Preminuo Vasilij Aksjonov
Pisac Vasilij Aksjonov, koji je najrazgovetnije izrazio osećanja celog jednog pokoljenja “mladih i gnevnih” ljudi u bivšoj sovjetskoj državi, preminuo je u Moskvi u 77. godini. Aksjonov je doživeo težak moždani udar 5. januara ove godine, a
umro je na odeljenju za rainimaciju svetski poznate neurhirurške klinike Burdenko.
Pisac Vasilij Aksjonov, koji je najrazgovetnije izrazio osećanja celog jednog pokoljenja “mladih i gnevnih” ljudi u bivšoj sovjetskoj državi, preminuo je u Moskvi u 77. godini.
Aksjonov je doživeo težak moždani udar 5. januara ove godine, a
umro je na odeljenju za rainimaciju svetski poznate neurhirurške klinike Burdenko.
“Šezdesetnik, huligan, disident”, autor dvadesetak romana, stanovnik Amerike, Francuske i Rusije, nosilac ordena Francuske Republike, član PEN kluba, idol pokoljenja čija je mladost stvaralački nabujala u vreme Hručšovljevog “otopljenja”, lekar, pisac, dobitnik ruskog Bukera, novinar, emigrant.., rođen je 20. avgusta 1932. godine u Kazanju, a do 16. godine vaspitavan je po dečjim domovima pošto su mu roditelji bili reperesirani.
Posle izlaska iz doma, živeo je i Magdanu, gde je u prognostvu bila njegova majka, spisateljca Evgenija Ginzburg, autorka romana “Prečice”.
Posle završetka Mediicinskog fakulteta u Lenjingradu 1956. godine, lekarsku karijeru započeo jena krajnjem Severu, u Kareli, a nastavio u Lenjingradskoj luci i u bolnici za tuberkulozne u Moskvi.
Posle pripovedaka objavljivanih u tada naprednom časopisu “Mladost”, pažnju je skrenuo romanom “Kolege” (1960) da bi mu kasnije napisana dela neumoljiva sovjetska cenzura zabranila.
Godine 1979, zajedno sa Andrijem Bitovim, Viktorom Jerofijevim, Fazilom Iskanderom, Evgenijem Popovim i Belom Ahamaduljinom, pokrenuo je necenzurisani almanah “Metropol”, koji je štampan u SAD.
Godinu dana kasnije otputovao je u SAD, gde ga obaveštavaju da je zajedno sa suprugom lišen sovjetskog državljanstva.
U Vašingtonu je postao predavač na univerzitetu Džordža Majsona, da bi od 1981. godine, lao poznati pisac, predavao rusku književnost na više američkih univerziteta.
Počev od 1980. godine, punu deceniju aktivno je sarađivao kao novinar sa radio stanicom “Sloboda”.
Za roman “Volterijanci i volterijanke”, objavljenom u časopisu “Oktobar” 2004. godine, dobio je ruski Buker, a godinu kasnije odlikovan je Ordenom literature i umetnosti, jednim od najviših franscuskih odlikovanja.
Poslednjih godina živeo je u Francuskoj i Rusiji.
U emisiji Radio “Kulture” u martu 2007. godine, Aksjonov je govorio na večnu rusku temu: mogu li ruski pisci da stvaraju značajna dela van svoje “rodine”.
“Postoje mišljenja da ruski pisac ne može stvarati van Rusije, da on kobajagi, čim dopane inostranstva, počinje da cmzdri za domovinom i onako zadihan u najbližem jarku okonča svoj hudi život. To ipak neće biti baš tako ako se setimo Gogolja, Dostojevskog, Turgenjeva, koji su dugo vreme proveli u inostranstvu i tamo napisali ne baš najgora svoja dela. To je meni sudbina odredila. Kad napustiš Rusiju, najpre doživiš stres, onda počinješ da se kako-tako s tim boriš, da bi zatim došao sebi i odjednom shvatiš da se možda može ipak uspešno stvarati”, izjavio je Aksjonov u toj emisiji.
Aksjonovu je sovjetsko državljanstvo vraćeno 1990. godine, posle decenije emigracije, a knjige su mu ponovo počele da izlaze u domovini 80-ih godina.
Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev uputio je saučešće udovici i sinu velikog pisca, navodeći da je “najsjajniji predstavnik književnog pokoljenja 60-ih kao niko drugi umeo ne samo da izrazi duh vremena, nego i da filosofski osmisli život”.
“Njegova stremljenja ka slobodi, spremnost da se časno bori za svoja ubeđenja zaslužuju osobita uvažavanja”, istakao je Medvedev.
Poznati ruski pisac Dmitrij Bitov smatra da je savremana ruska literatura bez Aksjonova opustela: “Odlikovala ga je zadivljujuća snaga i naša literatura je bez njega, savim izvesno, opustela”.
Još za života klasik ruske knjižvnosti, Aksjonov je bio pisac dobrog raspoloženja.
Njegovi likovi preživljavaju poniženja u koja ih društvo dovodi, stalno su u konfliktima i nevoljama, ali stoički sve to podnose, ne zatvarajući oči, ne prepuštajući se utešnim tiradama. Oni nikad ne propuštaju šanse da pogledaju na život i sa lepše strane, da u njemu pronađu i neku zabavnu crtu, koja bi mogla, ako ne da preokrene njihovu sudbinu, ono bar raspoloženje da im učini malo svetlijim, veselijim.
Iz njegovih dela provejava uteha da se život ne zasniva samo na očajanju, nego možda više na preovlađivanju sumorne atmosfere čežnjom, pa i pronalaženjem radosnih pasaža i vedrog okoliša.
Aksjonov je bio prevođen i na srpski i rado čitan pisac, još od “Kolega” do novih ostvarenja “Moska - kva-kva”, “Retki elementi” i drugih dela.
B. Rakočević
