Oproštaj od Ere Milivojevića uz obećanje vraćanja duga

Kolege, saradnici i prijatelji umetnika Slobodana Ere Milivojevića, jednog od pionira konceptualne umetnosti na ovim prostorima, odali su mu 25. marta počast onlajn komemorativnim skupom, na kojem su istakli značaj njegove umetničke prakse, koju je poistovećivao sa samim životom, kao i potrebu posthumnog organizovanja retrospektive koja bi prvi put na sveobuhvatan način predstavila njegov izuzetan lik i kompleksno delo.

Maja Ćirić, Jovan Čekić, Čedomir Vasić, Stevan Vuković, Vladan Caričić, Branislav Dimitrijević, Zoran Erić, Snežana Arnautović, Vladimir Šojat, Lazar Sakan, Tanja Ostojić, Zoran Kuzmanović, te Dragoljub Raša Todosijević i Žarko Radaković, koji su se pridružili komemoraciji pisanim porukama, istakli su iz različitih uglova jedinstvenost ličnosti i opusa Milivojevića, prepričavajući i niz anegdota iz saradnje i druženja sa njim, ali i ukazujući na teške životne okolnosti kojima je odolevao na sebi svojstven način, stalno u pokretu, dečačkog duha.

Virtuelni komemorativni skup, koji je Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) organizovalo preko Zoom platforme, uz prenos uživo na svom YouTube kanalu, počeo je minutom ćutanja i snimkom Milivojevića na nedavnoj Jesenjoj izložbi "Upleteni" u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, poslednjoj na kojoj je učestvovao pre nego što je 17. marta pronađen mrtav u svom stanu-ateljeu.

U snimku sa Jesenje izložbe, na kojoj je učestvovao triptihom "Antislika: Aždaja ubija Svetog Đorđa" i objektima “Likovno smeće”, Milivojević govori o umetničkom pozivu koji podrazumeva uskraćenost za razne mogućnosti, čak i za generaciju uticajnih umetnika iz 70-ih kojoj je i sam pripadao, a posebno za mlade, koji tek stupaju na scenu.

“…Trudimo se koliko možemo, čak i izlažemo, čak i nešto radimo, imamo i dalje ideje, ali ne možemo da budemo i dalje aktivni, jer toga više nema, a da ne kažem kako su te mlade generacije uskraćene za sve, jer tek treba da ovladaju nekim stvarima, da imaju ideje i predstave šta bi to trebalo u stvari raditi a da bude prava stvar. Jer, radi se zbilja o nekakvoj istini. To nije priča Pikasova da je umetnost laž kojom se dolazi do istine. Ne može se lažju doći do istine. Istinom se može doći do istine, jedino u tom slučaju možda postoje dve istine, ali to je jedini put, ali ne laž. Ona ide u paket sa onim fenomenima izvan umetnosti – politikom, ideologijom i drugim stvarima. Imam jednu razglednicu mlade umetnice koja kaže - život je sve. Ali, umetnost je sve. Ja ne govorim o samom delu, već o onome što sam otkrio i poniknuo kao beskonačnu mogućnost za samog sebe, a to je valjda najviše što možeš da uradiš kada je u pitanju umetnost”, naveo je u snimku sa Jesenje izložbe Milivojević, koji je sahranjen dan ranije u Aleji zaslužnih građana, nakon apela stručne javnosti na gradske vlasti.

Kustoskinja Jesenje izložbe Maja Ćirić, koja je još od 7. marta pokušavala da stupi sa njim u kontakt, rekla je da ceo slučaj ukazuje na značaj institucionalnih infrastruktura, jer da nije bilo “Cvijete” i ULUS-a - ne bi bilo ni mogućnosti da se vidi Erina “Antislika”.

“Volela bih da nisam ovde, jer bi to značilo da je Era među nama…”, rekla je Maja Ćirić, dodajući da se na sahrani Milivojevića, na kojoj su okupljeni takođe prepričavali sećanja na saradnju i druženje sa njim,  uverila koliko je njegova egzistencija bila prepuna neprestanih art sešns.

