Poigravanje ili konačno rešenje problema MSUB?
Konkurs za izbor direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB), koji ističe 19. januara, izazvao je burne reakcije u stručnoj javnosti, uz kritike i proceduralne, i sadržajne strane tog raspisa, kojim bi trebalo da bude okončano višegodišnje v.d. stanje jedne od ključnih ustanova kulture u Srbiji. S obzirom na kontroverzno imenovanje aktuelnog vršioca dužnosti direktora MSUB-a Viktora Kiša, kao jednog od simptoma podređivanja profesionalnih kriterijuma drugim interesima, te zamerki zbog raspisivanja aktuelnog konkursa u praznično vreme i uopštenih uslova koje bi kandidati trebalo da ispune, ponovo je izražena skepsa u volju nadležnih da se napravi suštinski zaokret u kulturnoj politici i praksi, u skladu sa najvišim standardima struke i javnim interesom.
Uz bojazan da su ponovo u pitanju zakulisne radnje i samo formalno ispunjavanje zakonske procedure, postoji ipak i nada da će se na konkurs prijaviti kompetentne i autonomne ličnosti koje bi mogle da doprinesu rešavanju ključnog pitanja – da li će MSUB u naredne četiri godine krenuti putem razvoja ka autonomnoj muzejskoj instituciji, koja bi bila u skladu sa svetskim trendovima u oblasti muzejske delatnosti i mogla da bude primer i drugim ustanovama u javnom sektoru, ili će služiti određenim interesnim grupama u oblasti umetnosti i društva uopšte.
MSUB je i tokom protekle godine bio u žiži javnosti, nakon neuspele realizacije prethodnog konkursa – odlukom Vlade Srbije bez obrazloženja, te imenovanja Kiša krajem januara 2020, odnosno razrešenja Slobodana Nakarade, koji je vršio funkciju direktora od septembra 2015. Nakarada je bio jedan od četiri kandata koji su se prijavili na konkurs, raspisan krajem januara 2019. godine, uz istoričare umetnosti dr Branislava Dimitrijevića i dr Zorana Erića, te umetnika Vladimira Šćepanovića, jednog od bivših v.d. direktora MSUB-a. Šćepanović je na istoj sednici vlade krajem januara 2020, na kojoj je imenovan Kiš, postao član UO MSUB-a, nakon ostavke predsednika UO Nikole Šuice. Gotovo godinu dana kasnije, početkom decembra 2020, Šćepanović je imenovan za predsednika UO, u kojem su i umetnici Nikola Kolja Božović, Sanja Poštić i Aleksandar Leka Mladenović, te istoričarka umetnosti Svetlana Mitić u ime muzejskog kolektiva. Kao novoimenovani predsednik UO, Šćepanović je izjavio bio za portal SEEcult.org da će prvi korak biti raspisivanje konkursa za izbor direktora, o čemu je UO odlučio 29. decembra 2020, a objavljen je neposredno posle novogodišnjih praznika, odnosno 4. januara 2021. u “Politici”.
“Osnovni korak je konkurs da bismo dobili direktora sa mandatom, da pokušamo da pokrenemo MSUB sa mrtve tačke i da više ne dopustimo ovakve programe kao što je Gotje”, rekao je tada Šćepanović povodom izložbe venčanica Žan-Pola Gotjea, priređene u MSUB-u na inicijativu v.d. direktora Kiša, a uz oštro protivljenje celog kustoskog tima. To je bila jedna od nekoliko spornih odluka Kiša, koje su izazvale protest kustosa MSUB-a, a u slučaju izgradnje kafića u muzejskom prizemlju reagovalo je i Ministarstvo kulture i informisanja, pa je taj plan obustavljen.
Kiš je izjavio da ne razmišlja o prijavljivanju na konkurs, a većina kandidata sa prethodnog se nije decidno izjasnila, ali su pojedini izneli javno zamerke.
Konstruktivan predlog o funkcionalnom direktorskom kolektivu – umesto direktora pojedinca, želeo je da ponudi umetnik i kulturolog Vladan Jeremić, ali mu je u MSUB-u rečeno da takav model ne bi bio u skladu sa Zakonom o kulturi i muzejskim Statutom.
Predlog o kolektivnom vođstvu MSUB-a (poput Kunsthalle Wien koji vode WHW ili Württembergische Kunstverein koji vode u tandemu Hans D. Christ i Iris Dressler itd), kako je naveo Jeremić za SEEcult.org, podrazumevao bi fundamentalnu promenu orijentacije Muzeja u smislu kolektivne participacije ka muzeju zajednice (community museum) i muzeju kao javnom dobru, umesto elitističkog i etno-nacionalnog pravca koji je do sada pokazao da ne daje zadovoljavajuće rezultate.
