća“ (1972), „Naslednik“ (1973) i „Čovek iz Akapulka“ (1973) De Broke.

Iako je uglavnom poznat po komercijalnom filmu, Belmondo je 1974. godine igrao u filmu Alena Renea „Staviski“. Sledi komedija „Nepopravljivi“ (1975) i nekoliko akcionih filmova, uključujući „Lovac“ (1975), svojevrsni omaž Melvilu, te „Telo moga neprijatelja“ (1976) i „Životinja“ (1977) sa Rakel Velč.

Posle nekolicine osrednjih akcionih komedija, Belmondo se vraća bioskopskim hitom „Profesionalac“ (1981), a slede „As asova“ (1982) i „Marginalac“ (1983).

Krajem 80-ih godina vratio se pozorišnoj pozornici, na kojoj nije nastupao više od tri decenije.

Nominovan je 1988. godine za nagradu Cezar, francusku verziju Oskara, za ulogu u filmu „Maršruta razmaženog deteta“. Odbio je, međutim, da primi nagradu, jer jer kreator statue svojevremeno loše govorio o vajarskom radu njegovog oca. To je ujedno bio i poslednji Belmondov bioskopski hit.

Tokom 90-ih godina snimao je nekoliko modernih adaptacija, poput „1001 noći (1995) i „Jadnika“ (1995), a poslednji pravi pokušaj povratka u bioskop bio je film „Pola-pola“ (1998), u kojem ponovo glumio pored Delona.

Posle snimanja filma „Amazon“ (2000) sa De Brokom, Belmondo je doživeo moždani udar, od koga je ostao delimično paralisan. Vratio se filmu 2008. godine ulogom u „Čovek i njegov pas“, u kojem je igrao čoveka koji je imao slične zdravstvene probleme kao i on.

Belmondo je dobitnik i Nacionalnog ordena za zasluge (Ordre national du Mérite), kao i ordena Legije časti.

Udruženje kritičara Los Anđelesa dodelilo mu je 2010. godine nagradu za životno delo.

Osim kao filmska ikona, Belmondo će ostati upamćen i među ljubiteljima stripa kao inspiracija za likove manga junaka Kobre i vestern heroja poručnika Bluberija.

Belmondo se, inače, krajem 50-ih oženio svojom dugogodišnjom devojkom Elodi Konstantin, sa kojom ima troje dece: Patriciju, Florens i Pola. Razveli su se 1966, nakon što se saznalo za višegodišnju vezu koju je imao sa Ursulom Andres, koja je potrajala do 1973. Belmondo je potom započeo vezu sa deset godina mlađom Laurom Antoneli, sa kojom je igrao u filmu “Nikola Filiber”“.

(SEEcult.org)