Milivojević je, kako je podsetila moderatorka razgovora Milica Lapčević, insistirao da su njegovi performansi zapravo art sessions – kako je i naslov monografije koju je priredio Jovan Čekić, u izdanju Geopoetike.

Prisećajući se saradnje na toj knjizi, Čekić je rekao da je rad sa Milivojevićem trajao dugo i bio jako zahtevan, jer je spadao među umetnike koji slede liniju avangarde koja briše granicu između umetnosti i života.

Svaka interakcija sa njim bila je neka vrsta promene koja može biti detektovana i može da nas uputi na neku ideju. Bio je, kako je dodao Čekić, neka vrsta neprekidnog work in progreš i interakcije koja se uspostavljala sa bilo kim se susretne i sa bilo čim.

“Nemate klasičnu situaciju subjekta koji je pasivan i umetnika koji je aktivan. Kod Ere su, naprotivm, obe strane bile jednako aktivne”, rekao je Čekić, dodajući da se iz takve situacije dobijala slika mišljenja koja kao da nastaje iz partije šaha u kojoj je pritom potpuno irelevantno ko će pobediti - mnogo važnije je biti u igri.

Ističući Milivojevićev istančan senzibilitet za promene, koji se ispoljio još dok je radio svoju čuvenu “Sliku promena”, Čekić je rekao da je rad sa njim bio i dobro iskustvo, jer je “čovek mogao vrlo brzo da shvati kolika je njegova distanca između umetnosti i života u odnosu na nekog ko to uopšte nema, kod koga je izbrisano”.

Čekić je podsetio i na Milivojevićevu fascinaciju partijama šaha Garija Kasparova sa IBM-ovim kompjuterom, koje su na njega ostavile tako dubok utisak da ih je poredio sa čovekovim spuštanjem na Mesec. Milivojević je, kako je dodao Čelić, bio možda i u pravu – ako se uzme u obzir fenomen veštačke inteligencije (AI) danas, kao pokazatelj moći mašine.

Ističući Milivojevićevu otvorenost prema novim fenomenima, Čekić je naveo da se “nikada nije sklanjao - gledao je na svoj način da ih shvati i nešto isprodukuje, da uhvati promenu, da shvati koji je višak smisla koji nastaje iz promene…” Zato mu je bilo i važno da pravi fine distinkcije, poput art sešna, antislike, jer je u toj razlici video potencijal i prostor ne samo svog, nego i nekog budućeg rada.

“Uvek je imao u vidu ono što dolazi, ne samo mlade ili svoje ispisnike, već je uspostavljao mrežu svojim jako čudnim i složenim senzibilitetom”, rekao je Čekić, navodeći za Milivojevića i da je bio “izuzetno pozitivna figura na sceni, jako važna, senzibilitet koji ne bi smeo da ostane izgubljen i zaboravljen”.

Raša Todosijević, koji je sa Milivojevićem, Marinom Abramović, Zoranom Popovićem, Nešom Paripovićem i Gergeljom Urkumom činio neformalnu Grupu šestoro umetnika okupljenih početkom 70-ih u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, konstatovao je da su posthumna priznanja zaslužena, ali zakasnela.

“Slobodan Milivojević je verovatno dobro znao da, kada umetnici odu u večna lovišta, na onaj drugi svet, s Bogom na razgovor ili laganu partiju šaha, da njihove umetničke ideje ostaju da kruže među finim svetom i da retko kad završavaju na buvljim pijacama onako kako im je to proricao izvesni D.P. Slobodan Milivojević je takođe znao da ga mnogi umetnici nisu voleli i da se zbog tih i takvih ljudi gotovo 30 godina smucao od nemila do nedraga da bi tek posle trideset i kusur godina od Umetničkog udruženja dobio nekakvo gnezdo od dvadesetak kvdarata koje nikako nije moglo da zamagli godine lutanja, besparice i rezignacije”, naveo je Todosijević, dodajući da je Milivojević posthumne hvalospeve, kojih je bilo poprilično, i zaslužio, ali ne čuje ih. “Bilo bi bolje da su te časti došle nekoliko decenija ranije”, dosao je Todosijević.