Najvažnije aktivnosti MSUB-a u naredne četiri godine bile bi orijentisane ka izgradnji sopstvenih kapaciteta i konceptualno novoj strateškoj orijentaciji. Pored programskog razvoja, važna aktivnost novog direktorskog kolektiva bila bi okrenuta ka unutrašnjim pitanjima razvoja Muzeja, od kojih su najznačajnija: transformacija MSUB-a ka novoj strateškoj orijentacijikao javnog dobra i muzeja za zajednice; strateško planiranje i osnaživanje zaposlenih kroz obrazovne i zajedničke aktivnosti poput osnaživanja tima, uz podršku nezavisnih eksperata koji bi sa zaposlenima raditi na dizajniranju jasne strategije u odnosu na postavljene ciljeve i njihove kapacitete; unapređivanje finansijskog stanja kuće kroz poslove fandrejzinga i koordinaciju sa nezavisnim ekspertima te sa postojećom Fondacijom MSUB-a, naveo je Jeremić u nacrtu Predloga rada i razvoja MSUB-a, koji je objavio u iskrenoj nameri da, kako je naveo, drugim potencijanim kandidatima bude od pomoći.
Dok se u čaršiji nagađa ko će sve biti kandidati za direktora MSUB-a, a ponovo ima i spekulacija o već donetoj odluci, u stručnoj službi MSUB-a portalu SEEcult.org rečeno je da bi krajem ove radne nedelje trebalo da bude poznato ko se sve prijavio, budući da su kandidati imali pravo da pošalju prijave i poštom.
Istoričarka umetnosti prof. dr Irina Subotić, članica UO panevropske organizacije Europa Nostra i predsednica Evropa Nostra Srbije, izjavila je za portal SEEcult.org da bi na Konkurs za izbor direktora MSUB trebalo da se prijave mlađe, autonomne ličnosti, osvedočene u radu, iako smatra da je pitanje da li nadležni zaista imaju volju da se reši slučaj MSUB-a ili je to još jedno poigravanje strukom.
“Znamo da je MSU jedna od ključnih ustanova naše kulture, imajući u vidu značaj koji je donedavno imao, ali i potencijale koji uvek postoje u muzejskim institucijama, ukoliko se ozbiljno shvati njihov značaj: značaj zaštite i predstavljanja kulturnog blaga, zastupanje savremenih stvaralačkih vrednosti, edukativna uloga, reprezentatvnost kulturne jedne nacije...i još mnogo toga. Zato bi bilo izuzetno važno da na čelu jedne takve ustanove bude ličnost moderne vizije, profesionalnog iskustva, velikog znanja, energije i autoriteta. I zato sam sigurna da treba na konkurs da se prijave mlađe, autonomne ličnosti, osvedočene u svom radu, kako na domaćoj tako i na svetskoj sceni. A takvih oko nas ima!”, navela je Irina Subotić.
Pitanje je, ipak, kako je dodala, da li “tako nemušto sklepan konkurs pokazuje volju vlasti da se odista reši pitanje MSU, ili je to još jedno poigravanje sa strukom i sa našom kulturom uopšte – kao što smo to videli sa prethodnim tzv. konkursima ili izborima za direktora u krugovima koji imaju svoje interese, a ne interese nacionalne kulture”.
“Razume se da se konkursom ne otkrivaju jasne namere da li vlast želi odista i ozbiljno da reši pitanje uprave MSU ili su to još neke zakulisne igre u kojima strada naša umetnost, istorija umetnosti... a šire posmatrano – svi kojima je do kulture stalo. Ali, ukoliko se prijavi nekoliko ozbiljnih kandidata – biće lakše i uspešnije odupreti se pritiscima krugova koji dolaze van kulturne sfere. Ili se ja možda varam?”, dodala je Irina Subotić.
Istoričarka umetnosti Darka Radosavljević Vasiljević, direktorka Nezavisne umetničke asocijacije Remont, smatra da je novi konkurs za direktora MSU samo opet tematizovao duboku krizu u kojoj se ta stožerna institucija kulture nalazi već više decenija.
“Pored kontinuiranog problema sa neadekvatnim rukovodstvom, u međuvremenu je znatno zapušten i rad sa stručnim kadrom. Stanje je toliko bolesno da je veliko pitanje da - kada bi se i nekim čudom pronašla i prihvatila adekvatna osoba da nadalje vodi Muzej - koliko bi ona uspela da povrati poverenje u tu instituciju, ili bi, ubrzo odustala”, izjavila je Darka Radosavljević za SEEcult.org.
