Preminuo Vjačeslav Tihonov
Ruski glumac Vjačeslav Tihonov (Вячеслав Тихонов), narodni umetnik SSSR-a i heroj socijalističkog rada, preminuo je 4. decembra u bolnici u Moskvi u 82. godini. Tihonov je hospitalizovan prošlog vikenda zbog simptoma ponovljenog infarkta miokarda (prvi je imao 2002). Operacija nije pomogla, pa je tako otišao kultni ruski glumac, čije su uloge kneza Andreja Bolkonskog i Štirlica odavno ušle u antologiju filmske umetnosti. Blagorodno-zagonetno lice Tihonova bilo je jedno od glavnih simbola posleratnog sovjetskog filma.
Ruski glumac Vjačeslav Tihonov (Вячеслав Тихонов), narodni umetnik SSSR-a i heroj socijalističkog rada, preminuo je 4. decembra u bolnici u Moskvi u 82. godini.
Tihonov je hospitalizovan prošlog vikenda zbog simptoma ponovljenog infarkta miokarda (prvi je imao 2002). Operacija nije pomogla, pa je tako otišao kultni ruski glumac, čije su uloge kneza Andreja Bolkonskog i Štirlica odavno ušle u antologiju filmske umetnosti.
Blagorodno-zagonetno lice Tihonova bilo je jedno od glavnih simbola posleratnog sovjetskog filma.
Tihonov je poslednju ulogu odigrao 2006. godine u filmu “Andersen. Život bez ljubavi”, u kojem je tumačio lik Boga, a igrao je, između ostalog, i u “Varljivom suncu” (1994) Nikite Mihalkova.
Sinu radnika i vaspitačice iz predgrađa Pavlovska priroda je podarila aristokratski izgled. Zapazio ga je kao sentimentalnog dečaka čuveni filmski pedagog Boris Bibikov i uključio ga u svoj kurs glume.
Tihonov je debitovao 1948. ulogom Volođe Osmuhina u “Mladoj gardi” koju je ekranizovao Sergej Gerasimov, ali mu ta uloga nije donela brzu karijeru, pa je desetak godina životario u Teatru-studiju glumca. Pošto ga je video u ulozi Medveda u “Običnom čudu” Jevgenija Švarca, reditelj Stanislav Rostocki je radosno uzviknuo da će od njega napraviti sovjetskog Žerara Filipa, ali je ipak dobio samo ulogu traktoriste obešenjaka Matveja Morozova u filmu “Desilo se u Penkovu” (1957).
Nije postao Žerar Filip, nego je ostao veliki Vjančeslav Tihonov, glumac koji je na tako virtuozan način umeo da slije strogu oficijelnost spoljašnjeg izgleda sa jedinstvenim unutrašnjim dramatizmom.
Igrao je čekstu-majora Mlinskog u trilogiji Igora Gostjeva “Front bez krila” (1974-1982), a sarađivao je i sa piscem Ivanom Ivanovičem i režiserom Stanislavom Rostockim. Plod te saradnje bio je film “Beli Bim i Crno Uho” (1977).
Saživaljavajući se sa likovima koje je igrao, nikada nije zaboravljao da uspostavi i kritičku distancu prema njima. To je posebno došlo do izražaja poslednjih godina, kada je bez sentimentalnosti, s gorčinom, igrao lik iz vladajuće nomenklature mučen starim grehovima i poznom ljubavlju u filmu “Ljubav s privilegijama” (1991) Vladimira Kučinskog, kao i slepog veterana Morgulisa u “Sastavu za Dan pobede” (1998) Sergeja Ursuljaka.
Premda je za milione ljudi postao neodvojiv od lika koji je tumačio Isajeva -Štirlica, Tihonov ni u kom slučaju nije bio zatočenik samo jedne uloge.
O filmu i TV seriji “Sedamnaest magnovenja proleća” (1973) Tatjane Lioznove, jednom od najpoznatijih projekata sovjetske kinomatografije, koji se smatra kultom malog i velikog ekrana, nema se ništa više novo reći.
Odavno je ušla u legendu reakcija Leonida Brežnjeva: da li je još živ Maksim Maksimovič Isajev (filmski lik, Štirlic) kome je bio nameran da dodeli zvanje heroja Sovjetskog Saveza. Istorija, međutim, nije baš sasvim anegdotična: 1964. godine sovjetsko rukvodstvo je prvi put saznalo o podvigu Riharda Zorgea, i to samo zahvaljujući francuskom filmu o njemu. Frontovac Brežnjev nije bio malo dete koji brka fikciju sa stvarnošću: reč je o nečemu sasvim drugom. “Magnovenja” su izvršila revolucionarni žanrovski prodor u filmu zahvaljujući baš mimimalističkim glumačkim sredstvima Tihonova-Štirlica kojima se koristio na ekranu u igri nijansi koje su na njegovon licu pokazivale senke smrtne klonulosti, koja je brzinom suzbijana drhtanjem prstiju i udaranjem njima po stolu.
Ne samo u SSSR-u, nego i u svetu, nije bilo sličnog filma o špijunaži, u kojem bi mobilnošću nadčovečanskih napora, ali istovremeno i običnim rutinskim zamahom, bilo izvedeno suočenje sa propašću, intelektualnim i psihičkim dvobojima sa sebi ravnim, dostojnim profesionalcem iz protivničke strane, a koji ne traju duže od jedne sekunde.
Kritika je bez posebnog oduševljenja dočekala hladnog, razdražljivog, nekako od svih udaljenog kneza Andreja Bolkonskog u “Ratu i miru” (1965-1967), prepoznajući i u Štirlicu one iste glumačke karakteristike ispoljene i u filmu Sergeja Bondarčuka.
A Vjačeslav Tihonov je igrao sopstvenu igru nezavinso od toga u kojoj je epohi živeo njegov junak.
On je pre svega bio veliki glumac usamljenosti, sam je izabaro tu stazu, premda je bio sposban i za avanturu i veselu igru.
Usamljeni Bolkonski, usamljeni Štirlic, usamljeni učitelj Ilja Semjonovič u filmu “Doživeti do ponedeljka” (1968) Rostockog.
Izlgeda da je i u ličnom životu Tihonova preovladala usamljenost. Živeo je u vikendici daleko od Moskve. O tome kakav je bio čovek i sa kakvom ozbiljnošću je pristupao glumačkom poslu, govori jedna epizoda sa snimanja filma “Beli Bim ...”. U tom filmu veoma složen zadatak za glumca je bio da se igra sa tuđim psom tako da bi za gledaoce bilo ubedljivo da su čovek i životinja bliska, iskrena stvorenja koja žive u jednom svetu kao porodica. Tihonov je svaki dan snimanja počinjao dugim šetnjama i razgovorima sa Bimom tako da mu je zaista postao najbolji prijatelj.
Branko Rakočević