Za Čedomira Vasića, koji je Milivojevića upoznao još na početku studija sredinom 60-ih u klasi Lazara Vozarevića, najveća njegova zaostavština je ideja stalnih promena.

Milivojević je, kako je rekao, još za vreme studija radio suprotno onome što su učili na Akademiji. Nije bio baš vrlo vredan i redovan student, a i imao je iza sebe već završenu Školu zа primenjenu umetnost u Novom Sadu, pa mu učenja koja su bila nužna možda nisu bila tako zanimljiva, ali je i po prirodi i radoznalosti išao van onoga što je bilo, uslovno rečeno, fakultetski program, rekao je Vasić. Šah i fudbal, kako je dodao, bili su sve vreme prisutni kod Milivojevića za vreme studija, a na kraju je proizašla slika “Voz na krivini”.

“Da li je poklonjena Fudbalskom klubu Zvezda ili nije - ostalo je nejasno, ali bila je sasvim drugačija od onoga što se radilo na Akademiji”, rekao je Vasić, ukazujući da je Milivojević već tada počeo i svoja čuvena oblepljivanja.

Deset godina nakon diplomiranja, kada su 1981. godine pravili izložbu generacije ’71 sa Predragom Subotićem, napravili su zapravo festival koji se odvijao u Galeriji FLU, a Milivojević je bio “nekako bio duša tog događaja”, koji se završio “veličanstvenim banketom” za koji su sto iz fakultetske zbornice preneli u galeriju, prisetio se Vasić.

Milivojevićeva potreba za promenama ispoljila se i u radu koji je izveo na fasadi “Vuka” za vreme Belefa, budući da je taj rad imao dve faze – u prvoj je bio na beloj osnovi, a kada je zid okrečen, napravio ga je na crnoj.

“Tipično kod Ere bilo je da izokreće, da vidi stvari na drugi, suprotan način”, konstatovao je Vasić, kome je Milivojević kasnije postao i prvi komšija, kada se doselio u stan-atelje u Cara Uroša.

Ideja promena obeležila je i Milivojevićevu izložbu u Galeriji New Moment, koja se stalno menjala, a bila je neka vrsta retrospektive koju nije imao u MSUB-u nažalost, dodao je Vasić.

I sam Milivojević više puta se žalio zbog nepostojanja retrospektivnog pregleda njegove i umetničkih praksi ostalih predstavnika generacije 70-ih. Govorio je, kako je zabeleženo i u filmu “Making off” Ivana Petrovića, koji je snimljen u SKC-u 2015. godine i prikazan na komemoraciji, da oni nisu napravili žestoko avangardni prekid u odnosu na dotadašnju umetnost, već je to bila “konceptualizacija onoga što je prethodilo”.

“Nama pripada čast da mi pokrenemo – pošti nema ni Muzeja, nema ničega ovde, ali mogao bi SKC da napravi neku situaciju koja bi bila retrospektivnog karaktera za nas šestoro, ali da radimo odvojeno – mi ne možemo više zajedno, ali bilo kako bilo… mi još imamo energije, pa koliko treba kome vremena da koncipira sve svoje stvari. Ja sam tek pre pola godine dobio tri svoja videa koji su božanstveni, jer su montirani, a to nisam 30 godina mogao da uradim ni jednog trenutka… Mi umetnici imamo problem i sa teorijom, i sa Muzejem, sa Beogradom na vodi, i sa Evropom… Sve to treba razrešiti, jer kako može nešto da postoji ako ne postoji briga, tim, teren…”, naveo je Milivojević u filmu koji je snimljen u vreme kada MSUB nije radio zbog dugogodišnje rekonstrukcije, a snimljen je u završnici projekta o novim umetničkim praksama 70-ih, u okviru kojeg su Milica Pekić i Stevan Vuković snimali intervjue sa protagonistima, a onda ih pozvali da saslušaju šta je ko rekao. Živu diskusiju koja je usledila snimio je Ivan Petrović, podsetio je Vuković, navodeći da je to bio možda deseti put da je radio sa Milivojevićem intervju, a uvek je uspevao da ga iznenadi “upravo zato što je svaka priča kretala od neke konkretne situacije i načina na koji iz nje može da se izvuče nešto”.