“Neobičan pravni slučaj prošlog konkursa, koji nije uspeo, ali nije ni poništen, samo ukazuje na odsustvo svake političke volje da se ovaj komplikovani problem reši. Krajnje čudan i homogen sastav UO, upitnog znanja o funkcionisanju i značaju Muzeja, verovatno je uslovio i primetnom banalizacijom teksta konkursa koji je ‘odrađen’ bez ideje da se bar pokuša da se pronađe korektno rešenje”, ocenila je ona, ukazujući da, između ostalog, nije otvorena mogućnost da se eventualno prijave bar internacionalno dokazani stručnjaci iz uže regije (koji poznaju situaciju, govore lokalni jezik).
“Sve se ponovo svelo na lokalnu baru, gde, dosta nategnuto, možda i ima kvalitetnih stručnjaka, ali oni ne dolaze iz vladajuće političke opcije i samim tim nemaju komunikaciju sa ključnim donosiocima odluka. Tako da, i kada se i ako se imenuje novi direktor, sumnjam da će se bilo šta kvalitativno promeniti - nastavlja se tonjenje u živo blato sa sve povlačenjem i šire, još po enklavama žive scene”, izjavila je Darka Radosavljević.
I istoričar umetnosti Nikola Krstović, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednik Nacionalnog komiteta ICOM-a (Međunarodni savet muzeja), smatra da aktuelni konkurs za izbor direktora MSUB-a ne uliva poverenje.
“U atmosferi u kojoj isuviše duga i duboka kriza otupljuje i plemenitije ambicije od toga da se bude direktor jednog od najznačajnijih muzeja na Balkanu, ovaj konkursni zahtev, formulisan kao manifest opštih mesta, ni malo ne uliva poverenje. No, s obzirom da pravno-formalni okvir čine krovni Zakon o kulturi i Statut MSU, i ne ostaje mnogo mesta za nadogradnju. O tome je UO Muzeja trebalo da razmišlja ranije, ako je namera bila da se nakon v. d. stanja privuku dobri, a izabere najbolji kandidat. Ovako, ako nekim čudom i bude imenovan najbolji, njegova pozicija i buduće aktivnosti će biti u zoni paušalnih interpretacija”, ocenio je Krstović za SEEcult.org.
Kao najveće nedostatke teksta konkursa, a u suštini Statuta MSU, Krstović je naveo neprepoznavanje viših muzejskih zvanja i jasno preciziranih zahteva za institucionalnim ili nezavisnim kustoskim angažmanima.
“Pet godina rada u kulturi je isuviše generički kriterijum – ako je to uopšte. To znači da suštinski nema ni očekivanja – situacija je ‘može ko god’, te tako i dobijamo na čelnim mestima pseudo-menadžere, nastavno osoblje iz srednjih škola (čast primarnoj delatnosti), ili, pak, po unutrašnjosti, opskurne profesionalne karikature. Sve više od toga postaje neočekivana premija. Umesto da je minimalna norma”, ocenio je Krstović.
Prema njegovom mišljenju, nagoveštaj svetla u mraku je “nada da će pritisak prethodnog skandala uticati na pojačan osećaj odgovornosti svih onih koji imaju uticaja na donošenje odluke”. Sa druge strane, kako je dodao, postavlja se pitanje učestvovanja u ovom postmodernom folkloru.
“Stvar je ličnih i profesionalnih izbora, estetike, etike, pa i fiziologije. No, ni posmatranjem sa strane ne menja se ništa. Jedan od osnovnih ciljeva Međunarodnog saveta muzeja, koji predstavljam u Srbiji, jeste autonomija profesije, te time i muzejske ustanove. A za autonomiju je neophodan balans kritičke svesti/aktivnosti i upravljačkih poluga”, naglasio je Krstović, koji smatra i da je suvišno govoriti o prethodnom konkursu i imenovanju v.d. direktora, budući da su se o toj seriji nezakonitih postupaka, koji su sledili jedan za drugim, izjasnila bila gotovo sva stukovna udruženja i mnogi profesionalci u kulturi. No, nadrealna prethodna godina, kako je dodao, samo je klimaks velike institucionalne krize identiteta koja MSU prati, čini se, više od decenije, bez obzira na neke od solidnih autorskih inicijativa koje su iznedrili kustosi te kuće.
Istoričarka umetnosti i nezavisna kustoskinja Slađana Petrović Varagić ukazala je na širi kontekst problema MSUB-a i kulturne politike uopšte, odnosno selektivne primene Zakona o kulturi.
