Preminuo Jovan Ćirilov
Istaknuti teatrolog Jovan Ćirilov, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, suosnivač i umetnički direktor festivala Bitef i jedna od najvećih ličnosti srpske, jugoslovenski i evropske kulture, preminuo je 16. novembra u Beogradu u 84. godini.
Ćirilov je bio i dramatrug Ateljea 212, a bio je poznat kao erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, modernista u stalnom ratu s konvencijama, istaklo je JDP, koje će naknadno objaviti mesto i datum komemoracije i sahrane Ćirilova.
Ćirilov je, uprkos teškoj bolesti, bio aktivan sve donedavno, uključujući i rad na 48. Bitefu.
Bio je autor dramskih dela, scenarija filmova (prikazanih u Veneciji, Moskvi i Puli), romana, više zbirki pesama, teatroloških eseja, knjiga uspomena, antologija drama (srpske savremene drame na engleskom jeziku, engleske i američke savremene drame, najkraćih drama na svetu) i rečnika.
Povodom smrti Ćirilova, Bitef teatar i tim Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (Bitef) istakli su da opraštaju od njega s najvećim žaljenjem i poštovanjem.
“Zajedno sa Mirom Trailović, osnovao najstariji i najznačajniji međunarodni pozorišni festival u ovom delu Evrope, i ostavio nam odgovornost da o ovoj instituciji brinemo, čuvajući uspomenu na Jovana Ćirilova i njegovo veliko, intelektualno delo, bez premca u našoj kulturi”, saopštili su Bitef teatar i tim Bitefa.
“Zadužio je Grad Beograd vrednim legatom knjiga i dokumenata i ostavio neizbrisivi trag u našem pozorištu i kulturi”, istakao je Bitef u saopštenju.
Rođen 30. avgusta 1931. u Kikindi, Ćirilov je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1955.
Član JDP-a postao je 1955. godine, najpre kao asistent režije, dramaturg, pa umetnički direktor, a 1985. postao je upravnik JDP-a.
Bio je umetnički direktor-selektor Bitefa od osnivanja tog festivala 1967. godine, kada je postao i dramaturg Ateljea 212 (do 1985).
Kao selektor Bitefa, Ćirilov je proputovao je mnoge zemlje, bio izuzetan poznavalac svetskog teatra i u Beograd dovodio najveće ansamble i reditelje, kao sto su Piter Bruk, Ingmar Bergman, Ježi Grotovski, Pina Bauš, Robert Vilson, Luka Ronkoni, Nurija Espert, Jurij Ljubimov, Lev Dodin, Living teatar... Mnogi su svetsku slavu počeli da stiču upravo u Beogradu.
Tokom 14 upravničkih sezona u JDP-u, Ćirilov ga je, kako je istaklo to pozorište, podigao ponovo na visoki svetski nivo, negujući domaće dramsko stvaralaštvo i postavljajući na repertoar velika svetska dela sa naglaskom na ona koja su dotad bila nepoznata beogradskoj sceni.
Ćirilov se oprobao i kao reditelj – prvi put je 2004. godine režirao dramu “Nedozvani” pesnika Momčila Nastasijevića, koja je premijerno izvedena u Centru za kulturnu dekontaminaciju u okviru Beogradskog letnjeg festivala (BELEF). Ćirilov je tada naveo da je to najbolja građanska međuratna drama na pozorišnoj sceni u Srbiji, u kojoj je moguće prepoznati sve vrednosti Nastasijevićevog poetskog jezika i doživljaja sveta.
Ćirilov je 2012. godine režirao u CZKD-u i predstavu “Izlet u Rusiju” prema tekstu Miroslava Krleže iz 1926. Tada je istakao da svako novo obraćanje Krleži obogaćuje naše stavove, jer se “značaj njegovih stavova prema buržoaziji i filistarstvu vraća kao neupitno bitan upravo ovih naših dana ponovne prvobitne akumulacije, kad su liberalno građansko društvo i njegov kapital sudbinski zakucali na vrata našeg morala u svoj svojoj malograđanskoj nesavršenosti i bezočnosti”.
Ćirilov je bio i pozorišni esejista i kritičar.
Pisao je za Student, Politiku (od 1956), Blic (od 1999), NIN, Ludus, Delo i mnoge druge časopise i listove. U novinama je pokretao svoje rubrike (Pozorištarije, Reč nedelje, Moji savremenici, Dnevnici).