Vuković je doživeo iznenađenje i kao kustos Memorijala Nadežde Petrović 1996. godine, kada je Milivojević, jedan od učesnika, nestao na pola puta od Beograda ka Čačku, a zatim se pojavio pola sata pre otvaranja i doneo potpuno drugi set radova.

“Trebalo je da budu dijagrami u vezi sa šahovskim partijama, a doneo je maramice i onda je pokušao da intervenise u postavku tako da ispremešta radove svih ostalih umetnika kako bi se postigao balans, s obzirom da smo računali na jedan tip njegovih radova, a dobili smo drugi tip, druge dimenzije itd, da bi na kraju prokomentarisao moj tekst, gde sam ga nazvao umetnikom naglašenog ega i vezao to za Ješinu teoriju umetnosti u prvom licu i objasnio kako je to potpuna budalaština. Trebalo mi je dosta dugo da shvatim šta je mislio pod time i jednom sam uspeo da izvučem iz njega tu priču i to je možda najbitnija lekcija koju sam dobio od nekog umetnika. Era je, posle nekih pokušaja da mi to kaže na pojmovno razložen načinu, upotrebio jednu sliku. Rekao je da je čitao negde, a ne može da se seti gde, da je najveći stepen savršenstva u razvoju samuraja da na takav način uspe da savlada rukovanje mačem da jednim pokretom odseče sam sebi glavu”, ispričao je Vuković, konstatujući da je “na neki način Era to radio”.

“Toliko je davao sam sebe da je to dovodilo do poništenja njegovog početnog impulsa i izgradnje nečega što je nazivao art sešn”, rekao je Vuković, napominjući da je Milivojević vrlo jasno pravio razlike između onoga što je hepening, koje je radio u komuni u kojoj je bio i Žarko Radaković, i performansa... Performansi su imali jasno definisan početak, tok, kraj, predmet, a art sešn su morali biti neizvesni – postojali su fiksni samo rekviziti i prostor, sve ostalo se dešavalo shodno dinamici na licu mesta. U art sešnima Milivojevića se videlo da se sve što je projektovao na počektu gubilo u pokušaju da izvuče maksimalnu interakciju između sebe, predmeta i ljudi. “Nikada nije pravio predstavu, uvek je ljude uključivao na neki način”, rekao je Vuković, podsećajući da je Milivojević stalno govorio da koncept ne može u pravom umetničkom radu da bude pre rada, već je rezultat rada. Smatrao je da se mora rizikovati, ići do kraja, do obezličenja, kao kada je pravio maske, ili poništenje ogledala….

“U svakoj situaciji u kojoj je sebe davao prevazilazio je samog sebe”, rekao je Vuković, napominjući da se to ne odnosi samo na izložbe koje je radio. Između ostalog, i u ateljeu u kojem je živeo, pisalo je na vratima “Galerija”, pa bi svako ko bi došao učestvovao zapravo u art sešnu.

Filmski TV producent Vladan Caričić ukazao je na poverenje koje su pojedini drugi umetnici imali u Milivojevićev način gledanja na svet, stvari, odnose ljudi i predmeta. Kao primer je naveo dve izložbe Stevana Kneževića u Domu omladine, koji je, kada god bi nastala neka kritična situacija, govorio da će to Era rešiti.

Kao karakteristiku Milivojevića, Caričić je naveo i skromnost i potrebu da daruje.

“Darivanje je bila važna stvar za Eru. Bio je duboko nematerijalan, skroman čovek, samim tim što je dobar deo života bio bez sopstvenog krova nad glavom, čak i bez mogućnosti da negde deponuje lične stvari. Nesebično se od njih odvajao, kao i od radova…. Provodio je vreme po podrumima beogradskim, ali nije mu smetalo…”, rekao je Caričić, koji se osvrnuo i na Milivojevićev otpor prema imenu Slobodan, koji je posle njegove smrti dobio razna tumačenja.