“Prethodni konkurs za imenovanje direktora MSUB, koliko je javnost sa tim upoznata, nikada nije zvanično poništen. Zastoj se desio na relaciji Ministarstvo kulture – Vlada Srbije, koliko god to paradoksalno izgledalo. Takve tenzije na ovoj relaciji smo gledali i ranije, na primer, kada je čitave dve godine usvajana Strategija kulturnog razvoja u narednoj deceniji - od 2017. do 2019. Znamo da je prethodni saziv Ministarstva kulture bio naklonjeniji nacionalističko-tradicionalističkoj viziji kulturne politike, a da premijerkin Savet za kreativne industrije ima drugačija stremljenja − ka preduzetničkoj tržišnoj orjentaciji kulture. I čini se da tu svako ima neke ’svoje ljude’, a MSUB je u jednom trenutku postao mesto odmeravanja uticaja. U odmeravanju snaga dveju struja obično stradaju zakon i javni interes. To je samo pokazatelj da je kultura pod političkim uticajem“, ocenila je Slađana Petrović Varagić za SEEcult.org.
Prema njenom mišljenju, konkurs za izbor direktora jedne nacionalne ustanove kulture mora se sagledati kroz širu sliku, a to znači da se treba setiti i da već skoro pet godina nemamo formiran i operativan Nacionalni savet za kulturu (NSK), iako Zakon o kulturi na to obavezuje. Takođe, izmene Zakona o kulturi i Strategija kulturnog razvoja usvojene su u odsustvu NSK, a sada je u proceduri i javna rasprava o Nacrtu zakona o muzejskoj delatnosti. U delokrug rada NSK upravo spada i to da daje sugestije u kreiranju kulturne politike, da razmatra i daje mišljenje o predlogu strategije razvoja kulture i daje ocenu izvršenja te strategije itd.
“U takvoj atmosferi, gde nemamo NSK, gde se članovi UO ustanova kulture imenuju tako da se manje vodi računa o dobrobiti institucije i struke, tj. o javnom interesu, a više se odmeravaju snage i uticaj, postaje normalno da neki konkurs za direktora ‘obajati’ i da ode u zaborav. Naprotiv, javnost, struka i kandidati na tom konkursu, dostojni su objašnjenja i obrazloženja zašto nijedan kandidat nije imenovan i zašto je Vlada imenovala v.d. direktora MSU, koji je kasnije izjavljivao da nije ni znao za taj isti konkurs. No, isti taj v.d. direktora je sam na početku svog mandata izjavio da je za njega najveći izazov ‘motivacija ‘gerilske’ publike’, a potom je organizovao blokbaster izložbu modnog dizajnera Žan-Pola Gotjea, što više govori o gerilskom pristupu u vođenju jedne ustanove kulture, a to je i analogija makro-plana sveukupne kulturne politike u kojoj pomanjkavaju jasne procedure i strateški pristup”, ocenila je Slađana Petrović Varagić, ukazujući i da se raspisivanjem konkursa za izbor direktora MSUB-a zakasnilo, budući da Zakon o kulturi (čl. 35) predviđa da se konkurs raspisuje najkasnije 60 dana pre isteka mandata direktora (odnosno v.d. direktora), pa je tako trebalo da bude raspisan najkasnije do 30. novembra 2020.
Navodeći sadržajne nedostatke konkursa, posebno je ukazala na pitanje definisanja predloga programa rada i razvoja MSUB-a za period od četiri godine, gde se samo kaže da ne može biti kraći od pet strana.
“UO bi mogao, u skladu sa Zakonom i Statutom ustanove, da bliže definiše šta program svakog kandidiata mora sve da sadrži − da pored finansijskog plana obuhvati i plan razvoja programske delatnosti Muzeja (plan razvoja zbirki, zaštite, izložbene delatnosti, izdavaštva, kao i plan edukacije, rada sa publikom), kao i kadrovsko osnaživanje institucije, međunarodnu saradnju i slično. MSU je izuzetno važna ustanova kulture i potrebna su vrlo kompleksna i kompartivna znanja i veštine da bi se njom rukovodilo i da bi se jedan ozbiljan četvorogodišnji program pripremio, a najpre vrlo dobro poznavanje ustanove i njene delatnosti. Nadam se da će takvih kandidata biti, međutim, ono što posebno zabrinjava jeste da UU MSUB-a, pored jednog istoričara umetnosti – predstavnika kolektiva, nema nijednog eksternog člana koji dolazi iz struke istorije umetnosti ili sa zapaženim muzejskim iskustvom ili kulturnog menadžementa. Naše zakonodavstvo takođe ubuduće treba da razmišlja i o mogućnostima međunarodnog konkursa za mesto direktora, kao i o benefitima kada se na čelo ustanove imenuje tim”, istakla je Slađana Petrović Varagić. “Ali, setimo se da je neophodno uspostaviti kompletan sistem - od imenovanja Nacionalnog saveta za kulturu, pa do potpune depolitizacije ustanova kulture i povećanja budžeta za kulturu. Tada nećemo razgovarati šta je pozadina nekog konkursa i nećemo se pitati ima li smisla konkurisati”, konstatovala je Slađana Petrović Varagić.