Bavio se leksikografskim radom i sastavio je nekoliko rečnika (Rečnik novih reči Narodna knjiga, Beograd, 1982, Novi rečnik novih reči, Bata, Beograd, 1991, Srpsko-hrvatski rečnik varijanata/inačica, Stilos, 1989; Bata Orbis, 1994...).
Objavio je roman “Neko vreme u Salcburgu” (1980), dve zbirke poezije (Putovanje po gramatici i Uzaludna putovanja) i nekoliko filmskih scenarija.
Preveo je mnoga dela dramske književnosti - drame Kristofera Fraja, Brehta, Ženea, Stoparda, Sama Šeparda, Mameta, Marbera, mjuzikl “Kosa”...
Bio je član Srpskog PEN centra.
Dobitnik je dve Sterijine nagrade - za kritiku i za životno delo, Oktobarske nagrade grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, te nagrade “Joakim Vujić” za doprinos srpskom pozorištu.
Francuska ga je odlikovala 1992. godine ordenom Viteza umetnosti i književnosti.
Ćirilov je dve sezone bio i selektor međunarodnog festivala u Nansiju, član žirija za Veliku evropsku nagradu za pozorište i član uprave Mitelfesta u Čividaleu u Italiji.
Između ostalog, predsedavao je Nacionalnom komisijom Jugoslavije, a potom Srbije pri Unesku (od 2001. do 2007).
Ćirilov se bavio i karikaturom, a na 43. Bitefu 2009. godine, povodom 20-godišnjice smrti Mire Trailović, sa kojom je pokrenuo Bitef, predstavio se izožbom “Moji savremenici u karikaturi”. Među karikaturama nije bilo Mirine. Ćirilov je tada rekao da nije nikada crtao likove koji su mu bili najbliži, osim svoje bivše supruge, ali tek posle razvoda.
U jednom od poslednjih intervjua, Ćirilov je, posle operacije štitne žlede, rekao u aprilu ove godine da je radom u pozorištu zadovoljio strast prema toj umetnosti koju nosi još od detinjstva, te da je putovao, upoznavao velike i značajne ljude i tako se na “neki način ostvario”.
“Imao sam sreću da radim sa velikim rediteljima: Tomislavom Tanhoferom, Matom Miloševićem, Miroslavom Belovićem, Bojanom Stupicom, Kostom Spajićem, Ljubišom Ristićem, Slobodanom Unkovskim... Dakle, zadovoljan sam. Vredelo je”, rekao je Ćirilov u intervjuu “Vremenu”, u kojem je naveo i da ne može da kaže da je srećan, jer to mogu da kažu “samo budale”.
“Umesto toga, kažem da sam zahvalan okolnostima i ovom društvu koje me je do te mere prihvatilo, pruživši mi šansu da radim nešto što volim. Dakle, imao sam sreću, ali ne mogu da kažem da sam srećan. Pogotovu živeći u ovakvom užasnom svetu. Kao antropološki pesimista, veoma dobro znam da je ljudski rod nesavršen. Čim je hiljadama godina vodio takve ratove, to ne može da bude dobra vrsta”, naveo je Ćirilov.
Prisećajući se prvih izdanja Bitefa, istakao je da je taj festival bio glavni nosilac koncepta novog pozorišta u ovom delu Evrope. Na trećem Bitefu 1969. su, recimo, prvi put, i to na tri koraka od publike, viđena naga tela glumaca. Igrane su Euripidove Bakhe. Bio je to, kako je rekao, ogroman šok.
“Žuta štampa se podsmevala, napadala nas. ‘Mira Trailović i Jovan Ćirilov osnovali su BITEF zbog svojih ličnih perverznih seksualnih sklonosti’, pisali su. Dotle se išlo!’, naveo je Ćirilov, pominjući među predstavama koje su izazvale najburnije reakcije i gostovanja Living teatra i Taganke.
“Bili smo prvi festival koji je doveo ruskog Hamleta sa Vladimirom Visockim. Onda i te Bahke iz 1969. Od naših, jugoslovenskih predstava, najviše pažnje izazvala je Misa u A-molu Ljubiše Ristića, zatim neke slovenačke predstave... Kasnije i Bure baruta Slobodana Unkovskog”, naveo je Ćirilov.
Ćirilov se osvrnuo i na pitanje smrti, navodeći da je se ne plaši.
“... Više se ne bojim. Mada o njoj nikada ne razmišljam intenzivno. Možda potiskujem, ko zna... U svakom slučaju, siguran sam da umreti nije ni lepo ni lako. Ali, šta da radimo?! Sa tim se moramo pomiriti”, naveo je Ćirilov.
(SEEcult.org)