“Koliko god da nije voleo svoje ime, razni su pokušavali da objasne kako se odrekao iz političkih razloga… Međutim, Slobodan je to ime dobio u martu 1944. godine iz perspektive Užica, u kojem se tada još nije sasvim znalo ko će pobediti… To je bio vapaj njegovih roditelja da dete raste u slobodi… Slobodan je zaista ostao slobodan čovek u svom izrazu, kretnji, u divnim sitnim koracima, koji je želeo da tu slobodu prenese na druge”, rekao je Caričić.

Prema njegovim rečima, Milivojević je vrlo brzo napustio ideju da se potpisuje. U početku za to nije bilo ni načina, a stekli su se uslovi tek posle izvođenja “Slike promene” na famoznom zelenom tapisonu SKC-a, kada je štampana mala serija fotografija… Prvi put je tada počeo da se potpisuje kao S.M.E, pa SM Era, pa E sa dve tačke, ali to nije bilo E sa dva nedostajuća slova. Njegova želja bila je da dve tačke naglašavaju da treba raditi i dalje na ideji koju je pokušao da iznese.

“E.. je i poziv svima nama da nastavimo tamo gde smo stali i da ovo ne pretvorimo u pravu komemoraciju, nego da vidimo šta ćemo dalje, kako rukujemo Erinim radovima… Mi bliski prijatelji ostajemo na raspolaganju na svaki način”, poručio je Caričić.

Na Milivojevićevo spajanje umetnosti i života i stalno kretanje kao jednu od suštinskih karakteristika, ukazao je Branislav Dimitrijević, koji je prikazao i deo osmočasovnog filma koji je 7. septembra 2001. godine snimio sa Milošem Kukurićem u MSUB-u, “sledeći Eru i pokušavajući na neki način da zabeleže ono što je bilo neuhvatljivo u tom odnosu umetnosti i života” kod njega.

“To kretanje sa Erom (koji trči po praznom MSUB-u) bila je poveznica između percepcije i mišljenja, tih stvari oko kojih se Erina umetnost koncentrisala… Sa Erom se vaše opažanje širilo i kroz tu njegovu neverovatnu detekciju detalja ste širili mogućnost mišljenja”, rekao je Dimitrijević, dodajući slično Vukoviću, da su svi od Milivojevića mnogo naučili.

Šef kustosa MSUB Zoran Erić rekao je da oseća veliku odgovornost zbog pominjanja da MSUB duguje Milivojeviću retrospektivu, što lično vidi kao veliku obavezu, Dodao je i da je teško govoriti o tome, budući da su tih deset godina (rekonstrukcije) MSUB-a “pojeli skakavci i mnogi planovi nisu ostvareni”.

Napominjući i da je Dejan Sretenović još početkom 2000-ih, nakon retrospektiva koje je uradio u MSUB-u, imao ideju da sledeća bude Milivojevićeva, Erić je dodao da sada ostaje da se tako nešto uradi u novim okolnostima.

“Mislim da bi MSUB bio dužan da to uradi”, dodao je Erić, koji je ispričao i kako je 2015. godine u Bukureštu, u saradnji sa tamošnjim MSU, realizovao izložbu otkupnih radova posle 2000. godine, za koju su radove odabrali rumunske kolege, a kičmu te postavke predstavljao je upravo Milivojevićev rad.

Tom prilikom imao je i mali art šešn sa Milivojevićem, jer je trebalo da se pojave stejtmenti umetnika u katalogu, pa su sedeli satima i vodili razgovor, a onda je na osnovu toga uobličio tekst. “I onda je Era krenuo da interveniše i taj tekst govori ne samo o radu ‘Crno i belo oko’, nego je došlo do ključnih momenata kako razumeti njegovu umetnost, ali i odnos između rada i teksta”, rekao je Erić, ukazujući na Milivojevićev specifičan način promišljanja i strukturisanja teksta, u kojem je naglasio da je “konceptualna istorija metoda nepokretne slike zapravo sublimacija svih njegovih ranijih ideja – ‘Slike promene’ i art sešna”.

O Milivojevićevom nasleđu i uticaju na mlađe generacije umetnika govorila je Snežana Arnautović, koja ga je upoznala pre petnaestak godina na jednoj koloniji, nakon čega su uspostavili intenzivnu saradnju u brojnim performansima.