Istoričarka umetnosti i kustoskinja Aleksandra Lazar, koja je od novembra 2018. do decembra 2020. godine bila član UO MSUB-a, izjavila je da njeno iskustvo ukazuje da “ceo sistem traži reviziju”.
“Jasno je da bi za svaku instituciju bilo zdravo da je na čelu sposoban ili kvalifikovan direktor/ka ili stručni tim, ali da bi se dozvolio razvoj bilo kakve vizije treba generisati sredstva, proširiti vidike i preseći marionetske veze sa politikom. Ozbiljan konkurs ovakve vrste bio bi raspisan u stručnim medijima širom regije, bio bi politički neutralan, a kandidati bi učestvovali pod šifrom i kroz niz standardnih pripremnih i usko stručnih intervjua. Konkurs, koji je objavljen na dve nedelje tokom praznika, na lokalnom jeziku u jednom dnevnom listu, sugeriše da namera nije pronalaženje idealnog kandidata, već otaljavanje uz pravni minimum”, izjavila je za SEEcult.org Aleksandra Lazar, navodeći i da nije razmišljala da se prijavi na konkurs, jer je njen doprinos bio prijateljski i kolegijalni, a kao kustos Wiener kolekcije i nezavisni kustos, ima i odgovornost prema projektima na koje se obavezala u narednih nekoliko godina.
Aleksandra Lazar ukazala je i na nedostatke Statuta MSUB-a u pogledu dužnosti direktora.
“Definicije dužnosti direktora MSUB-a, navedene u članu 34. Statuta, zastarele su i uopštene, pa je samim tim i tekst konkursa, na koji se po raspisivanju požalio Branislav Dimitrijević, zastareo i uopšten, jer se bazira na statutornom opisu ovog radnog mesta. Neverovatno je da Statut ima stavku po kojoj je direktor odgovoran za kontrolu zabrane pušenja, ali nema moć ozbiljnije reorganizacije rada u okviru kuće”, navela je ona.
Prema mišljenju Aleksandre Lazar, predlog Vladana Jeremića da MSUB-om rukovode dva ili više direktora nije neuobičajena praksa, ali ne treba zaboraviti da Muzej već ima svoje odbore - Upravni, Nadležni i Fondacijski, kao i Stručni savet, čija je uloga bavljenje strateškim planiranjem i odlučivanjem. U praksi, međutim, kako je dodala, ova tela vrlo retko međusobno sarađuju i često su pitanje formalnosti. Naglasila je pritom da nisu u pitanju konceptualne ili strateške nesuglasice u vezi sa razvojem kuće, već “nedostatak političke volje”.
Prema rečima Aleksandre Lazar, kao članica UO iznosila je niz predloga, ali nisu naišli na razumevanje.
“Svima je poznato da je prethodni konkurs za direktora ‘propao’, ali ja mislim da je za državne službenike taj konkurs više nego uspeo, jer je skrenuo svu pažnju i energiju - brojim preko 20 volonterskih sednica UO - na organizaciju konkursa, skrećući pažnju sa svega ostalog što se dešavalo unutar i oko Muzeja. Tokom prvih meseci u UO pokrenula sam pitanje finansiranja Muzeja od prevashodno državnih izvora prema dodatnim modelima koji garantuju veći stepen nezavisnosti, i postavila pitanja patronstva za podršku kolekciji, posebno za podršku operativnosti (finansiranje radnih mesta za specifične lokacije), i pojedinih programa, kao što su tematske akvizicije, radionice ili restauracija dela. Činilo mi se da se većom finansijskom nezavisnošću od državnih fondova stiče određeni stepen operativne nezavisnosti, što je naravno palo na gluve uši Ministarstva kulture i informisanja, Vlade Srbije, ali i Zorana Erića, koji nije smatrao da treba da se pokreće bilo šta od ovih pitanja dok se ne utvrdi novi direktor. Na sličan način su prošli zahtevi za uvid u inventar kolekcije i predlozi za redovne sastanke odeljenja, koje smo od samog starta predlagali Nikola Šuica i ja. Sve je stavljeno na pauzu zbog izložbe Marine Abramović i razvučenog konkursnog procesa, posle čega je usledila apatija i pandemija. Sve zajedno može da se sagleda i kao jedna velika distrakcija za procese koji se nesmetano odvijaju bez obzira ko sedi na mestu direktora”, izjavila je Aleksandra Lazar.
Prema njenom mišljenju, konkurs i priča o konkursu mogu biti shvaćeni na dva načina: kao sezonska zabava za kulturni sektor u završnim stadijumima birokratske, ideološke, političke instrumentalizacije stvaralaštva, gde uopšte nije bitno ko se i sa čim kandiduje već da li predstavlja smetnju ili prednost postojećim konstelacijama moći. Drugi način je da se sagleda celokupni proces u kontekstu sistemskog restruktuiranja kompletnog odnosa prema kulturi.
“Pitanje nije ko će biti direktor, nego nastavak rada MSUB-a u naredne četiri godine. Da bi MSUB prerastao u nešto više od parohijske institucije, mora doći do radikalnih promena u razumevanju sopstvene uloge u kulturi i društvu, i mora rekoncipirati odnos sa umetnicima, publikom i širim političkim i etičkim pitanjima današnjice. Tokom 2020 svetski muzejski i galerijski sektor izgubili su preko polovinu finansija i zaposlenih. I pored vakcine koja će eventualno zaustaviti pandemiju, nalazimo se u svetu koji više ne može biti isti kao pre. Kako će ove izmene uticati na način na koji se stvara i predstavlja umetnost? Da li će se MSUB pozabaviti pitanjem transparentnog etičkog sponzorstva budućih projekata, programa i timova? Da li će se pozabaviti sopstvenim sistemom legitimizacije stvaralaštva jednog broja umetnika u pseudo-elitnu istorijsko-umetničku odrednicu, što je vidljivo iz politike akvizicija? Ili će ostati retoričko sredstvo nepromenjenih praksi? Odluka leži na svim zaposlenima MSUB, kao i svima koji se osećaju odgovornim da učestvuju u ovom procesu”, ocenila je Aleksandra Lazar.
Istoričarka umetnosti Jelena Vesić smatra aktuelni Konkurs za izbor direktora MSUB-a nelegitimnim, iako se formalno uklapa u muzejski Statut i Zakon o kulturi.
“To je tekst koji je natrpan zakonskim paragrafima i besmislenim birokratskim jezikom, njegova prvenstvena poruka je ‘ja sam zakonit’, ‘ja sam legitiman’ – poruka koja skriva nedostatak bilo kakve druge poruke o pravičnosti, idejnosti, smislu, konceptu ili recimo umetnosti, muzeološkom znanju, institucionalnoj istoriji i slično”, ocenila je ona.
Prema mišljenju Jelene Vesić, histerija samolegitimizacije koja zrači iz ovog dokumenta u stvari je jeftina propaganda post-istoričnog uma koji bi trebalo da hipnotiše javnost kako bi se zaboravilo sve što se prethodno desilo i kako bi istorija počela sada, evo baš upravo ovim konkursom.
“Ona nam kaže – hajde da se igramo kao da ne znamo, kao da smo glupi. Šta je sa konkursom raspisanim 23. januara 2019. koji je rezultirao sa četiri predloga za direktora Muzeja, koji je takođe bio u skladu sa Statutom i Zakonom, a čiji su rezultati zataškani? Ministarstvo kulture se nije oglasilo povodom tog konkursa, ali je zato potpuno nezakonito, mimo konkursa na čelo Muzeja privremeno doveden Viktor Kiš. Zatim se pojavio ‘Novi THE Konkurs’ koji bi trebalo sve to da obriše pritiskom na dugme restart, kao u nekakvoj dečjoj video-igrici, i sada svi treba da se veselo igramo ispočetka kao Teletabisi na cvetnoj livadi. Čija je to igra? I da li je takva igra primerena kontekstu umetnosti i humanistike kao disciplinama čija je stručnost i znanje upravo u tome da vide dalje od onoga što se postavlja kao ‘dimna zavesa realnosti’? Nije li takva razigrana manipulacija uvredljiva za sve ljude, a pogotovu za stručnjake u ovom polju? Istina, živimo u vremenu vladavine gluposti, potiskivanja stručnosti i znanja, inflacije mišljenja i pletenja teorija zavere, revizionizma i brisanja istorije, žestoke simulacije realnosti, nasilja nad intelektom i katastrofičnog kapitalizma – ali ipak, nismo baš toliko glupi. U sistemski korumpiranom društvu kakva je Srbija danas najbolje prolaze oni koji se prave da su glupi ili se, pak, oni koji se prave da znaju, ali je možda baš zato uloga progresivnog intelektualca da perzistentno brani horizonte smisla i da od toga ne odustane bez obzira na pritisak besmisla”, izjavila je Jelena Vesić.