“Rad sa Erom mogu opisati kao jako uzbudljiv, intenzivan, pun neočkivanih obrta, avanturistički, kakav je i bio sam po sebi”, rekla je ona, ističući kao najvažniju stvar koju je od njega naučila to da sve može biti predmet umetničkog istraživanja – bilo šta, najobičnija i najbanalnija stvar. “Sve nosi određeni potencijal. Era je u svemu video mogućnost”, rekla je ona i istakla da je često govorio i da je manje uvek više. “Uvek smo kroz naše procese rado dolazili do tog momenta da sve ogolimo i ostane suština - prva ideja, postavaka. Tako smo pristupali u izradi svih projekata, a bilo ih je dosta, dosta snimljenog foto i video materijala, koje nikada nismo prikazali”, rekla je ona, ističuići i da je Milivojević sve te procese sam beležio, jer je i to beleženje bio njegov život – “beleženje svakog momenta egzistendcije u prostoru i vremenu, koje bi trebalo da bude sačuvano”.

Snežana Arnautović takođe je istakla da je Milivojević govorio koliko bi mu bilo značajno da mu se rad prikaže u formi retrospektive u MSUB-u, kao i da se njegovi radovi ne naruše, da ostanu onako kako je i zamislio.

Na jedinstven odnos Milivojevića i prema videu ukazao je Vladimir Šojat, koji je 2013. i 2014. radio sa njim na montaži filma “Pure Life”, snimljenog prilikom posete prijatelju na Floridi, a odabranog od obimnog materijala koji je snimao petnaestak godina i sačuvao na stotinak kaseta od po sat vremena. Milivojević je inicirao i sanimanje samog procesa montaže tog filma, a u toj saradnji, kako je naveo Šojat, osetio je “veliku svežinu, potpunu oslobođenost od klišea u filmskoj industriji, od obaveza da se poštuju zakoni dramarturgije i narativnih struktrua, koje se uče, ali mu nisu bili ni potrebni da ispriča priču i uđe u čistu sliku za kojom je tragao”.

“Potraga za čistom slikom i čistim životom bila je u osnovi njegovog upornog nošenja kamere i snimanja na licu mesta. Nije se odvajao od kamere tih petnaestak dana na Floridi… Imao je ideje poput toga da kamera može da uđe u žbun cveća kao buba koja oprašuje to i da zaista tako i snimi… Iako su mnoge stvari delovale kao improvizacija, tačno je znao u kojem se trenutku kadar završava”, istakao je Šojat.

Milivojevićevi radovi su od 2014. do 2019. bili deo stalne postavke Galerije New Moment, koja mu je 2016. priredila i svojevrsnu retrospektivu (Nepokretne slike), na koju je podsetio Lazar Sakan, ističući da ga je fascinirala kod njega pre svega umetnost pokreta.

“Kad god bismo slikali Eru, imao je takav talenat da se nekako namesti, fizički pokrene, da je cela slika dobijala potpunu celinu i to njegovo kretanje nisam video ni kod jedne druge osobe”, rekao je Sakan, ispričavši i jednu anegdotu sa Džonijem Rackovićem i Milivojevićem, koju je doživeo kao jedan od najnadrealnijih događaja u istoriji New Momenta.

“Racković je u jednom trenutku, pun ljubavi i poštovanja prema Eri, ali i malo pripit od nekog viskija koji je Era doneo, nasrnuo pun emocija prema njemu – to je bilo nešto između udarca i zagrljaja. Era je bio u stavu naizgled nespreman, reagovao je sa dva koraka nazad i matirao Džonija u roku od jedne sekunde. U sledećoj sekundi bio je Džoni na zemlji. To je jedan od najnadrealnijih događaja koji su se desili u Galeriji, koji ilustruje tu njegovu umetnost pokreta – naizgled trapav, a u stvari izuzetno spretan”, rekao je Sakan.

Tanja Ostojić, koja se javila iz Berlina, rekla je da se iz perioda studija ne seća ni jednog bitnog komentara bilo kog profesora, ali se seća da je posle otvaranja izložbi u Srećnoj galeriji SKC-a uvek čula zanimljive priče u obližnjoj kafani, u koju su svraćali Milivojević, Raša Todosijević, Neša Paripović, Slavko Timotijević… “Mnogo mi je više to značilo od onoga što je bio fakultetski program”, dodala je ona.

Ispričala je i par anegdota sa Milivojevićem prisećajući se i kako je za vreme građanskih i studentskih demonstracija 1996/96. “u nekom trenutku hodao ispred protesta noseći pionirsku maramu”.

“Radi se o zaista posebnom umetniku, izuzetno plodnom, i sada, pošto je preminio, mislim da je to manje za njega, ali mnogo više za nas i generacije koje dolaze, neverovatna potreba da se sagleda obim tog rada i njegova kompleksnost. To bi bilo jako dragoceno za kulturni prostor iz kojeg potiče i iz kojeg je delovao”, rekla je u emotivnom obraćanju Tanja Ostojić.

Na komemoraciji je pročitana i misao Gergelja Urkoma o umetnosti, zabeležana 70-ih, a pročitano je i pismo Žarka Radakovića iz Nemačke, koji je izneo uspomene na Milivojevića, navodeći, između ostalog, da je sve što je proizvodio - činio to za trajanje.

Ističući da je Milivojević reagovao na zbivanja u sadašnjosti, protivio se svakom institucionalizovanju zbivanja, prevashodno onom koje bi moglo da prebrzo odvede u istoriju.

“Utoliko Era nije bio principijelan, čak i ako je operisao principima. Nije bio moralista, iako je operisao i moralom. Bio je jednostavno umetnik, premda je sve vreme delovao protiv umetnosti. A to znači da se nije odvajao od izvora sebe. Nije napuštao ono pre umetnosti. Nikada. Znači, nije odlazio na zvanične večere, na bilo kakva arbitriranja, suđenja, pa ni na predavanja. Večeravao je najčešće s nogu, usput, u stalnom menjanju mesta, prebivališta, stanovišta.

Era je bio i ostao uzor bivanja i tubivstvovanja ‘putujuće tačke gledišta’. Nomad bez presedana. Nije li on ono otišao u SAD, sa ponudom da tu i ostane, da bi se ubrzo vratio jednostavno zato što nije mogao da prihvati da neko peca ribu na brzim vodama, da bi je (izmrcvarenu i ranjenu) posle vratio u iste vode, ne kao svoju lovinu, nego kao potvrdu nečega čemu sâm Era nikad ne pripada. Nije želeo da bude ničiji funkcioner, ničiji maneken, ničija marioneta, ničiji pevač u horu”, naveo je Radaković, koji se prisetio i generalne probe performansa “Medeks”, izvedenog u Ateljey 212 1971. godine, kada je Milivojević selektorima Jovanu Ćirilovu i Miri Trailović odbio da fragmentarno prikaže svoju buduću predstavu, optuživši ih za “fašistoidno grđenje i ubijanje umetničke neponovljivosti”.

“Ako je iko među umetnicima, bez stida, bez patosa, bez značajnog podizanja obrva, bez ikakvih predrasuda, bio ‘naš čovek’ (i te kako i patetičan, i nervozan, i potišten, ponekad i predrasudan, i samouveren, i nesiguran, i sporan, inatan, buntovan, i mek, tih i dobar, tako logičan, i tako tako intuitivan i empatičan), onda je to svakako bio Era Milivojević. Dosledan, gromadan, uvek jasan i pouzdan… Na ulazu u Erin stan pisalo je ‘Galerija’. Na izlazu iz Erinog života moralo bi da stoji ‘Akademija’, jer Era Milivojević je bio i ostao jedan od najbitnijih učitelja generacija umetnika i ljubitelja umetnosti, neko ko je u svakome ublizu njemu umeo i nehotice da prenese onaj treptaj uzbuđenja koje umetničko delo, klasično, savremeno, bilo koje vrste i bilo čije, uvek prenosi”, istakao je Žarko Radaković, čiju je poruku pročitala Milena Putnik, uz projekciju fotografija iz arhive Darke Radosavljević Vasiljević i Remonta.

(SEEcult.org)