Iz teksta Konkursa, kako je ocenila, može se pročitati i da UO nema nikakvu ideju, koncept ili znanje o tome da raspisivanje konkursa za ovako važnu poziciju zahteva detaljnu specifikaciju stručnog profila osobe koja bi tu funkciju obavljala, kao što je to svuda u svetu slučaj – od muzeja, do kunsthallea, do bijenala i drugih umetničkih poslova.
“Kaže se: ‘pet godina radnog iskustva u kulturi’, ‘poznavanje delatnosti Muzeja’, ‘organizatorske sposobnosti’, pa zatim ‘da nije osuđivan’, ‘da zna jedan svetski jezik’ i brojna konvencionalna dokumenta za nabaviti – umesno – između Nove godine, preko Božića do Srpske nove, usred Covid19 krize i usporenog funkcionisanja institucija. Ukratko, kandidat treba nešto malo da zna o umetnosti i da bude voljan da krene u Dugi marš sakupljanja dokumenata u vreme kad-mu-vreme-nije. Ne treba vizije, ne treba ugleda, ne treba misije, ne treba kadrovske politike.
UO MSU koji je raspisao ovaj Teletabis-konkurs čine osobe koje očito nemaju puno znanja o kontekstu i radu Muzeja. Nespecifičnost konkursa i potiskivanje istoričarsko-umetničke struke, poznat je scenario deregulacije institucionalnog smisla kako bi se autoritet Muzeja iskoristio kao motor u tržišnoj utrci među umetnicima zainteresovanim za ovu utrku i u bratskoj vezi s kim treba biti u vezi”, ocenila je Jelena Vesić, skrećući pažnju na tekst “Treba li braniti Muzej na Ušću”, u kojem je pisala o problemima prethodnog konkursa iz 2019. godine i njegovom zataškavanju.
“Tada su se prijavila dvojica kolega, dva stručna kandidata, čiji je višedecenijski rad tematski i organizaciono povezan sa Muzejem: dr Branislav Dimitrijević je predložio vrlo zanimljive i potencijalne linije programskog razvoja i međuinstitucionalne saradnje u regionu i svetu, dok je dr Zoran Erić izvršio kompetentnu analizu recentne istorije i problema operisanja Muzeja i takođe predložio kompetentan program. Za mesto direktora su konkurisali i tada aktuelni v.d. Slobodan Nakarada, kao i dr Vladislav Šćepanović koji se u najnovijoj iteraciji pojavljuje na čelu UO Muzeja. Njihove predloge sam detaljno analizirala, jer predstavljaju primere negativnih tendencija menadžerizacije uprave Muzeja savremene umetnosti bez umetničkog uporišta, poznavanja kolekcije i kompleksnih problema muzeologije danas. Progresivni muzeji u svetu upravo drže do muzeologije koja je jedna od najživljih disciplina, što ima svoje dobre i loše strane. Međutim, ta pitanja ne dotiču trajektoriju banalnosti kojom MSU plovi ovih godina zahvaljujući zaigranim Tinki-Vinki kapetanima koji pišu, brišu, zataškavaju, izviru odasvuda i poniru u zaborav kao da ih nije ni bilo. I nije ih stramota”, navela je Jelena Vesić.
Prema mišljenju Jelene Vesić, nije nemoguće da će po koja kompetentna koleginica ili kolega da se odluče da taktički zaigraju igru Teletabis-konkursa za direktora Muzeja 2021, jer iza jeftine manipulacije stoji masna ucena – ko se ne igra, taj se za Muzej ne zanima.
Jelena Vesić dodala je i da je Udruženje likovnih kritičara AICA - sekcija Srbije razmatralo alternativno raspisivanje teksta konkursa – kao pokaznu vežbu ili ispravku pisanog zadatka, nešto poput toga “kako bi konkurs za izbor direktora MSUB-a trebalo da izgleda ako ćemo se igrati ozbiljno i u pravcu neke poente i smisla”.
I sam v.d. direktor MSUB-a Viktor Kiš kritikovao je tekst konkursa kao neprofesionalan, uopšten i pojednostavljen, opisujući ga za "Politiku" kao "formular koji se popunjava u biblioteci za člansku kartu".
Navodeci i da se neće kandidovati, Kiš je naveo da je organizovao izložbu "Gorka pilula", prvu izložbu visoke mode "Ljubav je ljubav” Gotjea, te osnovao odeljenja za performativne umetnosti, za nove tehnologije u umetnosti, i za rad sa mladima i decom. Sakupio je, kako je naveo, 150.000 evra za vreme pandemije, a deo tih para namenjen je za završetak radova u Legatu Čolaković.
"Renovirali smo salon u Pariskoj ulici. Za sve ove projekte ja nisam bio podržan ni od koga iz Muzeja, ali ni UO. Dosadilo mi je da se sam zabavljam. Želim da maštam i stvaram zajedno sa maštarima i graditeljima, a ne sa vizionarima prošlosti. Neću se kandidovati. Vraćam se u atelje, tamo je UO vruć i na mojoj je strani". naveo je Kiš.
I Vladislav Šćepanović je izjavio da se malo se umorio od nerealizovanih konkursa na kojima je učestvovao, te da misli da će sa mesta predsednika UO moći da doprinese da se ovoga puta konkurs realizuje i da napokon MSUB dobije direktora. "Nadam se da će i Ministarstvo kulture i informisanja, kao i Vlada Republike Srbije podržati mišljenje UO. Uveren sam da će UO predložiti najboljeg kandidata za okolnosti u kojima se Muzej nalazi. Uslovi konkursa koji je raspisan su gotovo identični sa prošlim konkursom. Jedina razlika je što je po novom Zakonu o kulturi umesto pet godina rada u struci, propisano da kandidat ima pet godina rada u kulturi. Inače, Konkurs je u skladu sa Zakonom i Statutom Muzeja i mislim da daje dovoljno jasan okvir kako bi se kandidati prijavili. Čuo sam da postoje neke kritike na račun uslova Konkursa i ne verujem da imaju neki zluradi kontekst, više mislim da je u pitanju neznanje kako se propozicije konkursa formiraju. Oseća se dosta nervoze, što nije ni čudo kada se imaju u vidu prošli konkursi, ali mislim da ovaj put ne treba imati brigu", naveo je Šćepanović, koji je bio predlog UO na osnovu prethodnog konkursa.
Branislav Dimitrijević ocenio je novi konkurs kao otaljavanje administrativnog spiska uslova, ocenjujući i da to onako "nije konkurs na osnovu kog se donosi odluka o imenovanju, već samo predlog Ministarstvu, a odluka se onda donosi partijsko-politički". Dimitrijević je izjavio "Politici" i da je uvek spreman da se javi na konkurs, da je program u odnosu na prošlu godinu još detaljnije razradio i osigurao buduću saradnju i podršku na lokalnom i internacionalnom nivou, ali da je pitanje ima li smisla da ga predstavlja sadašnjem sastavu UO, jer su "upravo aktuelni članovi UO ti koji ne poznaju muzejsku delatnost i nemaju kompetenciju da donose preporuke".
"Dvojica od četvoro umetnika-članova UO već osam godina pokušavaju da egzerciraju moć na umetničkoj sceni i preuzmu institucije i manifestacije, ali s toliko neznanja i jalovosti da im ne bi bilo dovoljno ni još osam godina da bilo šta naprave, osim štete koju su već načinili", naveo je Dimitrijević.
Zoran Erić nije želeo da komentariše za "Politiku" raspisivanje konkursa, što je objavio i na društvenim mrežama, a Slobodan Nakarada rekao je da još nije odlučio i da za sada nema komentar.
Prema uslovima Konkursa za izbor direktora MSUB, kandidat mora da ima državljanstvo Srbije, da ima visoko obrazovanje u okviru društveno-humanističkih nauka, da ima najmanje pet godina radnog iskustva u kulturi, da protiv njega nije pokrenut krivični postupak, niti istraga i prethodni postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, te da ima aktivno znanje jednog svetskog jezika. Prilikom sastavljanja liste kandidata, UO ce ceniti koliko kandidat poznaje poslovanje muzeja i muzejske delatnosti, koliko ima organizatorske sposobnosti, a razmatraće se i kvalitet predloženog programa rada i razvoja muzeja iz podnete konkursne dokumentacije. Predlog programa rada i razvoja Muzeja za period od četiri godine ne bitrebalo da bude kraći od pet strana.
*Foto: Bojana Janjić/Kritika na delu
(SEEcult.org)
